Физичка активност има значајан утицај на функционисање људског мозга, показују све бројнија истраживања. Иако различите студије, користећи различите методологије, могу доћи до различитих закључака, постало је јасно да барем одређена количина кретања доноси когнитивне и психолошке користи. Зато се намеће питање које мучи сваку, да тако кажемо, особу несклону физичкој активности – колико вежбања је довољно да бисмо осетили неке од тих користи?
Према новој студији објављеној у часопису Imaging Neuroscience, заправо је потребно веома мало, пише Наутилус (Nautilus).
Како би утврдили доњу границу физичке активности која побољшава функционисање мозга, научници са Универзитета у Цукуби у Јапану опремили су 24 здрава одрасла испитаника функционалном блискоинфрацрвеном спектроскопијом (fNIRS) и акцелерометром за мерење покрета главе. Потом су од учесника затражили да се баве оним што су назвали „спорим трчањем“, брзином од 3 до 6 километара на сат, што је заправо више умерено до брзо ходање. Тим је бележио мождану активност и расположење учесника пре и после њихове шетње.
Да би проценили њихове когнитивне способности, учесници су радили Струпов тест, који мери колико добро реагујемо на нескладне стимулусе. Током теста, на екрану се приказују називи боја исписани различитим бојама, које могу, али и не морају да одговарају самом називу (на пример, реч „црвено“ може бити исписана плавом бојом). Што учесници брже препознају боју текста, то су њихове когнитивне способности боље.
Утврдили су да је споро трчање донело неке изненађујуће користи. После само 10 минута, учесници су имали краће време решавања Струповог теста и позитивније расположење. Њихов мозак је такође показивао појачану активност у левом латералном префронталном кортексу, који је задужен за сложено размишљање, језик и извршну контролу.
ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ УСПОРАВА СТАРЕЊЕ МОЗГА
Бројна истраживања указују на то да користи од физичке активности за мозак не престају када завршимо са вежбањем. Посебно је занимљиво питање да ли редовно кретање може да помогне у очувању можданих функција током старења.
Једно велико истраживање објављено у часопису Neurology пратило је хиљаде старијих особа и показало да су људи који су били физички активнији имали мањи ризик од развоја когнитивних проблема и деменције. Истраживачи су открили да је чак и умерен ниво активности био повезан са бољим очувањем памћења и способности размишљања.
Научници још увек истражују тачне механизме који стоје иза ове везе. Једно од објашњења је да физичка активност побољшава проток крви кроз мозак и подстиче процесе који помажу његовом одржавању. Кретање такође може да утиче на факторе ризика попут високог крвног притиска, гојазности и дијабетеса, који су повезани са каснијим когнитивним падом.
Због тога користи за мозак можда не захтевају врхунску физичку форму – редовно, свакодневно кретање требало би да буде довољно.
ФОТО: PeopleImages/ShutterstockИпак, најзанимљивији су били подаци о покретима главе. Истраживачи су утврдили да је израженије кретање главе било повезано са већим побољшањем расположења. Другим речима, што више померате главу док трчите (или брзо ходате), то ћете се после тога боље осећати. Претходна истраживања о вожњи бицикла показала су да физичка активност ниског интензитета има само умерен утицај на расположење, али ови налази указују на то да је трчање сасвим другачије искуство.
Све у свему, ово су сјајне вести за људе којима интензивни тренинзи нису по мери. Али то би могле бити лоше вести за оне који једноставно не желе да вежбају – сада више немају изговор.
ВЕЖБАЊЕМ ПРОТИВ ДЕПРЕСИЈЕ
Колико физичка активност заиста може да помогне људима са депресијом? На то питање покушала је да одговори велика систематска анализа објављена 2024. године у часопису The BMJ, која је обухватила 218 насумичних студија са укупно 14.170 учесника.
Истраживачи су упоредили различите облике физичке активности са уобичајеном негом и другим контролним условима. Резултати су показали да су ходање или џогирање, јога, тренинг снаге, мешовите аеробне вежбе и таи чи или чигонг били повезани са умереним смањењем симптома депресије. Ходање и џогирање били су међу активностима са најизраженијим ефектом.
Занимљиво је да корист није била ограничена на једну врсту вежбања. Истраживачи су закључили да физичка активност у целини може бити ефикасна у лечењу депресије, при чему је ефекат углавном био већи код интензивнијег вежбања. Истовремено, аутори упозоравају да је поузданост доказа за поједине облике вежбања била ограничена.
То значи да физичка активност не мора нужно да подразумева напорне тренинге. Чак и једноставнији облици кретања могу имати мерљив ефекат на расположење.
ФОТО: Halfpoint/Shutterstock
