Трка за контролу над седамнаест хемијских елемената већ одавно није питање класичног рударског сектора, већ централна геополитичка битка савременог доба. Оно што су у двадесетом веку били нафта и гас, у двадесет првом постали су неодимијум, диспрозијум и њихови хемијски сродници. Без њих је немогуће замислити транзицију ка зеленој енергији, али ни функционисање најсавременијих одбрамбених система. Док свет покушава да убрза електрификацију и дигитализацију, монопол над овим ресурсима држи само једна сила, Кина.
Назив „ретки земни метали“ не указује на њихову стварну заступљеност у природи. Ова група обухвата скандијум, итријум и петнаест лантаноидних метала. Сви они су заправо доста чести у Земљиној кори. На пример, неодмијума и церијума има више него сребра или олова, али одакле се онда појављује придев „ретки“?
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Проблем је у њиховој концентрацији. Ови метали су расути. Готово никада се не налазе на једном месту у чистој форми или богатим наслагама. Да би се добиле и мале количине чистог метала, потребно је ископати и прерадити огромне количине руде, уз сложене поступке хемијске обраде.
Управо ови метали омогућавају функционисање модерне цивилизације. Неодимијум, празеодијум, диспрозијум и тербијум користе се у производњи најснажнијих познатих трајних магнета (NdFeB магнети).
Реч је о легурама неодимијума, гвожђа и бора које омогућавају стварање изузетно снажног магнетног поља у веома малом простору. На први поглед могу деловати као обични магнети, али управо њихова компактност и снага чине их једним од кључних материјала савремене технологије.
Електрични аутомобил у свом мотору користи између једног и три килограма ових материјала, док велике офшор ветротурбине могу да захтевају и до пола тоне по мегавату инсталиране снаге. Њихова примена, међутим, далеко превазилази енергетику и саобраћај. Користе се и у бробеним авионима ловцима најновије генерације, системима за навођење пројектила, радарима и оптичким уређајима, где њихова јединствена магнетна и оптичка својства имају кључну улогу. Зато контрола над овим металима не значи само контролу над рудницима, већ и над делом производног ланца од којег зависи развој и производња најнапреднијих технологија.
ФОТО: MotionPixxle Studio/ShutterstockОд стратешке визије до кинеске доминације
Зависност савременог света од Кине у сектору ретких земних елемената није плод случајности, већ резултат вишедеценијске стратегије. Док су западне земље током 1980-их и 1990-их, суочене са све већим трошковима и строжим еколошким захтевима, затварале своје руднике, међу њима и чувени амерички рудник Маунтин Пас, Пекинг је улагао у инфраструктуру и технологије за раздвајање метала.
Некадашњи кинески лидер Денг Сјаопинг још је 1992. године формулисао ову доктрину чувеном изјавом да Блиски исток има нафту, али Кина има ретке земне метале.
Данас се глобални ланац снабдевања у овом сектору ослања на две кључне фазе, рударење и прераду. Кина учествује са око 70 одсто у светском ископавању ретких земних метала, али њена права предност лежи у другој, знатно сложенијој фази. Пекинг контролише чак 90 одсто светских капацитета за раздвајање и прераду ових елемената. То значи да чак и када се руда ископа у другим деловима света, она у највећем броју случајева мора да буде транспортована у Кину, где се прерађује у чисте материјале који се потом користе за производњу компоненти и финалних магнета.
Кина је већ показала да контролу над овим сектором може да користи као средство економског и геополитичког притиска. То је постало очигледно 2010. године, током територијалног спора са Јапаном око острва у Источном кинеском мору, када је Пекинг обуставио извоз ретких земних метала Јапану. Одлука је изазвала потрес на светском тржишту и нагли раст цена. Иако је тај случај показао колико је свет зависан од кинеске контроле над овим ресурсима, глобални ланци снабдевања ни после тога нису озбиљније диверсификовани.
ФОТО: Pla2na/ShutterstockКина контролише снабдевање, свет покушава да смањи зависност
Додатни притисак уследио је током нових глобалних трговинских трвења, када је Кина пооштрила контролу извоза и увела дозволе и ограничења за поједине тешке ретке земне метале, међу којима је и ербијум, важан за производњу оптичких влакана и функционисање савремених телекомуникационих мрежа. Тиме је Пекинг додатно појачао утицај на глобално тржиште и његову стабилност.
Суочене са могућношћу да индустрија буде потпуно блокирана, водеће светске економије покренуле су иницијативе за смањење зависности од Кине. Сједињене Америчке Државе су кроз Пентагон директно инвестирале у домаће компаније за прераду метала (попут MP Minerals), док су америчке власти издвојиле више милијарди долара за формирање националних резерви ретких земних елемената. Аналитичари у Вашингтону истакли су да изградња потпуно независних ланаца снабдевања захтева мобилизацију ресурса упоредиву са америчким Пројектом Менхетн из времена Другог светског рата.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Према анализи Гардијана, прошлогодишње трговинске тензије додатно су истакле рањивост глобалног снабдевања ретким земним металима. Пекинг је тада наговестио могућност ограничавања извоза као одговор на америчке тарифе, што је поново отворило питање зависности светске индустрије од Кине. Међутим, Гардијан указује да је изградња алтернативних ланаца снабдевања изузетно сложена. Иако је вредност глобалног тржишта ретких земних метала прошле године износила свега око шест милијарди долара, ови материјали су од кључног значаја за индустрије чија се укупна вредност мери хиљадама милијарди долара.
За Европу се, према оцени Гардијана, отвара и питање стратешке аутономије. Смањење зависности од Кине не би требало да буде замењено новом зависношћу од Сједињених Америчких Држава, јер и такав приступ носи сопствене стратешке ризике.
– Било би веома ризично ослањати се искључиво на Вашингтон, имајући у виду непредвидивост америчке администрације, њену спремност да трговину користи као средство притиска и претње које упућује у вези са Гренландом. Стварање стратешких резерви кључних метала, озбиљна улагања и јачање партнерстава са савезницима морају бити део одговора. Многи страхују да се европске земље крећу преспоро. То мора да се промени – закључује се у Гардијановом уводнику.
Данас, проблем зависности од ретких земних елемената покушава да се реши отварањем нових рудника, од Бразила и Јужне Африке до Гренланда. Међутим, повећање производње само по себи није довољно. Због тога се све више пажње усмерава на ефикасније коришћење већ доступних ресурса. Развој напредних метода рециклаже, као и издвајање метала из индустријског отпада и јаловине, могли би да смање потребу за новим рударењем, ублаже притисак на животну средину и додатно ојачају сигурност снабдевања.
Ипак, ни технолошки напредак сам по себи не решава проблем. Кључно питање остаје ко има капацитет да руду преради, издвоји потребне елементе и претвори их у материјале неопходне за савремену индустрију. Управо зато ће у наредним деценијама предност имати земље које успеју да изграде целовите и поуздане ланце снабдевања, од рудника до готових производа.
