Српска музичка индустрија пуни регионални новчаник

Родољуб Стојановић, експерт на пољу дискографије, publishinga и ауторских права, тврди да се иза привида „регионалне размене“ крије дуготрајна неравнотежа која Србију кошта и културно и економски

У тренутку када се о музици у Србији и даље говори као о „забави“, а не као о индустрији, једна чињеница остаје на ивици јавне дебате: док регионални извођачи у Србији имају снажан медијски простор, српски аутори у региону готово да не постоје. Нема продавница са српским носачима звука, нема систематског емитовања на радио и ТВ станицама, а приходи од емитовања у појединим земљама су – нула.

Родољуб Рођа Стојановић, експерт у области дискографије, publishinga и ауторских права с три деценије искуства, чије фирме Multimedia Music и Ricom Publishing освајају домаћа и међународна признања и који домаћу сцену познаје „у душу“, тврди да се иза привида „регионалне размене“ крије дуготрајан дисбаланс који Србију кошта и културно и економски. У разговору за Компас говори о стању у индустрији, ауторским и сродним правима, улози медија и државе, као и о томе зашто сматра да „југоносталгија“ није објашњење, већ згодна димна завеса.

– После распада Југославије индустрија је практично кренула од нуле. Пиратерија је девастирала тржиште, а опоравак је почео тек почетком овог века. Данашњи облик индустрије резултат је рада малог броја приватних дискографа. Међутим, регионалне компаније и даље делују преко својих огранака у Србији и често се постављају као лидери, иако су наши каталози већи. Само РТС има више фонограма од свих хрватских дискографа заједно – каже Стојановић.

Колико је музичка индустрија заправо важна за једну државу културно, али и економски?

– Морам да одговорим питањем: Шта чини један народ ако не језик, писмо и култура која остаје? У сваком ауторском делу домаћих стваралаца имате све ове елементе. Музичка индустрија бележи и оставља трајни траг о култури грађана Србије за сва времена.

Други елемент јесте економија. Српска музичка индустрија је у дигиталном свету извозна грана, јер у Србији приходујемо од страних дигиталних сервиса у страној валути. То је бенефит за државу: подижемо извозни рејтинг и рејтинг на међудржавном банкарском тржишту.

Мислим да држава музику не види као индустријску грану, већ као забаву.

ФОТО: Видоје Манојловић

Колико су ауторска права заштићена и да ли домаћи аутори имају исти третман у региону?

– Систем постоји и функционише, али заостаје. Закон је добар, али застарео. Проблем су и ниске тарифе. Нови закон морао би да одговори на изазове дигиталног доба. Кад је реч о српским ауторима у региону, формално је све у реду, али у пракси ништа не функционише. Српска музика се у региону једноставно не емитује. У неким земљама приходи су нула. То је прећутна блокада. Пре свега се то односи на Хрватску.

А регионална музика у Србији?

– Управо супротно. Регион има снажан медијски простор у Србији. То је суштина проблема: Србија је отворено тржиште, али та отвореност није узвраћена.

Зашто то није решено институционално?

– Покушали смо кроз Привредну комору. Кључно питање било је шта је „домаће“. Наш став је био: оно што је резидентно и плаћа порез у Србији. Медији су се позивали на уређивачку слободу, али користе национални ресурс – фреквенцију.

Да ли је зато потребно увести одређене квоте за емитовање домаће музике, по узору на Француску или Канаду?

– Већ су уведене квоте кроз закон: емитери имају законску обавезу да емитују минималну квоту од 20% домаће музике. Само неки медији нису разумели да је то минимум, али да могу да пуштају и више домаће музике.

ФОТО: Компас/Илустрација

Шта је економска последица такве политике?

– Веома једноставно: ако пуштате домаћу музику, новац остаје у земљи. Ако пуштате регионалну, новац одлази. Тиме директно финансирате туђу индустрију.

Зашто заправо регион доминира српским медијима?

– Објашњења су различита, али једно питање остаје: Да ли је случајно да се фаворизују исти извођачи и исти дискографи? Тешко.

Драстичан пример јесте хрватска музика која се на радију јавног сервиса пушта више него домаћа, а фаворизује се само једна фирма из Хрватске. Да ли можемо да кажемо да је у питању случајност или можда само та фирма снима и објављује добру и квалитетну музику? А онда та иста фирма, уз помоћ осталих дискографа, „штити“ хрватско тржиште од српских „цајки“.

Да ли је можда у питању југоносталгија?

– Не. То је мит. Млађе генерације немају однос према Југославији – слушају глобалну музику. Овде је реч о систему, не о емоцији.

Како онда описујете ситуацију?

– Као културну корупцију. Регионални извођачи имају боље услове у Србији него у својим земљама, док наши немају приступ тим тржиштима.

Колико то кошта Србију?

– Десетине милиона евра годишње. Наша колективна друштва исплаћују и до 10 пута више региону него што од њега наплате.

Да ли може да се каже да Србија финансира регионалну индустрију?

– Апсолутно. Регионални аутори имају повлашћен положај на нашем тржишту – што нигде не постоји.

Може ли то да се промени?

– Може, али системски. Домаћи аутори морају да имају исти статус као регионални. И индустрија мора бити уређена – без сиве зоне.

Где је, по вама, кључ проблема?

– У медијима. Ако се не емитује нова домаћа музика, нема прихода, нема инвестиција – прекида се „ланац исхране“ индустрије.

Постоји ли решење?

– Наравно. Решење проблема је следеће: домаћи медији морају да разумеју да, ако се не емитује нова музика, индустрија неће имати новца за нове инвестиције. Тај новац мора да се враћа ауторима и дискографима кроз колективну заштиту. Морамо да урадимо, како ја волим да кажем, фина подешавања. После тога, мислим да нам је заједничка будућност светла.