Астроном који је осветлио Србију

Име Ђорђа Станојевића данас носе улица и споменик, али његово дело далеко је веће од тог сећања. Човек који је повезао Теслу, електране, фотографију у боји, радио, рендген и универзитет оставио је наслеђе без којег би развој модерне државе изгледао сасвим другачије           

Да ли знате ко је увео електрично осветљење у Београду, Ужицу, Лесковцу, Ваљеву, Зајечару, Чачку, Нишу, Власотинцу? Ко је саградио прву електричну централу у Србији, снимио прву фотографију у боји у нашој земљи, остварио прву радио-емисију, први увео рендгенски апарат код нас, написао прву књигу о ваздухопловству? Споменик овом човеку налази се у Београду, у Масариковој улици, испред зграде Електродистрибуције, а улица која носи његово име је на Новом Београду.

Све то урадио је један човек. То је Ђорђе Станојевић (7. април 1858, Неготин – 24. децембар 1921, Париз), ректор Универзитета у Београду, први српски астрофизичар који је још у 19. веку објавио прве српске научне радове у модерном смислу из ове области у часопису Француске академије наука, други управник Астрономске и метеоролошке опсерваторије у Београду, писац првих универзитетских уџбеника из физике и наш први велики популаризатор науке у данашњем смислу.

Рођен је 7. априла 1858. године у породици угледног трговца Милоша, у Неготину, где данас постоји његова спомен-соба, а Трг Ђорђа Станојевића, на коме је његов споменик, налази се у центру града. Ту је завршио основну школу и нижу гимназију. У Београд прелази 1874. године и у Првој београдској гимназији, која се тада налазила у Капетан-Мишином здању заједно са Великом школом, полаже испит зрелости септембра 1877. године.

На Природно-математичком одсеку Филозофског факултета Велике школе у Београду определио се за физику и астрономију. Дипломира 1881, а после полагања професорског испита, указом краља Милана Обреновића, постављен је 1883. за професора физике у Првој београдској гимназији.

Први српски астрофизичар, астроном Ђорђе Станојевић

У периоду од 1883. до 1887. године Станојевић је био на студијама, специјализацији, као и у посети најпознатијим европским астрономским и метеоролошким опсерваторијама и установама: у Берлину (Универзитет), Потсдаму (Астрофизичка опсерваторија), Хамбургу (Метеоролошка централа), Паризу (Париска опсерваторија за физичку астрономију у Медону, Сорбона), Гриничу, Кјуу и Пулкову. Године 1886. и 1887. боравио је у Медону, где је радио са оснивачем опсерваторије Жилом Жансеном, пошто се определио за астрофизику и као своју научну област изабрао физику Сунца.

Изградњом београдске термоелектране започела је електрификација Србије, а у том процесу Ђорђе Станојевић одиграо је кључну улогу

У Медону, 1886. године, почиње да се бави озбиљним научним радом на пољу физике Сунца и спектроскопије. У часопису Француске академије наука објављује 1886. године научни рад „О пореклу фотосферске мреже на Сунцу“, а 1887. године „О директној фотографији барометарског стања атмосфере Сунца“. Ови његови научни радови из астрофизике у часопису Француске академије наука, представљају прве праве научне радове из ове области код Срба.

Године 1887. по повратку у земљу постаје професор физике и механике на Војној академији, а 1893. године, после пензионисања Косте Алковића, професор експерименталне физике на Великој школи, где оснива Физички институт, на чијем је челу до смрти 1921. године.

Када је оснивач Астрономске и метеоролошке опсерваторије Милан Недељковић пензионисан због политичких разлога, Станојевић је био на челу ове установе од 5. јула 1899. до 31. октобра 1900. године, када му је била поверена и Катедра за астрономију са метеорологијом на Великој школи. Од 1909. до 1913. године био је декан Филозофског факултета, а од 1913. до 1921. године ректор Универзитета у Београду.

На улици у Паризу, где је боравио ради преузимања аероплана за потребе пољопривреде, изненада је преминуо од срчаног удара 24. децембра 1921. године.

Станојевићеви резултати били су толико изнад нивоа тадашње научне јавности у Србији да је тек основана Српска краљевска академија одбила да публикује његове радове из физике Сунца. После негативне рецензије академика Љубомира Клерића, Јован Жујовић није хтео да му објави рад. Разочаран и огорчен, Станојевић анализира и критикује ову рецензију, истичући њену површност и неадекватност, и упоређује пријем који су његови научни радови имали у Француској академији наука, уз подршку Жила Жансена, светски познатог астрофизичара, са односом према њима у Српској краљевској академији.

Разочаран, он практично напушта научни рад у области астрофизике и посвећује се решавању практичних проблема од значаја за индустријски и цивилизацијски напредак своје отаџбине, Србије. Из астрономије, у издањима Француске академије наука, објављује још само прегледни чланак „Садашње стање фотографије Сунца“.

Пионир електрификације Србије

Ђорђе Станојевић је живео у време бурног развоја електротехнике и науке о електрицитету уопште, када је многима све више бивало јасно какве могућности она пружа. Као професор физике, са великим интересовањем прати њен развој и даје суштински допринос електрификацији Србије и претварању мануфактурних радионица у модерне фабрике са машинама на електрични погон.

Станојевић је дао кључни допринос решавању проблема осветљавања Београда, залажући се за увођење електричне енергије. Главни град Србије први пут је добио јавну расвету на гас 1856. године, када су набављена два таква фењера и постављена испред општинске зграде и на Теразијама. Већ 1884. године било их је неколико стотина.

У то време неки европски градови добијају електрично осветљење, па се и у Београду поставља питање на који начин осветлити престоницу. Одбор Општине вароши београдске, на чијем је челу у то време био Никола Пашић, формирао је „нарочиту Комисију са задатком да поднесе мишљење какво осветљење у престоници завести“ – електрично, за које се залагао Станојевић, или гасно, које је заговарао хемичар Марко Леко, сматрајући да је електрична струја још недовољно проверена новина.

Захваљујући убеђивању и залагању Ђорђа Станојевића, као и његовом надахнутом говору пред члановима Комисије, донета је одлука о електричном осветљавању Београда. У извештају Комисије, који је потписао Никола Пашић као председник, стоји:

„Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље; Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.“

Комисија је у свему усвојила Станојевићево мишљење, а за извођење радова на електрификацији Београда формирана је Надзорна комисија од три члана, на чијем је челу био Ђорђе Станојевић. За дан када је Београд добио електрично осветљење узима се 23. септембар 1893. године, када је службено утврђено да је „прва фаза изградње осветљења вароши Београда завршена и да је електрична централа са мрежом званично пуштена у рад“.

То је омогућило да већ 1894. године крене први трамвај на електрични погон, на релацији Теразије–Топчидер, а 1895. године коњска вуча је у потпуности избачена из употребе. У знак захвалности за Станојевићев допринос, подигнут му је споменик испред зграде Електродистрибуције у Масариковој улици у Београду, приликом прославе стогодишњице изградње прве електране.

Изградњом београдске термоелектране започела је електрификација Србије, а у том процесу Ђорђе Станојевић одиграо је кључну улогу. По жељи Матеје Ненадовића, унука проте Матеје, изградио је 1899. године хидроцентралу у Ваљеву.

ФОТО: Wikipedia

Велики значај за електрификацију Србије имало је и Станојевићево пријатељство са Николом Теслом. Он је био један од организатора јединог Теслиног боравка у Београду. Теслу, који је 1. јуна 1892. године дошао у Београд, Станојевић је дочекао и представио београдској јавности.

Године 1894. објавио је књигу Никола Тесла и његова открића, за коју му је из Њујорка Тесла послао оригиналне дрвене матрице. Књига је поново штампана 1976. године.

Ово пријатељство је, вероватно, допринело томе да Станојевић предложи грађанима Ужица да саграде хидроцентралу по Теслином полифазном систему наизменичних струја. У пробни рад пуштена је 2. августа 1900. године. То је била прва примена Теслиног полифазног система у Србији, само пет година после изградње прве такве централе на Нијагариним водопадима. Том приликом изграђен је и далековод дужине једног километра, као и седам трансформаторских станица.

Станојевић у августу 1901. године оснива Лесковачко електрично друштво и постаје његов председник. Радови на изградњи хидроцентрале у Вучју започети су у фебруару 1903. године, да би 1. марта Лесковац добио електрично осветљење. Дужина далековода износила је око 17 километара.

Ова централа, која је имала огроман значај за побољшање услова живота Лесковчана и стварање модерне индустрије у овом граду, ради више од сто двадесет година. У фебруару 2005. године Извршни комитет највећег светског удружења инжењера из области електротехнике, електронике, телекомуникација и сродних области одлучио је да се ова хидроелектрана уврсти на листу објеката, проналазака и достигнућа од општег значаја за развој и историју електротехнике у свету, чиме је постала део светске баштине из историје електротехнике.

Станојевић учествује у изградњи електричних централа широм Србије. Првог новембра 1909. године почела је с радом хидроцентрала у Гамзиградској Бањи, код Зајечара, која и данас ради. Учествује, такође, у подухватима изградње термоцентрале у Чачку и хидроцентрала у Сокобањи, Нишу, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини и Ивањици на Моравици.

У електрификацији Србије Станојевићева улога била је одлучујућа. Његово залагање за Теслин полифазни систем, знање и стручност приликом избора и увоза тада најбоље и најквалитетније опреме, као и савети и утицај при избору најпогоднијих локација и подстицање људи у местима широм Србије да учине напор и уведу електричну струју, допринели су модернизацији Србије и њене индустрије, као и значајном побољшању услова живота становништва.

Захваљујући убеђивању и залагању Ђорђа Станојевића, као и његовом надахнутом говору пред члановима Комисије, донета је одлука о електричном осветљавању Београда

Електричне централе широм Србије служиле су за покретање првих модерних индустријских постројења, а Станојевић је стално путовао по Србији, убеђујући људе у предности електричне енергије. Да би помогао модернизацији и електрификацији српске индустрије, сам је учествовао у оснивању акционарских друштава за изградњу неких од првих модерних фабрика.

На Великој школи организовао је ремонтну службу за електромоторе, како би притекао у помоћ када је, у то пионирско доба електротехнике код нас, то било потребно. Заједно са радовима на изградњи прве хидроцентрале у Вучју код Лесковца, покушавао је да добијену електричну енергију искористи за индустријску прераду кудеље и лана и да од постојеће мануфактурне производње створи праву, модерну индустрију.

С тим циљем залагао се међу лесковачким газдама за оснивање акционарског друштва. На његову иницијативу, Оснивачка скупштина „Првог лесковачког акционарског друштва за прераду кудеље и лана“ одржана је 15. августа 1904. године. Скупштином је председавао Станојевић, председник Оснивачког одбора, који је депоновао сто акција и имао десет гласова.

ФОТО: Gmihail

Ђорђе Станојевић – физичар, научник и просветитељ

За индустријализацију Србије и електрификацију њене индустрије значајна је и његова активност на развоју индустрије хлађења и примени електричне енергије за ову намену. Визионарски је сагледао значај хладњача и расхлађивања меса, рибе, јаја, воћа, поврћа и других намирница за трговину, индустрију прехрамбених производа и побољшање услова живота. Основао је „Српски комитет за хладноћу“, од 1907. године био је на челу „Комисије за индустрију хладноће“, а 1910. године учествовао је на Другом међународном конгресу у Бечу, где даје извештај о „индустрији хладноће у Србији“.

Своју задивљеност могућностима електротехнике Станојевић је показао и изградњом, 1908. године, прве радио-станице у Београду. Предајник, који је био направљен „по Теслином систему резонантно подешених двојних пријемних и предајних кола“, налазио се у Физичком институту у Капетан-Мишином здању, а пријемник у тадашњој згради „Класне лутрије“, у Васиној бр. 20.

Значајно је напоменути да је он први Србин који је у Београду експериментисао са првим рендген-апаратом у Србији и добио прве фотографије начињене помоћу Х-зрака.

После прекида од девет година поново почињу да му излазе научни радови у Француској, али из експерименталне физике. Од 1898. до 1920. године објавио је седам научних радова у часопису Париске академије наука, у којима се бавио разрадом метода противградне одбране, физиолошким фотометром и громобранима.

Станојевић се поново враћа астрономији у свом раду на реформи јулијанског календара. Наиме, он предлаже да се свака 128. година, која је, пошто је дељива са четири, преступна, прогласи за просту, наглашавајући да је разлика између овог предлога и осталих, као што је грегоријански календар, у томе што нема простих и преступних година и нарочитих цифара које треба памтити, што су све непотребне компликације. Овде се памти само један број – 128, који казује када се разлика са природом увећа за један дан. Овај предлог упутио је 1892. године Српској православној цркви, која га је проследила руском Светом синоду и Цариградској патријаршији, али није био прихваћен.

ФОТО: Уступљена фотографија

Ђорђе Станојевић је такође велики популаризатор астрономије, електротехнике, физике и науке уопште код Срба. Очаран лепотама ноћног неба, пише научнопопуларну књигу Звездано небо независне Србије. У предговору млади Станојевић излаже свој credo речима: „Ништа није грешније него знати неку истину а не хтети је казати и другоме, који је не зна и у свом незнању лута тамо амо, машајући се и за највећу погрешку.“

Електричне централе широм Србије служиле су за покретање првих модерних индустријских постројења, а Станојевић је стално путовао по Србији, убеђујући људе у предности електричне енергије

Популаризацијом почиње да се бави још као студент. Писао је како о астрономији, тако и о фонографу, телефону, микрофону, бежичној телеграфији и другим проналасцима. Године 1883. објављује низ прилога о летовима балоном, а 1884. их заједно публикује као књигу Шетња по облацима. То је прва књига из ваздухопловства у српском народу. И данас је веома занимљива његова научнопопуларна књига Из науке о светлости. На интересантан начин, приступачно и допадљивим стилом, он читаоцу излаже и објашњава многе занимљиве светлосне појаве. Такође, 1910. године објављује и књижицу о Халејевој комети. Он је и писац првих факултетских уџбеника из физике код нас. Из његових књига Експериментална физика и Апсолутно мерење училе су генерације студената.

У разматрању стваралаштва Ђорђа Станојевића истакнуто и веома значајно место заузимају његов пионирски рад на развоју фотографије у боји и научне фотографије у Србији. Аутор је прве сачуване фотографије у боји код Срба, „Циганче са виолином“, првог фотографског снимка потпуног помрачења Сунца код Срба и првих рендгенских снимака у нашој отаџбини. Његова велика љубав према фотографији и жеља да забележи и остави траг о Србији оног доба и њеним природним лепотама изнедрила је и изузетну књигу Србија у сликама, прву фотомонографију са сликама у боји код нас. У Лондону је, за време Првог светског рата, приредио и изложбу са таквим насловом.

Станојевић се дружио са Стеваном Мокрањцем, такође из Неготина, и био је председник Првог београдског певачког друштва (1889–1900), чији је члан био и Мокрањац. Био је пријатељ са Пајом Јовановићем, Јованом Цвијићем, Симом Лозанићем, Михајлом Петровићем Аласом, Николом Пашићем и Јованом Јовановићем Змајем, који му је испевао песму.

Драги Ђоко

Давно би ти књигу посло,
Али, брате, не знам где си;
Часом чујем да си дома,
Часом опет на небеси.

Бог и душа свака јоште
Једног дана чути могу:
Ђоку влада опремила
Да однесе молбу Богу,

Да на српство моћну руку
Милосрђа свога пружи,
Да дуг српски на се прими
И из џепа свог одужи.

Ако знање дотле дође
Да жив човек Богу лети,
Онда, брате, онда, брате,
И мене се пред њим сети.

Јован Јовановић Змај

Ђорђе Станојевић има велико и значајно место у историји науке, технике, привреде и културе српског народа. Његов стваралачки допринос у читавом низу области, по својој ренесансној раскошности, може да се пореди са веома мало сличних примера у историји наше отаџбине и сврстава га у ред великана који треба да буду узор младима и са чијим делима и значајем наша јавност треба да буде упозната.