Кина ће, како многи предвиђају, наследити западну цивилизацију, само је оставинска расправа у току. То је тема којом се свет бави и научно и економски, а у Србији и езотеријски – преко Тарабића, на пример. Да ли ће потом цивилизацију коју познајемо заменити вештачка интелигенција или ова садашња, тешко је предвидети.
Оно што је сигурно јесте да је ове недеље Пекинг центар света. Састанак Си Ђинпинга и Трампа, препун тензија – и економских и геополитичких – завршио се топлим речима о заједничком гледању у будућност, у којој Кина наводно неће слати ракете Ирану, док ће нафту дефинитивно и даље куповати. Трамп је понео у Вашингтон семе руже којој се дивио током шетње у Џонгнанхају, врту у Пекингу, што асоцира на Мао Цедунгово „нека цвета хиљаду цветова“.
Постоје неки извештаји који кажу да су оговарали Путина, али то се чини мало вероватним, јер је он, док пишем уводник, већ слетео у Пекинг. Не бих да предвиђам како ће овај сусрет изгледати. Оно што ми је интересантно јесте то што после њега у Кину путује председник Србије. Али ни ту се нећу бавити предвиђањима – шта се тамо деси, десиће се – али забавно је шта се овде догађа.
Осврнућу се на изјаву студената: „Ако дођемо на власт, забранићемо руске и кинеске инвестиције.“ Већ страхујем да ли ће забранити и кинеске чипове и спречити ме да користим компјутер. Размишљам шта је мање политички писмено – спречавати стране инвестиције или смањивати коалициони потенцијал изјавама да ће освојити преко 50 одсто и да ни са ким немају намеру да сарађују. Ако на то додамо да најављују скуп на Славији баш док растерују опозиционе бираче, који су им природно блиски, питам се како је овај наш сироти Београдски универзитет уопште на оној Шангајској листи. Ови што друштвене науке и економију уче, неке су лекције дефинитивно пропустили.
Да ли ме Меморандум о Косову и Метохији, који су објавили студенти у блокади, демантује? Можда да, само да су се покојног Меморандума сетили пре годину дана.
Кад смо код умрлих, заједницом Србија и Црна Гора бавимо се кроз причу о независности ове друге, којој је сада тачно 20 година. Коме је и зашто одговарало да се браћа свађају и да српски народ не буде већински у Црној Гори, отворена је тема. Баш као и мој црногорски пасош, јер да – имам га. Успела сам да га добијем после те 2006. године и, мада моја бака, која ускоро, Боже здравља, пуни 101 годину, живи у Подгорици, као и моја велика српска фамилија, да га продужим не могу. Дели нас НАТО, а можда нас једном зближи ЕУ, јер сам убеђена да, ако се икада буде ширила, то проширење односиће се на цео Балкан.
И као и увек на крају уводника – дијалог је тема, а Србија као уједињујући фактор.
Библиотека Патријаршије СПЦ ризница је наше богате прошлости – о њеним тајнама пишемо у овом и следећем броју. Епископ Тихон, говорећи о изложби „Свети Сава“ (приређеној у Галерији САНУ док траје Сабор СПЦ), каже да улога цркве и светосавског наслеђа лежи у духовном сабрању и повезивању, без обзира на друштвене и политичке поделе.
