Знамо где су нам руке и ноге чак и када их не гледамо, захваљујући проприоцепцији — чулу положаја и кретања тела. Ова непрекидна размена информација омогућава прецизне покрете, а нови истраживачки пројекат испитаће како се њени нервни механизми развијају и мењају током одрастања.
Када посегнемо за предметом, нервни систем мора да усклади положај шаке, лакта и рамена. Сам поглед на циљ није довољан: потребне су и информације из тела, које му говоре како су удови постављени и како се управо померају.
Универзитет Калифорније у Дејвису објавио је да је неуронаучница Тиен Грифит добила петогодишњу подршку америчке Националне научне фондације, вредну 1,6 милиона долара, за истраживање овог система. Пројекат ће пратити сазревање специјализованих чулних неурона важних за контролу покрета.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Израз шесто чуло овде описује физиолошку способност, а не предосећање или натприродну појаву. Проприоцепција омогућава да осетимо положај делова сопственог тела и важна је за држање, ходање и усмерене покрете.
Колико се на њу ослањамо нарочито је видљиво када је оштећена. Проучавање ретких генетских поремећаја показало је да људи са тешким губитком овог чула много више зависе од вида како би контролисали руке и ноге.
Тело које зна где се налази
Проприоцептивни неурони реагују на механичке промене повезане са истезањем и напетошћу мишића и тетива. Информације из периферије тела улазе у нервне путеве који омогућавају да се положај и кретање удова прате током радње.
Важну улогу имају мишићна вретена, чулне структуре које региструју промене дужине мишића. Други рецептори у тетивама пружају информације о напетости, па нервни систем добија различите, допуњујуће сигнале о ономе што се дешава у телу.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаВид може да помогне у контроли покрета, али не обезбеђује исту врсту података. Поглед говори где је предмет у односу на нас, док проприоцептивни сигнали доприносе процени положаја и кретања сопствених удова.
Зато је овај систем важан и за радње које изводимо без посматрања сваког корака. Уобичајена лакоћа покрета прикрива количину информација које нервни систем мора непрекидно да прими и обради.
Електрични сигнали из мишића
Да би механичка промена постала чулна информација, потребно је претворити је у електрични сигнал. У том процесу важни су јонски канали — протеини у ћелијским мембранама који омогућавају кретање наелектрисаних честица.
Један од најважнијих канала у проучавању овог чула је PIEZO2. У истраживању објављеном 2015. године, мишеви којима је тај канал недостајао у проприоцептивним неуронима имали су изразито неусклађене покрете и необичан положај удова.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСледеће године описана су и два пацијента са ретким променама гена PIEZO2. Имали су тешкоће са осећајем положаја тела и контролом покрета, а задаци усмеравања руке постајали су знатно тежи када нису могли да користе вид.
Та запажања показала су колико један молекуларни механизам може да буде важан за свакодневну радњу. Истовремено, код тих пацијената нису била једнако нарушена сва чулна искуства, што указује на различите путеве обраде различитих надражаја.
Нови пројекат Грифит усмерен је на натријумске канале који помажу стварању електричних сигнала у нервним ћелијама. То је друга страна истог ширег питања: како чулни неурон прима информацију и затим је преноси даље.
Зашто је ово чуло важно за развој
Истраживачи желе да утврде како се функција натријумских канала мења док деца усвајају сложеније моторичке вештине. Посебна генетска метода омогућиће им да те канале проучавају у проприоцептивним неуронима, уместо да посматрају нервни систем само као целину.
Питање је значајно јер се при истраживању неуроразвојних поремећаја пажња често усмерава на мозак. Могуће је да део тешкоћа у кретању потиче и од поремећених сигнала који у нервни систем стижу из мишића.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаИскуства пацијената са недостатком PIEZO2 већ показују зашто је тај правац важан. Њихова способност да уз помоћ вида делимично надокнаде проприоцептивни губитак открива и могућности прилагођавања, као и границе такве компензације.
Клинички налази ретких поремећаја и експерименти на животињама допуњују једни друге, али одговарају на различита питања. Први показују последице у стварном животу, док други омогућавају прецизније испитивање улоге појединачних гена и ћелија.
Нова подршка најављује почетак истраживања, чији резултати тек треба да буду добијени. Његов циљ је боље разумевање развоја чулних нервних путева који нам омогућавају да тело осећамо и контролишемо без сталног гледања у њега.
