Директорка и главна уредница првог српског недељника „Компас“, Сања Пурић, гостовала је на ТВ Прва у емисији „Дан на дан“, код Миломира Марића и Катарине Корше, где је говорила о концепту новог недељника, његовој уређивачкој политици и позиционирању на медијској сцени Србије.
Гостовање Сање Пурић протекло је у знаку промоције недељника „Компас“ као медија који тежи да отвори простор за дијалог, али и да афирмише национални идентитет и јединство. Њене поруке указују на потребу превазилажења дубоких друштвених подела, уз нагласак на значај слободе мишљења и културе разговора у савременом српском друштву.
Поводом констатације водитеља да у Србији већ постоји велики број недељника различитих уређивачких оријентација, као и питања да ли ће „Компас“ водити читаоце у „правом смеру“, Пурић је истакла да овај лист види као први истински српски недељник, пре свега због ћириличног писма, али и због настојања да представља тачку националног окупљања.
- Ја завидим Хрватима на нивоу националне свести и националном јединству. У српском бићу то још увек не постоји у тој мери. Да се у Хрватској појави неко ко би говорио против независности Хрватске, они би га стрпали у лудницу. Овде у Србији Срби говоре да Србију треба згазити, бомбардовати. Постоје недељници попут Нин-а који су ту јако дуго, али никада нису развијали националну свест – рекла је Пурић.
Она је нагласила да „Компас“ тежи неговању дијалога и различитости, али да му је примарни циљ јачање српског националног идентитета.
Говорећи о историјским и савременим поделама у друштву, Пурић се осврнула и на симболику изласка првог броја недељника.
- Било ми је инспиративно, мада ништа није случајно, да први број „Компаса“ изађе на годишњицу смрти Ђинђића и Милошевића, и некако нам је то била прилика да проговоримо и о једном и о другом Србину. Ја сам Милошевића запамтила као једну харизматичну особу која је неговала српство, која је вратила на сто српско питање. Мој отац је Србин пореклом из Црне Горе, славили смо славу… Сећам се да када је Милошевић актуализовао српско питање, ми смо у томе видели прилику да се та српска прича поново отвори. Милошевић је међу првима покренуо антикомунистичку револуцију, мада је пропустио неке друге прилике. Он је направио модерну проамеричку Србију, најављивао шведски стандард, све што се сад гради и ради, он је о томе маштао, али је имао и доста ограничења… Да ли је могао другачије или шта би било да је Коштуница тада био на власти? И шта би било да је Милошевић дао све оно што су му тражили? Ми данас не бисмо имали ништа или бисмо морали да дамо и више. Неко мора да стоји на бранику отаджбине – истакла је Пурић.
Према њеним речима, политичке околности у том периоду нису остављале простор за снажнију позицију Србије.
- Да ли ми можемо да преокренемо тај точак српства? Можемо, али морамо заједно да се боримо – рекла је Сања Пурић.
У разговору је отворено и питање значаја штампаних медија у дигиталном добу, на шта је Пурић одговорила да писана реч и даље има посебну тежину и утицај.
- Писана реч остаје. Друго – питање је утицаја. У „Компасу“ пишу људи који износе своје мишљење и то јесте храбро, нарочито у овом тренутку. Ту су интелектуалци.. Овде влада предрасуда да су интелектуалци на оној другој страни, да нису на српској страни. Надам се да сам победила предрасуду да су најпаметнији на оној другој страни. Како смо уопште дошли до таквих предубеђења и до таквих подела на Србе и анти Србе? – упитала је Пурић.
Она је оценила да су друштвене поделе дубоко укорењене, али и да су и данас присутне у јавном простору.
- Данас имамо интелектуалце у опозицији који се жале ЕУ на Србе који су за Србију, жалили би се и Си Ђипингу да могу… После пораза Орбана они су ликовали и већ у хотелским собама Брисела чекају инструкције… Мене радује ова друга страна која је у време кад је универзитет био заробљен и када су били застрашивани имала храбрости да изнесе и другачије мишљење… У овом тренутку је већа храброст бити за Вучића него против. Ми старији се сећамо сличних времена и подела, а интерес Србије треба да нам буде на првом месту – истакла је Пурић.
Говорећи о личним искуствима, Пурић је подсетила на период када је њена породица била у блиским односима са Слободаном Милошевићем.
- Слоба је долазио у нашу кућу, ја сам тада била дете. Сећам се да је и тада било расправа, али није постојала таква мржња као данас. Ја данас седнем с пријатељима који су блокадери и морам јасно да их питам: да ли сам крезуба, да ли једем сендвиче, да ли уопште имам право на своје мишљење? Они кажу да ми је мозак испран, ја их питам хајде да видимо како. Нисам имала теже непријатности на улици, мада је било ситуација да су ми комшије остављале кесе за ђубре испред врата – рекла је Пурић.
На крају, она је указала на значај дијалога у друштву и улогу медија у том процесу.
