Истраживање Компаса: Србија и велике силе – прагматизам јавног мњења

Грађани добро разликују ко има моћ да утиче на домаће одлуке од онога кога доживљавају као пријатеља и ослонац. Управо у том раскораку између перцепције, емоција и интереса лежи најзанимљивији налаз истраживања

„Били једном у једном авиону један Европљанин, један Рус, један Кинез, Американац – јели, и један Србин – Ера. Е сад, ја не знам баш како је све то ишло по реду, само на крају Србин је био најпаметнији и све је надмудрио.” Овај малчице модификован монолог из филма Идемо даље који директор Божур (Бата Стојковић) држи ученицима не би ли их развеселио могао би представљати забаван сажетак овог текста који се бави односом јавног мњења према великим силама. Резултати нашег истраживања сажети у једну реченицу кажу нешто слично: грађани Србије, мада их спољна политика занима само у извесној мери, потпуно су свесни снажног утицаја који све велике силе имају на нашу земљу, али сматрају да је балансирање између њих најбољи начин вођења политике без обзира на то што су симпатије више наклоњене ка Истоку него ка Западу.

Утицати, утицати и само утицати

Када се из поменуте птичје перспективе спустимо на ниво појединачних питања, видимо да су наши грађани апсолутно свесни тога да политика великих сила има директан и снажан утицај на прилике у нашој земљи и с њима повезан свакодневни живот. Готово сви (94%) испитаници сматрају да велике силе значајно (донекле, много и веома много) утичу на нашу политику, а већина (58%), тај утицај види као веома снажан (много и веома много). Оних који сматрају да утицај не постоји нема, а свега 5% мисли да је он мали (Графикон 1).

ФОТО: Компас

Овакав резултат не представља изненађење за малу државу на трусном геополитичком простору. Грађани су потпуно свесни да одлуке које се доносе у Вашингтону, Бриселу, Москви или Пекингу имају директан утицај на стабилност, економију и политички курс Србије, али и на различите аспекте свакодневног живота као што су енергентска стабилност, цене, услови путовања итд. Ипак, чињеница да тек сваки пети (22%) испитаник сматра да је тај утицај екстреман указује на то да људи нису радикализовани по овом питању већ реално и трезвено посматрају спољнополитичку условљеност наше земље.

С овим у вези јесте и питање која од великих сила има највећи утицај на доношење политичких одлука у Србији. Подаци презентовани у Графикону 2 показују да грађани Србије не верују у апсолутну доминацију само једног центра моћи. Готово половина (45%) испитаника, што је и далеко највећи број, сматра да све велике силе имају сличан (подједнако снажан) утицај на политичке одлуке, што је у складу и са налазима неких ранијих истраживања. Ипак, када се фокусирамо на појединачни утицај, видимо да испитаници перципирају западне силе као утицајније од источних. Тако се ЕУ (19%) и САД (17%) доживљавају као значајно утицајнији фактори од Русије (4%) и Кине (3%). То јасно показује да грађани раздвајају емотивне симпатије о којима ће касније бити речи од сагледавања реалног политичког утицаја који се испољава у дневној политици.

ФОТО: Компас

Код одговора на ово питање нема статистички значајне повезаности са основним социодемографским карактеристикама испитаника, осим што средовечни и средње образовани испитаници чешће од просека истичу већи утицај ЕУ и САД. Међутим, установљена је повезаност између перцепције интензитета утицаја и конкретног актера који се наводи. Испитаници који спољни утицај виде као јак склонији су да га генерализују на све велике силе подједнако или да га вежу за ЕУ и САД, док већи утицај Русије и Кине чешће истичу они испитаници који мисле да је утицај великих сила у Србији ограничен.

Ово сугерише да се Русија и Кина значајно мање повезују са директним кројењем унутрашње политике. То не чуди с обзиром на разлику у наступу представника тих сила. Добру илустрацију представља недавни коментар министра спољних послова Русије поводом посете председника Украјине Зеленског Београду. Упркос подразумеваном незадовољству, он није критиковао Београд, већ је оценио да је посета последица притиска ЕУ на Србију. С друге стране, извештаји известиоца ЕУ за Србију одишу агресивним тоном и неумереним критикама на рачун унутрашње и спољне политике Србије, што несумњиво слаби меку моћ ЕУ у Србији.

Перцепција партнерства

Перцепција утицаја није исто што и перцепција партнерства. У Графикону 3 представљени су упоредни подаци о перцепцији политичког и економског партнерства Србије са великим силама.

ФОТО: Компас

Наведени резултати указују на раскорак између емоција, геополитичких очекивања и економске реалности. Када се ови подаци упореде са претходним, где испитаници признају да ЕУ и САД имају највећи конкретан утицај на доношење одлука, јасно је да грађани праве разлику између онога што виде као утицај или притисак и онога што виде (желе) као политичко партнерство.

Упркос томе што сматрају да Русија има мањи утицај од Запада, трећина испитаника (34%) је види као најважнијег политичког партнера. То указује на историјску и емотивну повезаност, али и на перцепцију Русије као најважнијег заштитника Србије у међународним институцијама – пре свега УН. Занимљиво је да сада петина грађана (21%) Кину види као најважнијег политичког партнера. То је ставља на друго место јер се она доживљава као стабилна велика сила чији политички утицај расте и, што је важније, која подржава суверенитет Србије без икаквих политичких условљавања. Својеврсно изненађење представља релативно мали проценат (17%) грађана који ЕУ доживљавају као најважнијег политичког партнера. С обзиром на то да је приступање ЕУ стратешки циљ Србије, овај податак се мора сагледати у контексту застоја у преговорима о приступању, компликованим процедурама и сталним померањем рокова за пријем. Стиче се утисак да све више грађана Србије Европску унију доживљава као безличну бирократску структуру којој се мора прилагођавати, а не политичког партнера са којим се гради заједничка будућност. Поред тога, ЕУ се доживљава као сила која своје партнерство условљава великим политичким уступцима (пре свега оним везаним за статус КиМ, однос према Србима у региону и одбацивање пријатељства са Русијом). Најзад, занимљиво је да упркос великим скорашњим корацима на приближавању, који се, између осталог, огледају у склапању стратешког партнерства, САД и даље остају на дну листе политичких али и економских партнера. Иако се увиђа њихов огроман утицај на доношење одлука, или баш због тога, САД се очигледно доживљавају као хегемон који намеће вољу, а не као политички партнер.

О ИСТРАЖИВАЊУ

     Прикупљање података је обављено у периоду од 20. до 25. августа методом стандардизоване телефонске анкете (мобилни телефони), на компјутерски генерисаном узорку од 100 пунолетних грађана Србије. Приликом формирања коначног узорка водило се рачуна о томе да основна социодемографска обележја (пол, старост и ниво образовања) буду пропорционална распрострањености у популацији. Прикупљање података обавио је истраживачки тим социолога и искусних, обучених анкетара. Руководилац истраживања је Зоран Крстић, који планира узорак и избор испитаника, контролише теренски рад и учествује у статистичкој обради и тумачењу резултата.

Општа напомена:
     Због широко распрострањеног уверења да је величина узорка кључни показатељ његове веродостојности, треба истаћи да је овде изабрани случајни, компјутерски генерисани, узорак од 100 испитаника методолошки потпуно оправдан јер се на основу њега могу квалитетно препознати друштвени трендови и основне корелације међу истраживаним појавама, посебно с обзиром на то да и теренско искуство потврђује разноврсност узорка у који су ушли грађани из разних делова Србије веома различитог професионалног профила – од физичких и услужних радника до универзитетских професора. Наравно, мали узорци имају већу маргину грешке у односу на велике узорке па се не могу користити за прецизне прогнозе попут изборних резултата, што и није циљ наших анкета. Поређење резултата овог истраживања са резултатима истраживања које је рађено на узорку од 1.000 испитаника показало је високу упоредну конзистентност што и емпиријски оправдава овакав приступ.
     

Слика о перцепцији економског партнерства унеколико је различита у односу на перцепцију политичког партнерства. Основна разлика је везана за поглед на Кину коју половина (49%) грађана види као кључног економског партнера. То је несумњиво последица великих инфраструктурних пројеката али и улагања у посрнуле гиганте као што су железара Смедерево и рудници у Бору. За разлику од Кине, Русију као важног економског партнера види тек сваки десети испитаник. Тако снажан контраст између економске и политичке позиције тражи објашњење. По свој прилици грађани реално сагледавају економске односе па осим гасних и нафтних аранжмана – који су све упитнији, Русију ни на који начин не виде као инвестициони мотор развоја Србије, док тренутне ратне околности отежавају и трговинску размену. Изненађење поново представља чињеница да тек сваки пети грађанин Европску унију види као најважнијег економског партнера иако према показатељима о спољнотрговинској размени она то јесте. Чини се да је ово несагласје између реалности и перцепције последица, пре свега, поменутог слабљења меке моћи ЕУ, односно рефлексија ослабљеног политичког партнерства.

Оно што не би смело да прође испод радара јесте релативно значајан број грађана који ниједну од великих сила не виде као политичког или економског партнера. Мада завређује пажњу, овај податак се хипотетички може тумачити као израз јачања суверенистичких осећања, или препознавања политичких и економских партнера у другим земљама – било да је реч о „несврстанима” или појединим регионалним силама.

Уместо закључка у Табели 1 је дат упоредни преглед перцепције присутности великих сила у Србији.

ФОТО: Компас

Иако готово половина грађана сматра да све велике силе имају сличан утицај на доношење одлука у земљи, у крајњој линији већина препознаје Запад као главног кројача домаће политике. Европска унија и САД виде се као утицајнији фактори од Русије и Кине. Међутим, када се грађани питају кога виде као партнера, слика се мења у корист Истока. Сједињене Државе се не виде ни као политички ни као економски партнер, док Русија заузима позицију кључног политичког ослонца. С друге стране, на пољу економије Кина избија на прво место јер је чак половина испитаника види као најважнијег економског партнера, што баца сенку и на ЕУ (21%) и на Русију (10%). Укратко, могло би се закључити да грађани Србије већински Запад перципирају као хегемона који намеће одлуке, Русију као политичког заштитника, а Кину као главну економску узданицу.

На истоку старе приче, на западу ништа ново

До сада је било речи о погледу грађана на однос наше земље и великих сила, а сада ћемо се осврнути на њихов лични однос према њима. Та два питања, наравно, нису потпуно одвојена јер је познато да постоји снажна, двосмерна и међузависна веза између перцепције неког објекта и нашег личног става (симпатије/антипатије) према том објекту. На Графикону 4 приказан је лични став грађана према различитим силама. У најкраћем, постоји јасна подела на којој се на једној страни налазе Русија и Кина према којима грађани имају већински позитиван став, а на другој страни су САД и ЕУ према којима у просеку постоји неутралан став који нагиње ка негативном. Готово две трећине (63%) испитаника из нашег узорка има позитиван став према Русији. Нешто мање, али више од половине (56%) има позитиван став према Кини. С друге стране, позитиван однос према САД има тек сваки десети (11%), а према ЕУ сваки шести (16%) испитаник. Према ове две силе половина грађана има неутралан однос, али треба забележити и да више од трећине има углавном или веома негативан однос.

ФОТО: Компас

Према очекивању постоји јака веза између ових одговора. Они који имају позитиван став према Русији имају углавном позитиван однос и према Кини, а по правилу неутралан или негативан однос према САД и ЕУ. Мада се на основу резултата нашег истраживања не може рећи да је Србија екстремно поларизована, а посебно не радикализована у погледу односа према Истоку и Западу, очигледно је да у целини узевши доминирају позитиван сентимент према Русији и Кини и значајно хладнији однос према САД и ЕУ.

У том погледу нема битих разлика између разлчичитих социодемографских скупина. Међутим, уочена је једна друга правилност која се односи на везу става према великим силма и степена заинтересованости испитаника за спољну политику (Графикон 5).

ФОТО: Компас

Прво што треба истаћи јесте да трећина (34%) испитаника не мари или веома мало мари за спољну политику. Највећи број, готово половину (45%), спољна политика интересује донекле, а тек сваки шести (17%) испитаник је прави фан спољне политике.

Када се ови подаци укрсте са ставовима према великим силама, долази се до следећих закључака: Испитаници који су углавном незаинтересовани за политику у највећој мери имају неутралан став према САД (75,0%). Са порастом политичке заинтересованости опада удео неутралних одговора, а расте број оних са јасним ставом што чини да они израженије показују негативан однос према САД. Слично се може рећи и за Кину према којој неутралан став заузимају углавном људи које политика не занима. Међутим, за разлику од САД, с порастом заинтересованости за политику расте и позитивна емоција према Кини, док највише негативних ставова према тој сили има међу потпуно незаинтересованима за спољну политику. Ова правилност се односи и на ставове према ЕУ. Највише оних који имају неутралан став долази из реда незаинтересованих за политику. Међутим, супротно у односу на Кину, а слично у односу према САД, међу онима које политика занима знатно је више оних који имају негативан однос према ЕУ.

Другим речима, уочене разлике у односу према Истоку и Западу у великој мери потичу од људи који су заинтересовани и прате спољну политику. Ова правилност има и свој изузетак, па у случају Русије симпатије некритички претежу у свим категоријама без обзира на степен праћења спољне политике.

Уместо закључка – камо даље рођаче

На крају остаје да се представи поглед грађана на приоритете спољне политике у наредних десет година. (Графикон 6)

ФОТО: Компас

Подаци презентовани на овом графикону указују на висок степен сагласности око концепта политике неутралности Србије. Преко половине (55%) испитаника сматра да је балансирање између великих сила најбоља спољнополитичка стратегија које се треба држати и у будућности. Штавише, резервисаност према сврставању уз било коју велику силу додатно појачава податак да још 17% испитаника даје предност дистанцирању од великих и окретању јачању сарадње са мањим земљама. Другим речима, то говори да готово постоји консензус (72%) око става о вођењу независне политике у односу на велике силе. С друге стране, све опције које заговарају чврсто везивање за појединачне спољнополитичке актере бележе изразито нижу подршку.

Највећу популарност у том смислу има чланство у Европској унији (15,0%), док претежно ослањање било на Русију, Кину или САД као појединачне приоритете види по мање од 5% испитаника. Ови резултати показују да грађани, упркос личним симпатијама према Русији и Кини, дугорочни интерес Србије виде у избалансираној, мултилатералној спољној политици. Изузетак у том смислу представљају они који већ имају изграђен проевропски став па се у тој групи као приоритет доминантно (67%) истиче приступање Србије ЕУ. Преостала трећина се придружује већинском опредељењу ка политици балансирања. Контраинтуитиван налаз да симпатије према Русији и Кини не подразумевају опредељивање за искључиву сарадњу са њима сведочи о високом степену прагматизма наших грађана који личне симпатије подређују рационалном избору који у данашње време подразумева мултилатерално балансирање у међународним односима. Изгледа да Ерин дух са почетка текста није ишчезао. Велике силе се различито воле и процењују, али када треба изабрати политику Србије, највише се верује сопственом инстинкту и довитљивости.