Технологија направљена за Марс сада открива древне цртеже на Земљи

Технологија коју су научници NASA развијали како би извукли скривене детаље са сателитских снимака и фотографија Марса данас има неочекивану примену на Земљи.

Уместо анализе далеке планете, истраживачима помаже да на стенама, зидовима пећина и древних храмова открију цртеже који су људском оку готово невидљиви, пише Наутилус.

Реч је о техници обраде слике познатој као декорелационо растезање (decorrelation stretch), која може драстично да повећа разлике између нијанси боја на фотографији.

Захваљујући њој, трагови пигмента који на древном зиду изгледају као једва приметне мрље могу после дигиталне обраде да открију људске фигуре, животиње, бродове и читаве сцене које су вековима или миленијумима биле скривене пред очима посматрача.

Како технологија „види“ оно што људско око не примећује

Принцип декорелационог растезања прилично је сложен, али основна идеја је једноставнија: алгоритам узима веома мале разлике у боји и претвара их у много израженије разлике.

Две готово идентичне нијансе црвене, које људско око једва разликује, после обраде могу бити приказане као, на пример, јарко црвена и зелена. На тај начин постају видљиве границе и облици које је пре обраде било готово немогуће уочити.

ФОТО: Компас/Илустрација

Техника, дакле, не „црта“ нешто што на зиду не постоји. Она користи информације које су већ забележене на фотографији и наглашава разлике које су сувише мале да би их човек лако видео.

Управо због тога постала је посебно занимљива археолозима и истраживачима праисторијске и древне уметности.

Од NASA технологије до пећинских цртежа

За ширење ове технологије међу истраживачима древне уметности у великој мери је заслужан Џон Харман, математичар са искуством у медицинском снимању и велики заљубљеник у уметност на стенама.

Харман се са декорелационим растезањем сусрео 2005. године на конференцији посвећеној уметности на стенама. Један од учесника показао му је фотографије обрађене техником коју су користили истраживачи NASA на снимцима добијеним током мисија на Марсу.

Харман је потом потражио научне радове о алгоритму.

ФОТО: Компас/Илустрација

– Претражио сам интернет и пронашао NASA рад који је објашњавао како алгоритам функционише. На основу искуства са медицинским снимањем знао сам да могу да га направим, па сам то и урадио – објаснио је Харман.

Рад на који је наишао написао је 1996. године Роналд Али из NASA Лабораторије за млазни погон (JPL).

Техника је развијана за инструмент ASTER, односно напредни свемирски радиометар за термалну емисију и рефлексију, који је 1999. године послат у орбиту на сателиту Terra.

Прво лава на Хавајима, затим Марс, па древна уметност

Претече ове технологије коришћене су и за проучавање токова лаве на Хавајима. Али алгоритам је временом усавршаван како би обрада постала бржа, прецизнија и погоднија за анализу великих количина визуелних података.

Харман је касније технологију прилагодио истраживању уметности на стенама.

Направио је додатак DStretch за ImageJ, програм отвореног кода који се користи за анализу научних снимака. Касније су настале и апликације за Android и iOS, чиме је технологија која је некада била намењена специјализованим научним истраживањима постала доступна далеко ширем кругу корисника.

ФОТО: Компас/Илустрација

Један од Харманових значајних резултата било је откривање готово невидљиве фигуре на стенској уметности у пећини Сан Борхитас у Доњој Калифорнији у Мексику.

Техника је касније коришћена и за анализу слика на литици у Норвешкој, унутар египатске гробнице и на локалитету у Канади.

У Ангкор Вату откривено више од 200 скривених слика

Један од најупечатљивијих примера примене декорелационог растезања забележен је у чувеном храмском комплексу Ангкор Ват у Камбоџи.

Истраживачи су 2014. године применили технику на фотографијама зидова комплекса и открили више од 200 слика које су претходно биле готово невидљиве.

После дигиталне обраде из зидова су се појавили обриси слонова, лавова, божанстава, чамаца, грађевина и других мотива.

ФОТО: Компас/Илустрација

Оно што је голим оком могло да изгледа као избледела површина или једва приметна промена боје показало се као остатак читавог визуелног света.

Управо ту се види необична веза између свемирских истраживања и археологије.

Алгоритам развијан како би научницима помогао да боље анализирају површину планета и Земље показао се корисним и за откривање трагова које су људи оставили пре стотина или хиљада година.

Од снимака Марса, преко токова лаве на Хавајима, до зидова Ангкор Вата и праисторијских пећина, иста технологија показује да фотографија понекад садржи далеко више информација него што људско око на први поглед може да види.