Филип Хамонд: „Студенти“ и ЕУ: Све ближа заједница

ФОТО: Компас/Илустрација

Брисел ће понудити новац и обећања, али ће заузврат тражити све већи утицај на политички, економски и друштвени живот Србије. Нова власт, ослоњена на „стручњаке“ и европску бирократију, могла би да прихватање туђих интереса представи као напредак, а одрицање од самосталног одлучивања о Косову, Русији и сопственој економији као неопходан корак ка чланству

Након што су се бициклом возили до Стразбура и штафетом трчали до Брисела током својих предизборних протеста, није било изненађење што је у року од неколико дана од избора Студентска листа послала званичну (иако анонимну) делегацију у ЕУ. Главни приоритет новоизабране владе биће тежња ближим односима са Европском унијом, упркос очигледним препрекама за чланство, мало вероватној награди и катастрофалним последицама по српски национални суверенитет.

Из моје перспективе, ЕУ и СЛ изгледају као да су иста екипа, и мислим да ће то постајати само очигледније како време буде пролазило. Као што је представник Студентске листе објаснио у јануару, на студентским демонстрацијама није било застава ЕУ из страха да не отуђе људе, али покрет је био „не само српски, већ и европски“, делећи „вредности“ ЕУ. Чак су и њихови стилови комуникације слични, са преференцијом за издавање безличних саопштења и директива.

Главна сличност, међутим, није у стилу или нејасним „вредностима“, већ у карактеру и суштини. И Студентска листа и ЕУ персонификују глобалистички оријентисану технократију. Обе обећавају владавину „стручњака“ (150 доктора наука!). Обе отелотворују бирократију професионалне менаџерске класе која се придржава процеса. Упркос ономе што се може рекламирати супротно (као што је огроман транспарент са речју „ДЕМОКРАТИЈА“ на седишту Европске комисије), ЕУ има антиполитички, фундаментално антидемократски приступ управљању који држи демос што даље од јавних послова.

Ово ће се вероватно показати као неопходан приступ и за СЛ док покушава да приближи земљу интеграцијама у ЕУ. Након што су избегли јавну дебату о спорним међународним питањима током предизборне кампање, чини се вероватним да ће се ова питања и даље индиректно решавати. У постизборним интервјуима, на пример, портпароли СЛ су изјавили да немају намеру да уведу санкције Русији. Па ипак, затварање Алта банке је у року од неколико дана учинило управо то. Слично томе, изјаве да нове власти неће признати независност Косова праћене су прекидом веза са изабраним српским представницима на Косову и разговорима о новим споразумима и будућим референдумима.

Пре једне деценије, уочи референдума о Брегзиту, један британски политичар је чувено изјавио да је „народу у овој земљи доста стручњака“. Његова опаска је била широко исмевана и осуђена као филистарство од стране средње класе, али је добро ухватила расположење земље. Многима је заиста било доста тога да их покровитељски подучава и да им држи предавања самоважна класа са акредитивима која мисли да најбоље зна. Можда ће људи овде почети да се осећају исто.

У сваком случају, бојим се да ће поларизацију српског друштва бити тешко излечити. Британија је такође имала „ћације“: наша реч је била „гамон“ — буквално врста сланине, али метафорички начин да се људи називају свињама. Свако ко није ценио мудрост стручњака естаблишмента био је исмеван као необразован, некултуран, неинформисан, превише глуп и превише пун предрасуда да би био важан. Чак и данас, Британија остаје подељена по истим линијама.

Нема сумње да ће ЕУ, желећи да охрабри нови режим, понудити краткорочни новац и дугорочна обећања, али условљеност ће остати неумољива, као и пропаганда. И упркос народном противљењу захтевима ЕУ – посебно према Русији и Косову – постоји широко распрострањена претпоставка да је чланство у ЕУ позитивна тежња. Али да ли је ико обратио пажњу на стварност ЕУ? Зар нико не примећује насилне немире широм Француске и Италије, вртоглав раст цена енергије и економско превирање у Немачкој, појачане припреме за рат? Зашто би онда неко чланство у томе сматрао најсигурнијим путем ка миру и просперитету?

Следећа фаза процеса приступања била би отварање „кластера 3“, који обухвата образовање, културу и медије, као и фундаменталне области политике као што су опорезивање, запошљавање и индустријска политика. Индиректне и неформалне мере су већ постигле значајан напредак ка врсти медија коју би ЕУ одобрила, санкционишући опозиционе медије и претећи им, док се истовремено елиминише свако у јавном сервису за кога се сумња да је превише наклоњен претходној влади. Европска комисија је такође сигнализирала какву би образовну политику желела да види, противећи се идеји да Србија треба да производи сопствене уџбенике историје и географије.

Ако ЕУ не верује Србији да сопствену децу научи њиховој историји, колико је вероватно да би поверила Србији да о економској политици одлучује у корист својих грађана? Можда је превише очигледно да би се помињало, али као да многи нису застали да размисле о следећем: не жели ЕУ да се меша у сваки аспект политичког, друштвеног и економског живота Србије из алтруизма и жеље да побољша животе обичних људи. ЕУ се руководи страним, а не српским интересима. Њене акције су у корист страних интереса, а не српских.

Део кривице за промовисање идеје о „европском путу“ Србије мора се приписати претходној влади, мада она, реално гледано, није имала много избора осим да, бар реторички, удовољи ЕУ. Чувено „балансирање“ Александра Вучића у спољној политици било је начин — можда и једини практичан начин у тешким околностима — да се покуша остварити национални суверенитет. Бојим се да је земља сада кренула у супротном смеру. Што више влада „стручњака“ сарађује са бирократама из ЕУ, то ће ти технократе више гушити државни суверенитет Србије. И зваће то напретком.