Шта се дешава ако Кина победи у технолошкој трци за вештачку интелигенцију?

Док AI Кина представља све способније системе вештачке интелигенције који могу да се такмиче са најбољим производима из Силицијумске долине, све већи број америчких истраживача који се баве националном безбедношћу оцењује да свет мора озбиљно да схвати претњу од кинеске технолошке доминације.

Сценарији које предвиђају ови истраживачи делују катастрофално. Недавно је неколико стручњака упозоравало на могућност да AI системи осмисле непробојан систем противракетне одбране који би амерички нуклеарни арсенал учинио застарелим или да произведу бескрајну армију дронова која би надјачала америчку одбрану. Говорили су и о могућности развоја биолошког оружја које би „циљало одређене етничке групе, на пример све осим Хан Кинеза“, како је наведено у једном утицајном документу о вештачкој интелигенцији из 2024. године. Рама Елуру, виши директор у организацији Special Competitive Studies Project, нестраначком тинк-тенку који је основао бивши директор Гугла Ерик Шмит, рекао је да би кинески AI модели могли бити искоришћени за стварање „генетски модификованих људи“, налик Марвеловом Капетану Америци, пише Матео Вонг у својој анализи за The Atlantic.

Све ово можда звучи оствариво. Када модели вештачке интелигенције самостално решавају критичне безбедносне пробоје и креирају нове малициозне софтвере, а први човек компаније Антропик, Дарио Амодеј, упозорава на кинеску „тоталитарну ноћну мору засновану на вештачкој интелигенцији“, апокалиптични сценарији престају да буду само теорија.

Ипак, вреди застати и размислити пре него што прихватимо да су ове мрачне визије будућности већ постале стварност. Борба глобалних сила, предвођених Сједињеним Државама и Кином, за превласт у обликовању будућег светског поретка заиста се одвија. И док обе стране имају дугу историју медијских кампања које воде једни против других, кинеска влада сада студиозно ради на томе да постане кључни извор података за обуку вештачке интелигенције. Овај стратешки потез омогућава Кини да своје виђење света и званичне ставове, укључујући и питање Тајвана, органски утка у глобалне системе вештачке интелигенције.

AI трка између страха од Кине и политичких противречности

Међутим, страхови да би Кина уз помоћ вештачке интелигенције могла брзо да завлада светом почивају на претпоставци да ће технологија напредовати све до својеврсне суперинтелигенције, односно AI модела довољно паметних да сами развијају још паметније моделе. Земља која би њима овладала, према тој логици, наша би се у ситуацији неповратне предности, у којој ривали више не би могли да је сустигну, изјавио је Дејвид Лин, виши директор у SCSP-у, који је раније у CIA-и радио на питањима Кине и развоја њихове технологије. Међутим, није јасно да ли је такав технолошки свеобухватни систем уопште могуће изградити, нити да ли ће икада бити изграђен.

Бела кућа је додатно закомпликовала ситуацију низом противречних ставова према кинеској технологији. Тако је, на пример, променила политику извоза како би олакшала продају напредних AI чипова Кини, док је истовремено више пута мењала став о томе да ли Пентагон и америчке обавештајне службе смеју да користе најнапредније AI моделе компаније Anthropic. Колико озбиљно онда треба схватити тврдњу да су две земље заробљене у својеврсном „Хладном рату II“, како је то описао директор технолошког сектора Палантирa Шјам Санкар, ако америчка влада истовремено, барем према једној интерпретацији, помаже Кини да развија сопствене технологије вештачке интелигенције?

Технолошка трка између САД и Кине толико се често представља као такмичење у којем победник односи све. Али такво уско посматрање замагљује оно што је за Американце заправо најважније.

Кина је очигледан ривал Сједињеним Државама, око чега би се, вероватно, сложили и бројни бивши званичници Бајденове и актуелни званичници Трампове администрације. Али управо због тога је „Кина“ згодан баук за AI лобисте и друге који имају јасан финансијски интерес у тој индустрији, попут бившег саветника Беле куће за вештачку интелигенцију Дејвида Сакса, који је рекао да је „трка у области вештачке интелигенције чак важнија од свемирске трке“.

Две земље нису у рату, али руководиоци AI компанија који најснажније заговарају апокалиптични сценарио и званичници задужени за националну безбедност ипак страхују да би вештачка интелигенција могла једној страни да донесе оно што се у војном смислу назива „одлучујућом стратешком предношћу“. Ту на сцену ступају поређења са Хладним ратом. Таква предност подразумевала би могућност да се противнику зада разоран ударац од којег не би могао да се опорави. То би било „као када би једна земља имала нуклеарно оружје, а ниједна друга га нема, или можда чак нешто још екстремније“, рекао је Кајл Чен, сарадник у Центру за Кину Џона Л. Торнтона при институту Брукингс.

ФОТО: DC Studio/Shutterstock

Од паметних модела до стварне војне моћи

Постоји много разлога за опрез према оваквом начину размишљања. Пре свега, да бисмо прихватили ову тезу, морали бисмо да претпоставимо да ће врло брзо постојати ботови који су паметнији од укупног знања и стручности којима располажу читаве државе. То је чиста спекулација, па ратне симулације засноване на тој претпоставци могу да се претворе у својеврсну игру нагађања без икаквог упоришта у реалности, рекао је Р. Дејвид Еделман, истраживач политике вештачке интелигенције на МИТ-у, који је раније био члан Савета за националну безбедност председника Барака Обаме.

Постоје и сасвим практични проблеми. Ратове не добија софтвер сам по себи. Пентагон, према извештајима, користи AI моделе како би убрзао избор циљева у Ирану, али без обзира на то колико су ти софтвери и ботови паметни, Америка због тога није одједном почела да добија рат. Са друге стране, Иран наводно успева да пробије америчке системе за водоснабдевање, али ти системи су мали, међусобно одвојени и имају уграђене резервне физичке механизме. Из сличних разлога, хакерски напад на електроенергетску мрежу или банкарски систем могао би да изазове озбиљне, али у извесном смислу ипак ограничене последице. Све су то озбиљне претње, без сумње, али нису претње које би у попуности паралисале противника.

Осим тога, претварање будућих идеја које AI буде осмислио у физичку стварност могло би да потраје годинама. Чак и када би вештачка интелигенција успела да пронађе начин за стварање супервојника, војска би и даље морала да открије како да их развија и унапређуе. AI систем би могао да каже: „Ево како да се одбраните од нуклеарног напада“, али би и даље остало отворено питање производње хиљада или милиона пресретача ракета.

Делом управо због тога, мало је вероватно да би било која појединачна предност коју доноси вештачка интелигенција била довољно велика да омогући некој земљи да освоји свет.

– Тешко је поверовати да би шест месеци предности у области AI-ја могло да буде разлика између тога да САД добију или изгубе рат са било којим противником – рекао је Еделман.

ФОТО: Alexander Supertramp/Shutterstock

Права AI трка води се у економији и индустрији

У сваком случају, војне способности вештачке интелигенције можда су мање важне од њеног утицаја на економију. AI модели се пласирају као производи. Најбољи модели кинеских AI компанија, укључујући Moonshot AI, Z.ai, DeepSeek и Alibaba, према свему судећи готово су једнако добри као модели компанија OpenAI, Anthropic и Google, али су знатно јефтинији за коришћење. Једноставно речено, то кинески AI чини исплативијим за многе компаније које желе да уведу ову технологију. Када је реч о односу према САД, кинеска влада и компаније „напредују веома брзо“, рекао је Кајл Чен.

Ако је ово економска трка, а не рат, онда је то трка коју би Сједињене Државе врло лако могле да изгубе.

– Не мислим да сам икада чула да руководиоци или истраживачи свој рад описују као део националног надметања са Сједињеним Државама. Важнија трка у Кини можда је трка за ширење AI-ја у реалну економију – рекла је Грејс Шао, аналитичарка која прати AI и Кину и ауторка билтена AI Proem.

Највећа предност Кине у AI трци потиче из физичког света. То има мало везе са самом вештачком интелигенцијом. Деценије проведене у улози производне силе и спровођење циљане индустријске политике учинили су Кину лидером у производњи опреме за обновљиву енергију, електричних возила, робота и других сложених технологија. Кина производи око 90 одсто свих кључних компоненти за соларне панеле. Прошле године, готово 90 одсто продатих хуманоидних робота било је произведено у Кини. Истовремено, Сједињене Државе не успевају да обезбеде довољно електричне енергије за потребе својих AI система и имале су проблема са обнављањем залиха ракета током рата у Ирану.

Кроз иницијативу Појас и пут, Кина је помогла у изградњи ауто-путева, лука, електрана, оптичких каблова и дата центара широм Азије, Африке и Латинске Америке. AI услуге представљају логичан следећи корак. За САД је забрињавајуће то што би се „ова сфера технолошког утицаја могла учврстити у политичко сврставање“ уз Пекинг, оценио је Данијел Ремлер, виши сарадник у Центру за нову америчку безбедност, који је раније водио политику о AI-ју у Стејт департменту.

На пример, зависност од кинеске технологије повећава вероватноћу да ће нека влада подржати кинеске напоре на глобалној сцени и гласати уз Кину у Уједињеним нацијама. Неколико земаља које су имале користи од ових инвестиција стало је уз Кину у њеним настојањима да потврди претензије на Тајван. Кина је оптуживана да користи луке, платформе за електронску трговину и телекомуникационе мреже у другим земљама како би прикупљала огромне количине података.

Аналитичари за националну безбедност стога страхују да би, у случају војног сукоба, Кина могла да запрети искључивањем дигиталних комуникација или електроенергетских мрежа партнерских земаља, укључујући и државе у којима је присутан велики број америчких војника.

Највећа претња кинеске „опште вештачке интелигенције“ можда није неки изненадни смртоносни ударац, већ убрзавање већ постојећег опадања америчке хегемоније.

На кинсеко-америчком самиту који је одржан овог пролећа, министар одбране Пит Хегсет нагласио је „оправдану забринутост због историјског јачања кинеске војне моћи“, свега неколико недеља након што је председник Трамп посетио Пекинг и изјавио да ће две земље имати „фантастичну будућност заједно“. Ни OpenAI, ни Anthropic, ни Nvidia и друге компаније изгледа не могу да се усагласе око тога за шта тачно лобирају. Све то делује као прилично добар рецепт за губитак технолошке трке са Кином.

ФОТО: janews/Shutterstock

Од Хладног рата до AI трке: Стари образац у новом добу

Историја данашње AI трке није нова. Њени корени сежу у време Хладног рата, када је страх од технолошког и војног заостајања за Совјетским Савезом подстакао САД на велика улагања у науку, технологију и развој нових војних способности. Усред страхова изазваних лансирањем „Спутњика“ и ширењем нуклеарног оружја, извештај сачињен 1958. године по налогу Хенрија Кисинџера упозорио је да ће, „ако икада дозволимо СССР-у и комунистичкој Кини да стекну стратешку надмоћ, последице које уследе сигурно бити бруталне“.

Према владином извештају који се бавио првим годинама рада Агенције за напредне истраживачке пројекте (ARPA), „чврсто уверење у непрекидни научни напредак“ представљало је пут напред. Те речи би данас могле да изговоре личности попут Дарија Амодеја, извршног директора компаније Anthropic, Сема Алтмана, извршног директора OpenAI-ја, или америчког државног секретара Марка Рубија. Управо је такво уверење деценијама подстицало САД на технолошки напредак – од нуклеарног оружја и истраживања свемира до рачунарских система и бројних других области.

Чак и тада, та агенција, данас позната као DARPA, тихо је подржавала нову област истраживања, вештачку интелигенцију. Џ. К. Р. Ликлајдер, који је почетком шездесетих година у оквиру ARPA заговарао развој и примену рачунарских система, под утицајем идеја Ванивара Буша, замишљао је свет у којем би машине које ће једног дана надмашити људски мозак могле да доносе готово све одлуке од војног значаја. ARPA је, истовремено, развила и једну од кључних претеча данашњег интернета.

Корени данашње трке у развоју вештачке интелигенције сежу и у 2010-е, када је Силицијумска долина све чешће користила Кину као аргумент у расправама о регулисању технолошког сектора. Идеја о технолошкој трци у наоружању намерно је коришћена као начин да се спрече покушаји регулисања технолошког сектора, а у новије време и као аргумент за повољну индустријску политику која би омогућила изградњу већег броја дата центара.

Године 2018, сведочећи пред Конгресом, Марк Закерберг је рекао да ће „Америка изгубити од кинеских компанија ако америчким компанијама превише отежамо иновирање у областима као што је препознавање лица“. Неколико година касније, дванаест бивших званичника за националну безбедност написало је писмо Конгресу у којем су тврдили да би предлози за примену антимонополских мера против „конкретних америчких технолошких компанија“ могли да „поткопају кључну предност Америке у односу на Кину“.

Данас Силицијумска долина страх од Кине користи као аргумент за развој већег броја AI система, на већем броју места и у краћем року.

Амерички званичници и руководиоци технолошких компанија не праве грешку када желе да се такмиче. Али доминација поједностављене представе о AI трци између САД и Кине, без јасног одговора на питања ко се заправо такмичи и куда та трка води, не само да може довести до лошег креирања јавних политика већ и замагљује чињеницу да би крајњи корисници напретка у области вештачке интелигенције требало да буду грађани, а не војска, највеће корпорације или инвеститори из Силицијумске долине.

– Уместо питања „какаву вештачку интелигенцију градимо“, могли бисмо да поставимо и другачије питање: „Какво друштво градимо?“ – рекла је Мајерс Вест.

– Ако је америчким руководиоцима AI компанија и званичницима Беле куће заиста стало до конкуренције на слободном тржишту, могли би да размотре примену антимонополских закона како би се раздвојиле компаније које пружају AI моделе од оних које управљају дата центрима и производе чипове. Ако су заиста забринути због употребе AI за надзор, могли би коначно да се позабаве усвајањем неке врсте савезног закона о дигиталној приватности. А ако им је заиста стало до ширења демократске вештачке интелигенције у иностранству, могли би пажљивије да погледају стање демократије код куће – закључује у својој анализи Матео Вонг.