Прекид терапије Оземпиком могао би да повећа ризик од инфаркта

Кардиоваскуларне користи лекова из групе GLP-1 могле би да ослабе знатно брже него што се раније претпостављало када пацијент прекине терапију. После две године без терапије, ризик од инфаркта, можданог удара и смрти био је до 22 одсто већи него код особа које су лекове узимале без прекида.

Лекови као што су Оземпик, Вегови, Маунџаро и Зепбаунд постали су познати пре свега због губитка телесне тежине. Они се, међутим, користе и у лечењу дијабетеса типа 2, а истраживања показују да код одређених пацијената могу да смање ризик од озбиљних кардиоваскуларних догађаја, пише Сајнс дејли.

Истраживање научника Медицинског факултета Универзитета Вашингтон у Сент Луису објављено је 18. марта 2026. године у часопису BMJ Medicine. Поново је доспело у средиште пажње након што је 21. септембра објављен шири приказ резултата, па није реч о студији која је тек сада спроведена.

Истраживачи су анализирали податке 333.687 америчких ветерана са дијабетесом типа 2. Од тог броја, 132.551 особа добила је GLP-1 лек, док је 201.136 пацијената лечено сулфонилурејама, старијом групом лекова за снижавање шећера у крви.

Праћење је трајало до три године. Највећу кардиоваскуларну корист имали су пацијенти који су GLP-1 терапију користили непрекидно, док су прекиди од шест месеци или дуже били повезани са постепеним губитком заштите.

Како GLP-1 лекови делују

GLP-1 лекови опонашају дејство природног хормона који учествује у регулисању шећера у крви и осећаја ситости. Они подстичу ослобађање инсулина када је ниво глукозе повишен, успоравају пражњење желуца и утичу на центре за апетит у мозгу.

Семаглутид је активна супстанца у лековима Оземпик и Вегови, док Маунџаро и Зепбаунд садрже тирзепатид, који делује на два хормонска рецептора. Иако се о овим лековима најчешће говори у контексту мршављења, њихови ефекти обухватају крвни притисак, упалне процесе, ниво масти и опште метаболичко здравље.

ФОТО: Компас/Илустрација

Управо зато последице прекида терапије не морају да буду ограничене на поновно добијање килограма. Повратак повишеног крвног притиска, холестерола и системске упале може поново да повећа оптерећење срца и крвних судова.

Заштита се гради постепено, а губи брже

Пацијенти који су GLP-1 лекове узимали непрекидно током три године имали су 18 одсто мањи ризик од инфаркта, можданог удара и смрти у поређењу са учесницима леченим сулфонилурејама. То је одговарало приближно четири велика кардиоваскуларна догађаја мање на сваких 100 особа током три године.

Код пацијената који су прекинули терапију пре навршених 18 месеци на крају праћења није утврђено статистички значајно смањење ризика у поређењу са групом која је користила сулфонилурее.

Прекид од шест месеци, чак и када је терапија касније настављена, био је повезан са четири до осам одсто већим ризиком у односу на непрекидно лечење. После једне године без лека ризик је био 14 одсто већи, а после две године 22 одсто већи него код непрекидних корисника.

ФОТО: MillaF/Shutterstock

Око 26 одсто корисника потпуно је обуставило терапију током студије. Још приближно 23 одсто направило је паузу од најмање шест месеци, а затим поново почело да користи лек.

Поновно увођење терапије вратило је део заштите, али не у потпуности. Непрекидни корисници имали су смањење ризика од 18 одсто, док је просечно смањење код оних који су направили паузу па наставили лечење износило 12 одсто.

Зашто пацијенти прекидају терапију

Разлози су различити: висока цена, несташице, нежељена дејства, губитак осигурања или уверење да лек више није потребан након што је постигнута жељена тежина. Мучнина, повраћање, дијареја и друге гастроинтестиналне тегобе такође могу да наведу пацијента да одустане.

Налази указују да би GLP-1 терапију код хроничних болести требало посматрати слично лековима за крвни притисак или холестерол. Њена корист углавном траје док се лек користи, а не представља трајно излечење после ограниченог броја доза.

ФОТО: Компас/Илустрација

То не значи да свака особа мора да узима лек доживотно. Одлука зависи од дијагнозе, ризика, нежељених дејстава и других терапијских могућности, али прекид не би требало спроводити самостално.

Студија не доказује узрочност

Истраживање није било класично рандомизовано клиничко испитивање, већ такозвана емулација циљаног испитивања заснована на здравственим подацима. Истраживачи су статистичким методама покушали да упореде сличне пацијенте, али није могуће искључити све разлике између људи који настављају и оних који прекидају терапију.

Популацију су чинили амерички ветерани са дијабетесом типа 2, међу којима су мушкарци и старије особе натпросечно заступљени. Резултати се зато не могу аутоматски пренети на млађе људе без дијабетеса који лекове користе искључиво ради мршављења.

ФОТО: Tanjug/AP Photo/David J. Phillip, File

Студија ипак упозорава да прекид терапије није безначајан догађај. Пацијенти који желе да престану да користе Оземпик или други GLP-1 лек требало би да то учине у договору са лекаром и уз план за контролу шећера, телесне тежине, крвног притиска и кардиоваскуларног ризика.