Прве мото-трке у Краљевини Србији

У Београду је на месту где се данас налази Дом Војске Србије направљена кружна бициклистичка стаза. У средишту овог велодрома, у Позоришној улици број 6, налазио се друштвени дом ПСВД. Неколико година касније, 2. јуна 1896, ПСВД је приредио прво бициклистичко првенство Београда

Кнежевина Србија је одлукама Берлинског конгреса, одржаног 1878. године, постала међународно призната суверена држава. Србија 1882. прераста у краљевину, а њен први краљ је Милан Обреновић.

Општи замах у развоју Србије био је видљив на свим пољима, па и у саобраћају. Број бицикала, како се онда говорило – велосипеда, био је све већи. У Београду је 23. децембра 1884. основано Прво српско велосипедско друштво (у даљем тексту ПСВД), на чијем је челу као председник био Милорад Терзибашић. Друштво је 1887. издало девет бројева Велосипедског листа, првог спортског листа у Србији.

Осим тога, у Београду је на месту где се данас налази Дом Војске Србије направљена кружна бициклистичка стаза. У средишту овог велодрома, у Позоришној улици број 6, налазио се друштвени дом ПСВД. Неколико година касније, 2. јуна 1896, ПСВД је приредио прво бициклистичко првенство Београда.

Управа града Београда је 1896. године донела Правила за велосипедисте, врло детаљна и строга. Између осталог се помињу и писмена дозвола са бројем и сликом, која се добија после положеног испита. Ова дозвола је била неопходна за вожњу велосипеда по улицама града Београда. Сваки велосипедиста је морао да набави прописну (регистарску) таблицу с истим бројем као у дозволи. Таблицу је требало причврстити за управљач.

У Трговинском гласнику од 6. маја 1905. (по старом календару) може се прочитати следећа објава: „Умољавају се сопственици мотоцикала да јаве своју адресу или да дођу у суботу, у подне, у стан Првог српског велосипедског друштва“. Може се сматрати да је овим огласом незванично формирана прва мотоциклистичка секција неког спортског друштва у Србији.

У част рођендана Његовог величанства краља Петра I Карађорђевића Савез српских витезова је у недељу, 11. јула (28. јуна по старом календару), с почетком у три сата после подне, приредио велике спортске утакмице

У Србији су тих година деловала многа соколска и витешка (данас би се рекло спортска) друштва. Неколико витешких друштава је 21. фебруара 1909. формирало Савез српских витезова. Међу њима је било и Прво српско велосипедско друштво.

Нека буде поменуто да је на делу територије некадашње Аустроугарске који данас припада Србији било неколико бициклистичких клубова који су повремено имали везе с мотоциклима. Тако су у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) 1900. године одржане бициклистичке трке и једна „мотоциклистичка“ трка. Овај податак ипак треба узети с малом резервом. Наиме, на преласку из 19. у 20. век, у тркама бицикала је у кратком периоду било дозвољено коришћење малих мотора са унутрашњим сагоревањем, колико год то данас изгледало неравноправно у односу на такмичаре који су се снагом својих ногу борили за победу. Тих година се као бициклиста успешно такмичио касније генијални конструктор авиона и аутомобила Суботичанин Иван Сарић. Могуће је да је и он покушао да угради мотор на свој бицикл, али за такву тврдњу постоје само непоуздане индиције. У сваком случају, ова књига се не бави детаљно условно речено мотоциклистичким догађајима ван територије тадашње Србије.

ФОТО: колекција Владимира Веселиновића

ПРВИ МОТОЦИКЛ У СРБИЈИ 1904. ГОДИНЕ

Познато је да је први аутомобил у Краљевину Србију стигао 3. априла 1903. године. Радивоје С. Павловић из Ракинца код Пожаревца имао је прилику да током боравка у Будимпешти, као страствени бициклиста, седне за управљач мотоцикла. Нешто касније купио је мотоцикл марке „пух“, модел А (производња овог, првог модела фабрике из Граца, почела је 1903. године), који му је стигао возом 20. априла 1904. То је био први мотоцикл који се кретао српским друмовима. Вероватно је првих година било много више мотоцикала него аутомобила, ако ни због чега другог, онда због ниже цене и лакшег начина управљања возилом у основи блиском велосипеду.

ПРВА МОТО-ТРКА У СРБИЈИ 1909. ГОДИНЕ

У част рођендана Његовог величанства краља Петра I Карађорђевића Савез српских витезова је у недељу, 11. јула (28. јуна по старом календару), с почетком у три сата после подне, приредио велике спортске утакмице. На друштвеном вежбалишту Првог српског велосипедског друштва, у Позоришној улици бр. 6, како каже велики плакат за ову приредбу, било је предвиђено одржавање следећих такмичења:

I Велосипедске трке

1. Почетничка велосипедска трка од 10 кругова, 2 километра.
2. Почетничка трка од 5 кругова, 1 километар.
3. Трка у џаковима од 200 метара.
4. Општа велосипедска трка од 15 кругова, 3 километра.
5. Моторска трка од 10 кругова, 2 километра, коју врше војни обвезници у потпуној ратној спреми.
6. Победна велосипедска трка од 20 кругова, 4 километра.

ФОТО: колекција Владимира Веселиновића

II Борење

Борење мачем и сабљом од стране чланова Српског мача.

III Мотосиклетска трка на линији Ниш–Смедерево–Београд

За трке је владало велико интересовање, како званичних и војних кругова тако и грађана. Неке познате личности су већ пријавиле и поклоне, као Јован Андрејевић, банкар (200 динара), и Милан Вапа, фабрикант (50 динара), док је др Ђорђе Нешић, потпредседник Савеза српских витезова и председник Првог српског велосипедског друштва, велики пропагатор моторизације, власник трећег аутомобила у Београду и касније, 1921. године, оснивач београдске очне клинике, дао прилог од чак 500 динара за победника трке. Поклоне у лепим предметима приложили су трговци Марко Вулетић и Гавриловић, Јефта Павловић и комп., Ђура Добрић, Маричић и Јанковић, браћа Риже, Симон Ландау, Ђ. Милетић, Премовић и други. У радњи трговца Ђуре Добрића у Кнез Михаиловој улици бр. 16, где су биле изложене и награде, могле су да се купе карте по цени од два, један и по и један динар за седење, а пола динара за стајање.

ФОТО: колекција Бојана Радовановића

БУРЕ ПИВА И ПЕЧЕНО ПРАСЕ ЗА ОКРЕПЉЕЊЕ

У Ниш су из Београда стигла двојица такмичара, Радован Саватић и Драгиша Стојадиновић. Друга двојица, кумови Радивоје Рака Павловић и Стеван Ђорђевић, обојица из Ракинца, месташца у близини Пожаревца, дошли су у друштву пријатеља Добросава Абаџије и Жике Дућанџије на трку возом из Велике Плане. Да би лакше поднели путовање у трајању од око четири сата, понели су буре пива и печено прасе за окрепљење. Осим Стојадиновића, који је возио четвороцилиндарски ФН, остали су се такмичили на немачким двоцилиндарским „некарсулмима“, од којих је Саватићев био најслабији. Учесници трке су били обавезни да организатору уплате 10 динара на име стартарине.

Са старта, који се налазио на вежбалишту Нишког велосипедског друштва, код тврђаве у Београд мали, први је у 8 сати и 30 минута кренуо Саватић. У правилним размацима од 10 минута, за њим су стартовали Стојадиновић, Ђорђевић и Павловић. Дужина стазе на релацији Ниш – Параћин – Велика Плана – Смедерево – Београд износила је 238 км.

ФОТО: колекција породице Саватић

Већ после 12 километара Саватићу је пукла задња гума. Како је возио великом брзином, обруч точка се деформисао. Видевши да му је за оправку потребно пуно времена, решио је да одустане од даљег такмичења пре него што је стигао до Алексинца.

У прву контролну станицу у Параћину, после више од два сата вожње, први је стигао Рака Павловић, док га је у стопу, са заостатком од само пет секунди, пратио Ђорђевић. Ипак, прави размак је износио 20 минута и пет секунди, будући да је Ђорђевић много раније кренуо са старта. Стојадиновић је за водећим каснио већ више од 32 минута.

У следећој деоници, од Параћина до Велике Плане, најбржи је био Стојадиновић и смелом вожњом смањио свој заостатак за Павловићем за више од 11 минута. Ђорђевић није могао да издржи тај ритам и пао је на треће место.

ФОТО: Јавно власништво

Стојадиновићева ризична вожња је довела до тога да на најкраћој деоници, од Велике Плане до Смедерева, слети с друма, лако се повреди и оштети мотоцикл. Ипак је наставио трку, али је у односу на водећег Павловића изгубио 17 минута, успевши да задржи друго место испред Ђорђевића.

Стојадиновићев мотоцикл је губио уље, да би код Гроцке, недалеко од циља, ипак морао да одустане од даље борбе. Ни Ђорђевићева машина није била у бољем стању. После Смедерева мотор се јако загревао, па је био принуђен да вози много спорије не би ли стигао до Београда, што му је и успело. С великом предношћу од близу два сата победио је Рака Павловић, иако се није устезао да током трке прискочи у помоћ Саватићу и куму Ђорђевићу када су имали техничке проблеме. Циљ је био на бициклистичкој стази ПСВД.

На контролним станицама у Параћину, Великој Плани и Смедереву, као и на циљу у Београду, забележена времена која се могу видети у Табели бр. 1.

НАЈАВЉЕНЕ ТРКЕ ИСТЕ ГОДИНЕ

28. 7. 1909 Врњачка Бања (Са вез српских витезова)

После промоције мото-спорта и великог одјека прве мотоциклистичке трке у Србији, Савез српских витезова је већ за нешто више од две недеље најавио и мото-трке које ће се у оквиру великих витешких утакмица одржати на Првом врњачком витешком вежбалишту „од 300 метара у кругу, на коме се налазе оделења за лоптање ручником и ногама (тенис и футбал), оделење за велосипедисте и две куглане“.

Осим велосипедских, пешачких и трка у џаковима, лоптања ногом, тенисом и борења мачем и сабљом, предвиђена је друмска мото-трка од Крушевца до Врњачке Бање, а затим и трка у кругу. Није познато да ли су трке одржане и који су резултати постигнути.

5. 9. 1909. Обреновац (Прво српско велосипедско друштво)

Вечерње новости од 31. августа најављују излет Првог српског велосипедског друштва до Обреновца. „По доласку ће се приредити велосипедска и моторска трка. Полазак из стана велосипедског у 6 и по часова изјутра. У Баричу дочекује велосипедисте обреновачка музика“.

26. 9. 1909. Пожаревац (Прво српско велосипедско друштво)

Под насловом Велосипедске и моторске трке Вечерње новости најављују разне витешке утакмице које ће се одржати у Пожаревцу и „скрећу пажњу ондашњем грађанству да ове утакмице, које су и по осталим варошима у Србији извођене са највећим успехом, посети, где ће наћи себи лепе забаве“.

ФОТО: колекција Небојше Ђорђевића

ДРУГА МОТО-ТРКА НИШБЕОГРАД 1910. ГОДИНЕ

Агилно Прво српско велосипедско друштво је под председавањем др Ђорђа Нешића 28. јула у хотелу „Бристол“ одржало конференцију љубитеља мото-спорта. Разлог је био организовање велике трке „моторних велосипеда“ од Ристовца близу Врања, преко Смедерева, до Београда, у укупној дужини од око 400 км.

Десетак дана касније одлучено је да се 21. августа ипак вози на краћој релацији НишБеоград, као и претходне године. Организатору су помоћ обећали Витешка секција Народне одбране и многа спортска друштва. Колико је велико било интересовање за моторне велосипеде показује чињеница да је око педесет војних обвезника већ купило мотоцикле.

ФОТО: Мали журнал

За трку је било пријављено осам мотоциклиста:

• Синиша Стевановић, механичар из Београда
• Јован Петровић, књиговођа из Београда
• Стојан Антић, гостионичар из Београда
• Радован Саватић, чиновник из Београда
• Ото Фингер, аутомобилски шофер из Беча
• Стеван Ђорђевић, економ из Ракинца
• А. Ристић
• Радивоје Павловић, књиговођа из Ракинца

ФОТО: Мали журнал

У Малом журналу наилазимо на следећи коментар: „Интересантно је да је приликом пријаве Стојан Антић пријавио да је у 37. години, међутим, сви знају да му има и 40. Шта је хтео са тиме, бог ће га знати, ваљда га било срамота да се покаже како је омотарио; или је пак мањим бројем година хтео да унапред створи уверење о победи. Боже, боже и луда и смешна човека!!!“ Који год да је разлог био за овакав коментар, тек, у картону житеља града Београда сачуван је податак да Антић ипак није имао 40 година.

Није познато тачно место поласка из Ниша; вероватно је било исто као и у трци 1909. Први возач, Синиша Стевановић, пуштен је са старта тачно у 6 сати ујутро. У 6 и 10 кренуо је Јован Петровић, стар 19 година, а затим и остали, у размацима од 10 минута. Последњи је, у 7 сати, кренуо прошлогодишњи победник, двадесетосмогодишњи Рака Павловић. На основу тога могло би се закључити да је са старта кренуло седам од осам пријављених такмичара. Колико су у то време дужина од преко 200 километара и квалитет ондашњих друмова представљали проблем тркачима показује податак да су на циљ стигла само двојица. У правој трци издржљивости већина је одустала, па је тако Стеван Ђорђевић негде на путу „сломио точак“. Новински извештач јавља да је „Стевановић мотором ударио у један брег, мотор је покварен, а Синиша је добио огреботине по лицу!“.

ФОТО: Мали журнал

Рака Павловић се 1952. године сећа: „Четворица смо прошли Ћићевац. У Лапову, у муљу Лепенице, заглавио се Рада Саватић, а млади Жаника Петровић и ја смо наставили усамљени вожњу према Плани…“

Павловићеву причу потврђује и Мали журнал: „Петровић код Параћина наиђе на неку рђаву ћуприју, те се сручи у један јендек, али се није повредио. Задржао се мало, па је продужио пут. Прошао је први све станице, али га у В. Плани стиже Павловић (кренуо 50 минута касније), који је ту стигао 4 минута после Петровића. Одатле до Смедерева путовали су готово заједнички. У Смедереву је Петровић поново слетео са мотора, али опет без повреда. Од Смедерева до Београда настаје права трка. Готово једновремено су пошли, али кад су били код Орешца, уз брдо, Павловић одмакне напред, а Петровић је морао да иде преко неког песка, што га је доста задржало.“

Победу је по други пут однео Радивоје Павловић, а другопласирани је, због силних проблема, временски далеко заостао. Претходне године возило се до друштвеног дома ПСВД, а дужина стазе износила је 238 км. Циљ је 1910. године био код „Седам кућа“ (негде у близини „Цветкове механе“, на Смедеревском путу), што би значило да је стаза била краћа за око 3,5 км. Како год, Рака Павловић је постигао за неколико километара на час већу просечну брзину него у првој трци.

Павловић помиње и да је као награду добио 30 златника. Међутим, у Малом журналу стоји да је победник као награду добио 400 динара, а други, Јован Петровић, 200 динара.

ФОТО: Компас

Како је најављено, проглашење резултата било је у Кошутњаку (Табела бр. 2), где је био постављен „победни стуб“. Разне спортске утакмице кулминирале су доласком мотоциклиста, а међу гледаоцима су били и краљ Петар I и престолонаследник Александар. Предвиђено је да сваки тркач који доспе до Кошутњака, преко Раковице, три пута прође по један круг од 1.000 метара.