Одлазак генерала Младића пробудио је старе поделе у нашем друштву, мада је, како наш колумниста Чеда Антић каже, генерал био „син српства и бранилац Југославије“ и „најбољи официр кога је било која савремена балканска држава дала“. О Младићу и његовим последњим данима у ексклузивној исповести за Српски Компас говори његов лекар Огњен Гудељ који, између осталог, каже како су многе тешке здравствене битке заједно добијали, али, иако му је обећао повратак кући, у томе није успео.
Мислила сам да сам претерала у прошлом уводнику, анализирајући политичку сцену Србије на основу препланулости политичара који ће учествовати на предстојећим изборима. Испоставило се да сам заправо потценила размере опуштености опозиције, било ове страначки организоване, било ове револуционарно анархистичке која се организује у пленуме и зборове. Ове недеље бих могла да покушам да направим формулу по којој пропорционално коефицијенту удаљености дестинације на којој летују пада проценат освојених гласова. Јер ако је први са листе у септембру у Бразилу, уместо да иде од врата до врата, јасно је да га бирачи баш не занимају. Та лежерност, све сам више сигурна, не заснива се на идеји да се власт осваја на изборима, већ баш онако како су покушавали током прошле године револуцијом, само што не мислим да је у плану обојена. Очекујем насиље, чији пелцер смо уосталом видели у Ужицу.
Оно што је још занимљивије јесте најава блокаде Правног факултета. Зашто баш сада? Па зато што је глупо бити на факултету преко лета ако можете да будете на мору. С једне стране. А пошто сте цврчак, а не мрав, и требаће вам изборни штабови, најјефтиније је да их лепо и то о државном трошку направите на факултетима.
То што се на речима борите за правду, а Универзитет је аутономан, па и од вашег страначког деловања, није нарочито битно. Јер „закони су за непријатеље“.
Први септембар, почетак школе, ове године се подударио с почетком изборне кампање, барем за ове с холидеја, јер су озбиљне странке увек у кампањи.
Неки родитељи и неки професори су опет покушали да школарце изведу на улице. Деца су наводно имала примедбе на закон о образовању. Да не питам опет што баш сад, јер зна се – распуст. Али и одговор на питање опет може бити – продужени распуст. Зашто да не, јер кад нема кампање и рада на терену – свака гужва и протестчић добро дођу. Ако не другде, оно барем на друштвеним мрежама.
Тај датум блокадери су изабрали за парастос страдалима у новосадској трагедији – двадесетдвомесечном парастосу – то је ваљда по некој новој религији, али није чудно пошто блокадерима ни црквени обичаји, а ни памет никада нису сметали. С неком црквом ће се већ нагодити, с обзиром на то да у државама и покрајинама из којих се финансирају мало-мало па никне нека варијација Српске православне, редом „аутономних“, као и Универзитет, али са својим новим, а опет „аутохтоним“ и „аутентичним“ обичајима.
Оно што ме забавља јесу нове коалиције у опозиционим редовима, које потврђују моју теорију да тзв. студентски, блокадерски покрет угрожава страначки организовану опозицију, а не власт, пошто само тај део бирачког тела може да таргетира, јер све време позива на прогон присталица владајуће партије. Мислим да је време да саставимо топ-листу имена учесника у политичкој трци. До сада је водило СРЦЕ, моја омиљена кардиолошка ординација, али је сада први нови СНС – Савез Народна Србија. Нисам паметна шта је идеја, глупост или да се направи забуна на бирачком листићу.
У врелом септембарском Београду обележено је 65 година од првог самита покрета Несврстаних, подсетио ме на углед који смо на међународној сцени имали, изгубили, а сада поново великом муком стекли, и на Тита, који је, као и Вучић, вешто балансирао између великих сила, имао малих проблема међу побуњеним студентима, али, како каже кафанска досетка, који се, за разлику од Вучића, на време ратосиљао свог Ђиласа. Вучић има предност у односу на Тита, јер свог Ђиласа не треба да тера с политичке сцене, напротив, добро је да Ђилас ојача као и цела опозиција којој је овај до јуче био лидер. Да ми је неко пре две године рекао да ћу ово написати, рекла бих му све и свашта, али како кажу, живот пише романе, а ја само уводник.
