Клима-уређај данас је за многе готово незаменљив током летњих врућина, али генерације људи преживљавале су врела лета много пре његовог проналаска.
Дебели зидови, високи плафони, капци на прозорима, промаја, подруми, мокре тканине и пажљиво планирање дневних активности били су само неки од начина на које су се људи хладили пре клима-уређаја.
Када температура пређе 35 степени, данас је довољно притиснути дугме на даљинском управљачу и за неколико минута просторија постаје пријатнија. Пре појаве клима-уређаја, међутим, борба против летње жеге захтевала је другачију архитектуру, животне навике и бројне мале трикове.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Једно од најважнијих решења била је сама кућа. Старе куће у топлијим крајевима често су имале дебеле зидове од камена, земље или опеке. Велика маса зида споро се загрева, па је унутрашњост током најтоплијег дела дана могла да остане знатно пријатнија од спољашњости.
Због тога није случајно што се приликом уласка у стару камену кућу усред лета често осети пријатна свежина.
Важну улогу имали су и високи плафони. Топао ваздух се подиже, па је висина просторија омогућавала да се најтоплији ваздух задржава изнад простора у којем људи бораве. То је један од разлога због којих старе градске куће и станови неретко имају плафоне високе три или више метара.
Прозори су такође коришћени другачије него данас. Уместо да током целог дана буду широм отворени, капци и застори затварани су када сунце почне снажно да загрева кућу. Тако се спречавало директно сунчево зрачење да загреје намештај, подове и зидове.
Прозори су отварани рано ујутру и увече, када спољашња температура падне. Отварањем прозора на супротним странама куће стварала се промаја, која је избацивала загрејан ваздух и уносила свежији.
У крајевима са сувом климом коришћена је и вода. Мокре тканине постављане су испред отвора кроз које је струјао ваздух. Испаравање воде одузима топлоту околини, па је ваздух који пролази преко влажне површине могао да буде пријатнији.
Сличан принцип користи се и код савремених испаривачких расхладних уређаја.
У неким домаћинствима влажни чаршави или пешкири качени су на прозоре, а људи су квасили лице, руке и стопала како би испаравање воде помогло телу да се расхлади.
Подруми су представљали природне „клима-уређаје“. Пошто земља на одређеној дубини има много стабилнију температуру од ваздуха, подрумске просторије остајале су релативно хладне чак и током великих врућина.
Зато су се у подрумима чували храна, пиће и друге намирнице које је требало заштитити од високих температура. У неким крајевима постојале су и посебне ледаре – добро изоловани објекти или јаме у којима је чуван лед сакупљен током зиме.
Али људи нису прилагођавали само куће. Врућини је био прилагођен и читав дневни ритам.
ФОТО: AstroStar/ShutterstockНајтежи физички послови обављани су рано ујутру, док сунце још није било јако. Током најтоплијих сати дана активности су успораване, а послови су настављани касније поподне и увече.
Такав начин живота и данас постоји у многим топлим крајевима света, где се током подневних сати избегавају физички напори и непосредно излагање сунцу.
Велику улогу имала је и одећа. Широка одећа од природних материјала омогућавала је струјање ваздуха око тела и лакше испаравање зноја. Покривање главе било је једноставан, али важан начин заштите приликом рада на отвореном.
Дворишта старих кућа такође нису служила само за украшавање. Дрвеће, винова лоза и друга вегетација стварали су природну сенку и спречавали директно загревање зидова и прозора. Простор испод великог дрвета могао је да постане главно место окупљања породице током летњег дана.
У градовима су тенде, капци и уске улице такође помагали у стварању сенке. Архитектура је вековима прилагођавана локалној клими много пре него што је постојала могућност механичког хлађења просторија.
Савремени електрични клима-уређај развио се почетком 20. века. Амерички инжењер Вилис Керијер је 1902. године направио систем за контролу температуре и влажности ваздуха, првобитно због потреба једне штампарије у Њујорку. Технологија је касније усавршавана, али су биле потребне деценије да климатизација постане уобичајена у домовима.
До тада су људи морали да користе оно што им је било доступно – начин градње, сенку, воду, струјање ваздуха и прилагођавање дневног ритма.
Многе од тих старих метода нису изгубиле смисао ни данас. Спуштање ролетни током најтоплијег дела дана, проветравање током ноћи и раног јутра, прављење природне сенке и избегавање непотребног загревања просторија могу да смање потребу за климатизацијом.
Клима-уређај је несумњиво променио начин на који подносимо летње врућине, али искуство претходних генерација показује да је борба против жеге некада почињала много пре него што температура порасте – од начина на који је изграђена кућа до тога када се отвара прозор.
