Нисам титоиста, али данас морам да га поменем – завидим му, имао је чувену реченицу: „Земља која има овакву омладину не мора да брине за своју будућност“. Е, па колико год налепница „Студенти побеђују“ наштампали, и они који штампају и они који лепе, свесни су да треба да брину за своју будућност и то јако.
Јер да није тако, по четврти пут на Славији та наша младост, будућност, ти генији које ми „затуцани“ никако да разумемо, изашли би најзад са неким конкретним програмом, рекли би ко су, шта траже и како виде будућност те Србије коју тако жарко желе да воде. Не бих ником да рушим снешка, али мало нам је оцвала та омладина, просек година на Славија излету био је око 45. Темељно се, изгледа, студира ових дана.
Али сад оно од чега се живи. Вучић у Кини. Већ смо о томе писали у прошлом броју, али понављање је мајка науке. Овога пута нећу да говорим о догађајима који су претходили, ни о Трампу, ни о Путину који су се са Си Ђинпингом састали претходних дана, него о начину на који ову важну посету преносе неки домаћи медији.
Преовладавају наслови: Брисел љут док новац у Србију стиже из Кине. Сад не знам на шта пре да реагујем, је л’ лоше што новац стиже у Србију и шта Брисел има с тим пошто нас никад примили нису. И онда се сетим, како год међусобно геополитички стајали, највећу трговинску размену имају Америка и Кина. Али не да ми ђаво мира, па кренем да учим и схватим да је после Америке највећа економска сарадња управо између Европске уније и Пекинга.
И сад да причам о лицемерју, сувишно је.
Ипак, ниједан од догађаја о којима пишем не говори о нашој гордости, пролазности и безначајности колико Појас Пресвете Богородице, који је за Спасовдан стигао у Београд и којем је у Храму Светог Саве дошло да се поклони и благослов прими много више људи него на било ком опозиционом окупљању.
Било је и ту злобних коментара у неким медијима, али то нећу да спомињем.
Завршићу уводник као и обично, већини је увек и биће Србија на првом месту. Спрaм тога, све разлике су мале.
