Понекад једна слика каже више од стотину политичких говора. Такав призор гледали смо ових дана у Београду, на сахрани генерала Ратка Младића. На истом месту нашли су се људи који у готово свему другом стоје на супротним странама. Они блиски блокадерском покрету и они који подржавају власт и политику Александра Вучића.
Не треба ово романтизовати. Србија није постала јединствена. Али показало се нешто важно: политичка подељеност није исто што и друштвена непомирљивост.
Људи могу да се не слажу око Вучића, избора, блокада, опозиције, Европе или Русије, а да ипак стоје једни поред других. И ако могу да стоје једни поред других, могу и да разговарају. Не морају после тог разговора да мисле исто. Али морају да прихвате да држава припада свима.
Управо ту почиње проблем са блокадерском политиком.
Треба бити поштен: међу студентима има различитих људи и мотива. Било је искреног незадовољства, захтева за променама, али и оних који су у протесту препознали прилику за шири политички обрачун.
Протест је демократско право. Али демократија подразумева прихватање различитих мишљења, а овде блокадери противнике константно дехуманизују. Још је већа контрадикција када се, у име јачања институција, институције заобилазе. Блокаде нису замена за изборе. Инсистирање на њима показује разлику између демократске политике и револуционарног анархизма.
Шта после протеста?
Како би изгледала држава којом би управљали они који данас најгласније говоре да садашња власт не ваља? Ко доноси одлуке и преузима одговорност? Како се чувају економски интереси Србије? Како се води политика према Косову и Метохији? Како се балансира између Истока и Запада? На та питања није довољно одговорити паролом.
Истраживање Владе Вулетића и Зорана Крстића показује да грађани Србије не желе да бирају свет по принципу „или–или“. Велике силе виде као фактор који снажно утиче на Србију, али истовремено праве разлику између политичких и економских партнера. Најважније, закључак је да Србија не жели да буде ничија периферија.
Ако Владино истраживање показује како грађани виде свет око Србије, онда нам „Политичка карта српског народа у 2026. години“, коју је припремио Чеда Антић са Иваном Матејићем, показује један други део стварности: где Срби живе, какав је њихов политички положај и у каквим институционалним оквирима остварују своја права.
Вучићева политика, уз све грешке и мане сваке власти, рационалнија је од покушаја да се Србија утера у један геополитички калуп.
То није лака политика. Али држава која има сопствени интерес не може да води спољну политику као навијачка група.
У том контексту занимљиве су и анализе Вука Световида. Њихова вредност је пре свега у подсећању на то да политика није само оно што видимо на телевизији и протестној бини. Иза јавне реторике постоје организације, интереси, неформални центри утицаја и борба за позиције. Световид то посебно наглашава у анализама блокадерског покрета и његових унутрашњих односа.
Али снажан медијски утисак није исто што и политичка већина.
Власт се није одржала захваљујући инфраструктури или инерцији, како тврде њени противници. Одржала се зато што највећи број грађана сматра да је стабилност важнија од политичког експеримента.
Људи виде путеве, фабрике, плате, инвестиције, инфраструктуру и чињеницу да Србија у сложеном геополитичком тренутку успева да сачува простор за сопствене одлуке.
То не значи да су сви задовољни, нити да власт не треба да слуша критике. Али важи и обрнуто: покрет који не жели да чује никога ван сопственог круга тешко може да се представља као једини носилац демократске воље.
Ако људи који су политички супротстављени могу да стоје једни поред других на Топчидеру, онда могу и да седну за исти сто. Не да би се сложили, него да би прихватили једно једноставно демократско правило: власт се осваја на изборима, разлике се решавају политиком, а држава се чува разговором.
