Да ми је неко прошле године рекао да ћу видети фотографију ректора Ђокића на Хиландару, рекла бих, немогуће. Једноставно, убеђена сам да је идеолошки из његове перспективе религија опијум за масе. Добро, претерала сам спомињући идеологију. Идеологије у томе што он ради нема, питање је да ли у томе има и њене ниже инстанце, политике, јер ваља се подсетити да је опозиција с дна шерпе гребала кандидате на неким претходним изборима, објављујући чак и огласе на које су се потенцијални заинтересовани могли пријавити. Тада сам то видела као крај политике какву смо познавали у досадашњој цивилизацији. Видим, може и веће зло, данас безимени људи воде политичке покрете, или како год они звали то што воде, директно позивајући на насиље и анархију. Један од видљивих вођа безимених у јавности приказан је као папа. Питала сам се, искрено, има ли нека маркетиншка агенција да их саветује, јер код Срба бити папа није баш много популарно. Очигледно има, али није наша. И сад, из те перспективе посматрано, његова појава на Хиландару делује као напредак. Да се није покајао? Неко мерење је показало, очигледно, да пошто је више од милион људи данима стрпљиво и у миру чекало да целива Појас Пресвете Богородице, није добро да вођу блокадера зову папом, а потенцијалне бираче православним фетишистима. Да ли ће му помоћи посета Хиландару, остаје да видимо. Његови више воле да га виде као папу, а ови што нису његови плаше се да не блокира и Хиландар.
У Србији се лицитира када ће бити избори. Да се ја питам, ја бих одмах на биралишта, да завршимо с тим. И да се вратимо сви лепо на своје радне задатке, да не цитирам знате већ кога. Било је још таквих мишљења. Али наш колумниста Небојша Крстић процењује да је најбоље да се одрже баш кад им је време, следеће године. Тако, још једном, показујемо да је Компас место сусрета различитих мишљења.
У свету, тачније на Блиском истоку, изненада је избио мир. И то за последицу има, нећете веровати, америчко-иранско братство и јединство. Такве изјаве долазе са обе стране. Трампу мало смета дојучерашњи најбољи друг Нетанјаху, који неће на миру да остави Либан. А да ли ће мир потрајати? Ако мене питате, неће, мислим не после новембра када Американци бирају пола Конгреса, на midterms-u. Трамп им се удвара миром. И ниском ценом нафте.
Што би рекао Зоран Ћирјаковић, „Трамп је идеалан рушитељ система“, а видећемо какав је кад дође до градње. Политика се не гради на братству и јединству него на интересима. Колико ће Трампови интереси после новембра бити везани за мир велико је питање.
Део новина на које сам посебно поносна јесте онај у којем пишемо о нашој култури и традицији. Овај пут смо отишли далеко у историју с Винчанском културом о којој пишу наши хералдичари, а текстом о Николи Пашићу Александар Растовић нас подсећа на мудрост, прагматичност, истрајност политичара који је водио чак 22 владе током своје дуге политичке каријере. За наук онима из опозиције, који политику не схватају као озбиљан посао и вештину могућег. А државу као светињу због које се праве компромиси и жртвује.
