Признајем да сам идеју за текст насловне стране „украла“ из једне веома старе кампање којом се у Србији водила борба против разних облика адиkције, па је пушење, као најпознатији и најраспрострањенији порок, прво дошло на ред.
Слоган кампање је био: „Пушење или здравље, одлучите сами!“ Јасно је да су творци слогана грађане ставили пред непостојећу дилему. Напросто, све је јасно.
Тако би требало да буде, ваљда, и у случају Србије против тобожње заштите птица.
Међутим, да ми је неко пре пентрања на мердевине једног опозиционог политичара у покушају да скине транспарент „Србија побеђује“ са зграде „Албанија“ рекао да ће његов изговор бити заштита ретке птице бела чиопа – треба труда да је пронађете на интернету – која се тобоже на тој згради гнезди, била бих, наравно, запрепашћена.
Као неко ко уређује озбиљан политички недељник, покушала бих да коментаришем избор „предмета заштите“, па бих се можда и уплела у замку расправљања, а можда и политичког саветовања с предлозима за поправљање и побољшавање идеје.
Но, тиме бих се само уплела у интелектуално позориште апсурда. Праву реакцију имају клинци са улице, међу њима и студенти, на које се вероватно и тај опозициони политичар с мердевина позива. Они би напросто рекли: „Је л’ ти то мене завитлаваш?!“
Истина, изговорили би један други глагол који наше новине, из разумљивих разлога, никада не користе.
Ово јесте била водећа лудост протекле седмице и напросто је „отела“ прво место.
Заинтересовала сам се за врсту чиопа и сазнала да се настањују у еколошки здравим срединама. И запитала се, злонамерно признајем, па како у презагађеном Београду без зеленила баш долетеше птице које се настањују, рецимо, и на Хималајима. Еколози, глумци, певачи, чувари шума, потока и борци против зграда и тргова, има ли вас? Где сте? Могли сте вешћу о чиопама и здравој средини од 2018. наовамо оцвале глумице спасити од стајања по паркићима и на будућим градилиштима и ослободити их страха да је ваздух који дишу загађен.
Оно што изгледа као лудост, али је много озбиљније, јесте расправа о људима који долазе у Храм Светог Саве где је изложен Појас Пресвете Богородице. Није лудило када неко каже да је у питању фетишизам. Не, у питању је, поред тога што је увреда за верујуће људе, нешто што нигде у свету не бисте смели да примените ни према једној вери, па ни секти, али ето на православце се може ударити. То је дубока комунистичка, идеолошка, антисрпска индоктринација.
И тако, док се залажу да деца од две године могу да одлуче ког су пола или да ли су мачке, Србима православцима забрањују право да верују, сврставајући их због њихове вере у примитивце, пагане и фетишисте.
Не знам да ли је страшније то или поредити оне који су присуствовали Томпсоновом концерту са људима који у миру, вери и молитви чекају да виде реликвију. Ово друго није уметничка слобода особе која је то изјавила, већ директна увреда верских осећања.
То ме је одвело ка размишљању о тој уметничкој врсти која, из неког разлога, сматра да има нека посебна права да нам диктира своја политичка убеђења, толико самозаљубљено, да се може закључити како би онима који нису уметници и квазиинтелектуалци требало забранити право на говор, мишљење, па што да не, једног дана и право гласа.
Интересантан свет.
Завршићу с још једним по друштво погубним феноменом који је изнедрио блокадерски покрет. Мог омиљеног професора Драгољуба Мићуновића, филозофа, политичара, човека дијалога и широких схватања, отели су и комеморацију му одржали на неком опскурном простору, што својим животом и делом није заслужио.
Ваљда је барем заслужио да комеморација буде у Скупштини чији је био председник.
