Док једни копају око комшији, брату или сестри јер нису на правој страни историје, други копају по контејнерима не би ли нашли документа којима би их потказали. Трећи се, ево већ две године, свађају, разводе и раскидају кумства. За то време, на другом каналу, мутни, сиви људи, дубоки и љигави, увек блиски власти, они који су од ње највише профитирали, копају, муљају, куцкају, глођу, цинкаре и, наравно, преееелећу… Неки за то траже новце. Некима инструкције дају НВО или стране службе. А неки су такви. Воле. То им је модус операнди.
И не желим револуционарима да рушим снешка. Они што су стварно наша деца, ако их тамо негде, у тамном вилајету пленума, уопште још има, ово не могу да знају. Али на листу су им већ ставили искусне прелетачевиће. Од жутих ка власти, па сад брже-боље назад.
То је посебна врста људи. Некада сам волела да правим велике славе. Тај обичај остао ми је од свекрве, која га је сачувала у Београду сличном оном који нам нова власт доноси: црква и вера су биле прогнане, па су оне децу и унуке крстиле по кућама, у тајности. Крстили их свештеници и по два пута. Да једна баба не ода другу комунистима. Никад се не зна ко је доушник, а ко прелетачевић. Месим ја тако ситне колаче за славу, вичем мужу: „Колико гостију очекујемо?“ А он одговара: „Не знам, јесмо ли ове године на власти или нисмо?“ То је, изгледа, одувек слика Србије.
Ове године не знам на који дан ми пада слава, а ни Божић. Нобеловци у владу, изгледа, стављају Милутина Миланковића лично. Али за госте знам: биће их као и сваке године. Само што ове славимо у тајности и на погрешан датум да се не замеримо новим слободним демократским властима, далеко било. Пуј, пуј, па да нови анархокомунисти, као у књигама Бобе Селенића, употребе за потпалу овај паркет, клавир и књиге током дуге и хладне зиме која ће нас снаћи ако се Руси не смилују залуталој српској браћи.
Данас су опет на власти они који су „демократију“ у Србију једном донели јашући попа. Други пут ће ипак морати пешке или бициклом.
Ако сте стигли до овог пасуса, значи да нас нису укинули. А покушали су. И да вам кажем: мислим да нису њини, него наши. Зато говорим о прелетачевићима. Јер још од првог броја било је ових из власти, данас студентских „првобораца“, којима није било право што правимо округле столове и што нам долазе сви. А знате зашто су долазили иако су им пленуми бранили? Зато што се знамо. Зато што смо пристојни. И зато што је и некима од њих, који ће се тек покајати, Србија на првом месту.
Овај наш пројекат, Компас, многи Мали људи од почетка нису разумели. Јер за многе је ова наша Србија само партијско питање, полигон за зараду новца или коначно остварење окупаторских снова. За нас није. У нашој редакцији негујемо различита мишљења и слободу говора. Критички се односимо према свету који нас окружује, а посебно према онима који воде или би желели да воде ову нашу Србију. Једину коју ми имамо.
Јер у једној другој земљи окупаторе су дочекивали цвећем. У оној коју је Србија два пута ослободила и поштедела плаћања ратних репарација, а која је кроз историју увек знала да нам се крваво одужи. Нашом крвљу. Овог пута, срећом, само на цртежу крваве шаке.
Колико год да мислите да сте нас окупирали, не можете да нам забраните да и даље мислимо својом главом и да критикујемо видљиве и невидљиве властодршце. То је улога медија. А Европа и европске вредности у које се толико сви кунете подразумевају право на другачије мишљење и постојање.
