Воћарство у Србији налази се пред великим изазовом јер земља све више губи обележја умерено-континенталне климе и постаје простор који подсећа на суптропски појас, упозорава агроекономски аналитичар Жарко Галетин. Док се воћари боре са „ожеготинама“ на плодовима и мразевима који десеткују род, једини спас види у преласку на нове културе и коренитом уређењу тржишног система.
Србија се деценијама поносила својом умерено-континенталном климом, која је била идеално станиште за традиционалне ратарске и воћарске културе. Међутим, реалност на терену последњих година сугерише драматичан заокрет. Границе климатских појасева се померају, а са њима и судбина српског сељака.
ФОТО: Photo Magistr/ ShutterstockМедитеран у Војводини
Анализе показују да Србија полако губи епитет земље са умереном климом. Према речима Галетина, промене су видљиве на готово свим биљним врстама — од ратарских преко повртарских до оних воћарских. Све чешће сведочимо ситуацији у којој на нашим просторима успевају културе које су некада биле резервисане искључиво за Медитеран.
– Ми се померамо. Више нисмо умерено-континентална клима, и то се види на самим биљкама. Сада код нас успевају чак и неке медитеранске воћке и културе. Имамо нешто што инклинира ка суптропској клими, што значи да се читав тај појас биљних врста које воле сунце и топлоту измешта код нас – објашњава Галетин за Euronews Србија.
Док нове културе полако проналазе своје место под српским сунцем, оне традиционалне се суочавају са егзистенцијалним проблемима. Инвазивне климатске промене чине да биљке које су деценијама биле стуб наше пољопривреде све теже подносе нове услове.
ФОТО: PixabayВоћарство захтева промену структуре производње због све топлије климе
Највећи удар трпе културе са раном вегетацијом. Галетин истиче да су кајсије, трешње и вишње највише изложене ризику, али да ни јабуке и шљиве нису поштеђене. Проблем је двоструки: с једне стране су то мразеви у априлу и мају, а са друге екстремне летње температуре.
– Све што има ранију вегетацију подложније је пролећним мразевима. Са друге стране, када те ране врсте уђу у период пуног зрења и температуре пређу 40 степени, појављују се такозване ожеготине. Те флеке на плодовима постају плодно тло за развој патогена и нових болести с којима се раније нисмо суочавали – наводи Галетин.
Решење, према његовом мишљењу, лежи у промени структуре портфолија. Воћари морају постати отворенији према сортама које боље подносе високе температуре. Као пример наводи смокве, које се у Војводини више готово и не разликују од оних медитеранских, али и боровницу, која је пре неколико деценија на овим просторима била незамислива.
ФОТО: Shutterstock/Katerina DalemansСудбина малине
Иако су традиционалне културе попут шљиве (која заузима око 70.000 хектара) и јабуке и даље стабилне, малина се налази на озбиљној прекретници. Као један од наших највећих извозних адута, малина трпи притисак не само због климе, већ и због неуређеног тржишта. Галетин примећује да многи узгајивачи размишљају о замени малињака боровницом или брусницом због нестабилних цена и лоших односа у ланцу производње.
– Малина је, уз пшеницу и кукуруз, деценијама била носилац извозног резултата. Међутим, плаћамо цех неуређеном систему. Проблем се понавља из године у годину — вести о тржишту малине из прошле године можете једноставно преписати за ову, а вероватно и за следећу. Не ради се довољно на системским решењима – упозорава Галетин.
Галетин закључује да би произвођачи морали да постану акционари у великим хладњачама како би сами управљали тржиштем, уместо што сваке године „ратују“ са хладњачарима као најважнијом кариком у ланцу. Према његовом мишљењу, такав модел би омогућио воћарима већу контролу над откупом, складиштењем и пласманом производа, али и бољу преговарачку позицију на тржишту. Без удруживања и заједничког наступа, произвођачи ће, како оцењује, и даље остати најслабија карика у систему, изложени великим осцилацијама цена и неизвесности сваке нове сезоне.
Нема сумње да, док се клима мења, пољопривредници и држава морају деловати у синергији. Прилагођавање новим сортама, инвестиције у заштитне системе и уређење тржишних односа једини су пут да српско воћарство преживи трансформацију из умереног у врели појас.
