Научници су били шокирани када су добили прве снимке марсовских усека. Још више су се изненадили када су те формације почеле да показују промене током времена. Њихова сличност са рељефним облицима на Земљи била је невероватна. Међутим, овакви усеци на Земљи настају услед отицања воде, а Марс је сувише хладан и има сувише разређену атмосферу да би вода у течном облику могла да постоји на његовој површини. Дакле, шта год да је изазивало промене на тим усецима, није могла бити вода. Шта је онда у питању? Пише Јуниврз Тудеј (Universe Today)
Нови рад Аполин Леклеф са Института за астрофизику у свемиру Универзитета Париз-Сакле и њених колега, показује да су ове појаве вероватно изазване тиме што се мраз од угљен-диоксида (CO₂) претвара у флуид који омогућава кретање материјала.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Да би проверили ову идеју, аутори су се окренули подацима са две свемирске летелице које већ дуго прате Марс – Mars Express и Mars Reconnaissance Orbiter (MRO). Анализирали су податке које су прикупили спектрометар CRISM на MRO-у и спектрометар OMEGA на Mars Express-у, али су се усредсредили на веома специфичну локацију.
Та област је позната као Sisyphi Cavi, систем дубоких поларних удубљења који се налази у близини ледене капе на јужном полу Марса. Кључно је то што, иако и сама има активне усеке у рељефу, налази се далеко изван умеренијих географских ширина на којима се ове појаве обично формирају.
Први задатак истраживача био је да у потпуности одбаце теорију да су усеци настали под утицајем воде. Вода има врло специфичну спектралну апсорпциону траку на 1,5 μm (таласна дужина инфрацрвеног зрачења на којој вода упија светлост). Та апсорпциона трака је потпуно изостала током пролећног топљења леда, у периоду када нестаје слој CO₂ леда који током зиме прекрива површину Марса.
Пронађени су неки трагови соли и глина, материјала за чије је формирање обично потребна вода, али само на високим платоима и ободима кратера – не у близини самих усека. Дакле, прилично је јасно да вода у течном стању није била узрок.
ФОТО: Beli Sendot/ShutterstockТеорија о гејзирима
Због тога су истраживачи пажњу усмерили на следећег могућег кривца, гејзере
На Земљи гејзере замишљамо као млазеве вреле воде који избијају из унутрашњости планете. На Марсу, међутим, постоји другачији механизам, познат као Киферов механизам гејзера.
Као што је већ поменуто, током марсовске зиме хладни делови планете прекривени су слојем провидног сувог леда. Током пролећа, појачано Сунчево зрачење почиње да загрева тамно тло испод тог прозирног слоја леда, услед чега део угљен-диоксида испод њега прелази директно у гасовито стање (сублимира).
На крају, када се притисак довољно повећа, лед пуца и млазеви угљен-диоксида велике брзине избијају напоље, носећи са собом тамне честице песка и земљишта. Тако настају „тамне мрље“ које су камере летелица Mars Express и MRO уочиле из орбите.
Гејзери су свакако могући механизам за стварање усека. Међутим, према поменутом научном раду, временски распоред се не поклапа.
Тамне мрље које указују на активност гејзера појављују се крајем зиме и достижу врхунац отприлике у време пролећне равнодневице. Активност појаве усека, међутим, почиње тек средином или крајем пролећа, када су гејзери већ углавном престали да буду активни. Изгледа, дакле, да ни гејзери нису одговор на питање како јаруге настају.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Марс и нова теорија о необичним појавама у рељефу
Пошто се две главне теорије не уклапају у податке, аутори предлажу трећу могућност, коју бисмо условно могли назвати „ефекат ваздушног хокеја“ (air hockey).
Ако сте икада играли ваздушни хокеј, знате да чврста плоча може практично да „лебди“ и лако се помера када је испод ње ваздушни јастук. Аутори сматрају да сличан процес, изазван сублимацијом, на Марсу делује у много већим размерама на слојеве CO₂ леда.
Уместо да гас избија кроз мале пукотине у леденој плочи, сам гас делује као мазиво, омогућавајући да се непомична маса сувог леда и прашине покрене низ падину. Материјал тада може да постане брза струја способна да обликује алувијалне лепезе и дубоко усече ровове у марсовско тло.
Крајњи резултат би изгледао управо као рељефни усеци које данас видимо на Црвеној планети.
Ако се ова теорија покаже тачном, то би био још један доказ да карактеристике које личе на оне на Земљи не морају да настају помоћу исте физике као на Земљи.
Динамичка ерозија која се претпоставља у области Sisyphi Cavi одвија се без иједне капи течне воде и уместо тога зависи од циклуса смрзавања и сублимације у марсовској атмосфери.
То можда није добра вест за астробиологе који трагају за доказима о води и потенцијалним условима за живот, али планетарни научници и геолози свакако могу да цене ситуацију у којој се подаци добро уклапају у предложени механизам, чак и ако вест није ни приближно узбудљива као на пример „На Марсу пронађена течна вода!“
