Чувам свој балет и гледам на њих као на породицу

„Васкрсле сени“ за Јовицу Бегојева представљају велики кореографски изазов, али и прилику да покаже шта све Балет Народног позоришта може.

За само двадесет радних дана представа је била спремна за сцену, уз коришћење бројних сценских и техничких ресурса. Са уметничким директором разговарали смо о представи, ансамблу, али и о његовим амбицијама за Балет Народног позоришта.

Сложену причу о животу Надежде и Растка Петровића требало је превести у језик балета. Шта вам је у том подухвату било најтеже?

Најкомплексније је било да целокупну жртву и њен допринос нашој нацији пренесем у балетски покрет, а да, исто тако, истовремено испоштујем наслов и идеју композитора Светислава Божића јер се ипак ради о „васкрслим сенима“ и страдању нашег народа у Великом рату. Требало је спојити те две ствари тако да публика разуме. Није био уопште лако.

Играли смо се са комплетним ресурсима Народног позоришта и максимално искористили сав потенцијал сцене. Претпостављам да ће бити спектакл, али исто тако знам да ће ретко која сцена у Србији, после премијере, моћи да нас прими у госте јер имамо и ротације и летења и два видео-пројектора, анимације… Баш смо искористили све могуће ресурсе. Хвала Народном позоришту што је подржало моју идеју и што су ми дали ветар у леђа. Имали смо јако озбиљан задатак и врло кратко време. За двадесет радних дана балет је изашао на сцену спреман.

Како се приближавате финалном обликовању представе, да ли је видите као остварење које би могло дуго да живи на репертоару Народног позоришта?

То зависи од публике пре свега. Премијера и реприза никада не могу да буду мерило. После премијере и репризе „Васкрслих сени“, улазимо у новогодишњи репетоар, у којем публика жељно ишчекује „Крцка Орашчића“. Ове године, ова представа биће заступљена у већем обиму него што је то до сада била пракса.

Чувам свој балет и гледам на њих као на породицу, желим да их сачувам од повреда и да изгурају тај новогодишњи репертоар на најбољи могући начин. Од јануара ми је идеја да се „Васкрсле сени“ поново врате на сцену и тада ћемо имати најбољи показатељ тога како публика на њих реагује. Надам се да ће је публика прихватити. Тешка је прича, драматуршки је све одрађено врло студиозно. Нина Плавањац је радила драматургију за представу и све је врло студиозно одрађено.

Шта чињеница да „Васкрсле сени“ отварају нову сезону Народног позоришта говори о самом Балету Народног позоришта?

Говори да смо спремни за сваки изазов, да смо на висини задатка. Могу да одговоре било ком изазову који се пред њих стави и зато ми је пуно срце. Као нови уметнички директор видим да су вољни да ме испрате у лудим идејама, како бисмо заједничким снагама расли и напредовали.

ФОТО: Маријана Јанковић

Какав је однос домаће публике према балету, посебно међу млађим генерацијама?

Та тема је уско повезана са једним нашим успехом који смо остварили као Народно позориште. Послали смо две наше балерине – Милену Јанковић и Јану Зимоњић на престижно светско такмичење у балету, које ми зовемо и балетском Олимпијадом, које се одржава сваке четири године. Милена Јанковић је дошла до полуфинала, нажалост није ушла у финале, а Јана Зимоњић је узела треће место у ситуацији у којој прво и друго нису додељени. Она је од преко 270 учесника успела да, својим квалитетом и радом, узме треће место и то треће место нам сија као прво, фактички.

То је направило одјек који је мало освестио балетску публику да смо ту, да радимо за њих, да желимо да нас гледају и да просто постојимо на мапи. Имамо добру сарадњу и са две балетске школе: „Лујо Давичо“ из Београда и „Димитрије Парлић“ из Панчева. Њихови ученици су нам ту и када имамо потешкоће са балетским анасамблом увек можемо да се ослонимо на њих.