Припрема овог броја Српског Компаса била је другачија од осталих – цела редакција фокусирала се на то како да ме убеди да је фудбал, шта год да се дешава, тема број један. Ја то нисам озбиљно схватила, па сам их задиркивала: нема везе ако Америка крене на Кубу, или ако се баш, а баш се заоштрио, рат у Украјини? И на све сам добијала одговор: Да.
Пробала сам са нашим унутрашњеполитичким темама, број људи који су чекали испред Храма да целивају Појас Пресвете Богородице, Самит у Тивту, избори на Косову и Метохији, скандал на трибини Прогласа у Немачкој. Не, не и не! Само Фудбал.
Тако је настала насловна страна. Убедили су ме да размишљам спортски. Ја не могу више од тога. И да, фудбал је освојио првих десет страна, толико од мене за најважнију споредну ствар на свету.
Нисам могла да је не повежем с политиком. Да, да останем на трагу фудбалског језика, Србија је дала гол у гостима, када се очекивало да дођемо и одемо покуњени, натерани на то опасним играма политике и криминала. О српској велемајсторској игри на партији шаха у Црној Гори пише Дражен Живковић, док Чеда Антић руши митове о српско-црногорским односима.
Кога је и зашто толико погодио Појас Пресвете Богородице тема је Владе Вулетића, а ја бих додала само да је занимљиво да милион и двеста хиљада Шпанаца који су дочекали Папу у Мадриду нико није назвао фетишистима нити њихова верска убеђења назвао назадним.
Медијски испод радара прошла је, по мени, веома важна тема и њој ћу се посветити.
Текућа (или је већ завршена) Скупштина Уједињених нација донела је један куриозитет. На изборима за чланове Савета безбедности „пукла“ је Немачка.
Савет безбедности има пет сталних чланова (Кина, Русија, Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе) и десет с „привремено-повременим уговорима о раду“. Тих десет се бира с мандатом од две године. Мандат се не може одмах поновити, али се може после паузе добити поново. Мандати се распоређују регионално, али не и аутоматски. То значи да из Западне Европе могу бити изабране две земље, а може се кандидовати било ко из тог региона. Овога пута су била три кандидата за та два места: Португалија, Аустрија и Немачка. Португалија је добила 134 гласа, Аустрија 131 глас, а Немачка 104. Дакле, убедљив пораз Немачке.
Оне који на прву лопту помисле да је Немачка непопуларна због нацистичке прошлости можемо разуверити контрааргументом. Немачка је до сада била шест пута члан Савета безбедности, а чак је једном била и Демократска Република Немачка, односно Источна Немачка. Дакле, памћење света није тако далеко и дубоко.
Уосталом, ни Аустрија се не може похвалити светлом борбом против нацизма. Хитлер, Калтенбрунер (шеф СС) и Зајс-Инкварт били су из Аустрије, те слободно можемо рећи да је Аустрија подарила Немству „цвет нацизма“. Чак се потрудила и да има добру пропаганду, па је цео свет убедила да је Бетовен аустријски композитор (објективно јесте, али је рођен у Немачкој), а Хитлер – Немац!
Не верујем да је садашња Скупштина Уједињених нација копала по историјским књигама и оваквим суптилностима и финесама.
Чини ми се да је разлог једноставнији.
Цео свет је сморен и згрожен над ратовима. Операције попут Трампове у Венецуели се и могу прогутати јер су брзе и ефикасне. Али масакр у Гази и мрцварење Ирана већ не иду.
Главна пак болна тачка је рат у Украјини. Нико не види Русију баш као жртву, али је свакоме јасно да је Мајдан део западне операције напада на Русију. Преовлађујући став је: завршите некако тај рат, дајте Русији тај проклети Донбас и наставимо да радимо и живимо.
Насупрот преовлађујућем ставу света, уз воду весла Западна Европа, а Америка се некако чудно извукла, вероватно због Трампових, макар и неуспешних, преговора с Путином.
Веслање уз воду у очима света предводи Немачка. Њихове изјаве о безрезервној подршци Украјини и најаве наоружавања, иако се ниједна ставка буџета још није променила, буде ресентиман на Други светски рат и зато је Немачка у овом гласању добила пацке.
