Џез трубач, и недавни добитник Награде Града Београда за допринос култури, који је изнутра прошао све лавиринте музичке продукције, говори о томе зашто је данас бавити се уметничком музиком само по себи већ победа и где је нестала креативна „глад“ нове генерације
Светски дан џеза, 30. април, широм планете обично се обележава кроз концерте или пригодне програме. Али, мало када се поставља једно важно питање: како уопште толико дуго и успешно опстаје музика која не функционише по правилима савременог тржишта?
У Србији, један од одговора налази се у Музичкој продукцији Радио-телевизије Србије, систему који окупља стотине музичара, али чији се значај, често, просто подразумева. На њеном челу данас је Драгослав Станисављевић Фреди, недавни добитник Награде Града Београда за допринос култури, музичар који је изнутра прошао све лавиринте музичке продукције и који за Српски недељник Компас говори о томе како успева да одржи равнотежу између уметности и организације, импровизације и структуре, личног израза и институционалне одговорности.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНедавно сте добили награду за дугогодишњи допринос граду Београду. Велико признање свакако, али да ли и додатна обавеза?
– Размишљао сам доста о томе шта ми та награда значи. Као и Златни Беочуг или Награда Удружења џез, рок и забавне музике које сам раније добио. У овом тренутку то ми највише значи као признање једном делу мог рада у Музичкој продукцији и као вид подршке том систему. Мислим да, заједно са својим колегама, на неки начин доприносим јачању и значају музичке продукције, и то ми је најважније. Наравно, постоји и лични део задовољства, али ово друго ми је значајније.
Свет обележава Дан џеза. На који начин ви верујете да би га требало обележити у Србији?
– Дефинитивно бих спојио Џез фестивал са Светским даном џеза. Тиме бих ојачао и фестивал који већ постоји деценијама у Београду. Везао бих га за тај датум, а тиме би се ојачала и финансијска платформа.
Важно је уверити људе да не мора баш све да доноси материјалну корист, да постоји вредност која је изнад рачунице
Направио бих недељу дана програма. Карневал у сусрет том дану, па затим концерти, семинари, повезивање Факултета музичке уметности и средњих школа. Код нас се често све ради по принципу „отворимо, завршимо и то је то“. Ја бих покушао да то постане нешто трајно, нешто што би могло да прерасте у нови велики фестивал, неку врсту новог БЕМУС-а.
Пут од дечака који је са 11 година добио прву трубу, до некога ко данас води Музичку продукцију RTS-а и око 250 људи у њој, сигурно није био једноставан, али колико сте морали да промените начин размишљања да бисте прешли из статуса уметника у некога ко води систем и шта је, у ствари, у том преласку било најтеже?
– Ја већ 16 година руководим, и пословно и уметнички, прво редакцијом за џез музику, па потом и целом музичком продукцијом Јавног сервиса. Није то дошло одједном, то је био процес. Паралелно сам био ангажован и приватно, кроз разне сарадње, водио ансамбле, био лидер тих оркестара, тако да сам већ тада био укључен и у пословни део. Тај процес је трајао дуго и зато се тај прелаз није десио преко ноћи. А промене које доноси статус „менаџера“… није то нешто специјално, то је једноставно део моје личности који је, уз музику, очигледно постојао и био присутан све време.
ФОТО: Небојша БабићТруба је, у џез оркестрима посебно, углавном водећи инструмент, ставља музичара у први план и под одређени притисак, јер је фронтмен целе приче. Како сте се носили са тим и шта се дешава сада када тај адреналин више не добијате у односу уметник-публика? Којом енергијом сада пуните батерије?
– Пре двадесетак година баш је тако изгледало. Тада смо кроз наступе и доказивање пунили батерије. У последње време нисам у контакту са инструментом као раније. Одсвирам понекад, једном годишње, чисто да себе подсетим да сам и даље музичар. А кад је о тој енергији и пуњењу батерија реч, сада имам оно што је најважније у мом животу, а то је породица. У међувремену сам основао породицу, имам две ћерке, и ту сада налазим једну емотивну компензацију коју сам раније имао кроз музику. Уз то сам потпуно преокупиран вођењем Музичке продукције, тако да ми те пословне обавезе и приватни живот праве један круг задовољства који ме испуњава и емотивно и професионално. А музика је и даље увек ту, стално сам са ансамблима, у осмишљавању, реализацији, развоју продукције…
Шта вас данас највише радује у том послу? Шта вас још изненади или учини поносним?
– За почетак, сама чињеница да ми као Музичка продукција постојимо и трајемо. А то данас није једноставно. Одржати квалитет у друштву које има и предности и недостатке када је у питању култура. Нећу да кажем да су само недостаци, има и добрих ствари, али свакако је успех што систем постоји са својих седам ансамбала.
Клинци не „гризу“ као ми. Нама је било најважније да свирамо и да зарадимо. Данас млади више цене слободно време од прилике да зараде
То је јако сложен систем, у коме сваки ансамбл има своју уметничку сезону. На крају крајева, важно је уверити људе да не мора баш све да доноси материјалну вредност, да постоји вредност која је изнад рачунице. Данас је то скоро незамисливо, али ето, ми доказујемо да може.
Који је то, онда, рецепт који сте применили?
– Мора се гледати од сезоне до сезоне, прилагођавати се, бити конкурентан, подизати квалитет, бринути о људима, о ансамблима, постављати реалне циљеве и пронаћи простор на тржишту. Ми, као део Јавног сервиса, нисмо јасно препознати као, рецимо, Београдска филхармонија или Опера. И сада треба изаћи из тог оквира и бити препознат и на тржишту – то је велики изазов.
Џез је музика слободе и импровизације, а ви сада водите систем који мора да функционише у строгим оквирима. Колико слободе ту има?
– Има је. Само креирање уметничке сезоне је слобода. Постоје конкретни задаци, технички, организациони, финансијски, али све око програма, солиста, диригента, то је креативни део. Као и у џезу – импровизација постоји, али у оквиру форме.
ФОТО: Небојша БабићВаша генерација углавном је морала да иде у иностранство да би учила џез. Данас то може и овде. Шта су предности, а шта недостаци?
– Ми немамо много озбиљних школа за џез, али имамо џез одсеке у оквиру музичких школа и Факултета музичке уметности. И добро је што млади могу да стекну диплому овде. Међутим, не верујем да је то пресудно. Џез је имао свој развој и пре него што је ушао у високо школство. Знамо да највећи музичари нису завршавали школе. Када је џез ушао у систем образовања и када је почео да се третира искључиво као уметничка музика, део његове магије се мало изгубио.
Радили сте са врхунским домаћим и светским музичарима. Постоји ли „оно нешто“ што публика не види? Шта заправо разликује доброг од врхунског уметника?
– Интернационална каријера је основно мерило. Без тога не можемо озбиљно да говоримо о врхунској уметности. А друго је квалитет – врло јасан и препознатљив у тренутку када узмете инструмент, поготово у џез музици.
Када слушате младе музичаре, шта прво примећујете?
– Да не „гризу“ као ми. Нама је било најважније да свирамо и да зарадимо. Данас видим да новац није пресудан мотив, да млади више цене слободно време од прилике да зараде. Али не волим да их кудим. Има много квалитетних младих музичара и треба их максимално подржати. Данас је већ победа ако се неко уопште одлучи за уметничку музику.
Колико вам је важно то што сте у прилици да одлучујете о прављењу трајних снимака за архиву Радио Београда и дискографији уметничке музике, да бирате шта ће нам остати „за сва времена“?
– Прво, ту увек постоји одређена субјективност, јер веровали или не, ја немам ниједан свој CD под својим именом. Вероватно сам учествовао на хиљадама снимака као трубач, на разним носачима звука, али никада нисам имао амбицију да објавим сопствени албум. То је нека моја лична ствар, можда и аномалија, али тако је. С друге стране, данас ми је велико задовољство када видим да Музичка продукција током године објави два или три издања, било да је у питању класична, народна, џез или дечја музика. Ми то радимо кроз PGP RTS, који је наша издавачка кућа, али и кроз трајне снимке који улазе у фонотеку Радио Београда и на наше платформе.
Фонотека Радио Београда је једна од највећих у овом делу Европе, као и наша нототека. Људи углавном не знају да имамо нототеку са више од 5.000 различитих нотних материјала. То је огромно богатство.
Зато ми је велико задовољство и част што можемо и даље да реализујемо издања – CD-ове, па и понеки винил. Данас то на Западу више није у тој мери интересантно, углавном је све дигитално, али ја мислим да CD ипак има неку посебну вредност. То је нека лична карта једног тренутка, једне инспирације, једне заједничке креације.
ФОТО: Небојша БабићПостоји ли нешто у систему који водите што бисте радо одмах променили, али не можете из одређених разлога – због глобалних трендова, законских регулатива, нашег менталитета…?
– Пре свега, оно са чим се сви ми на овим позицијама годинама сусрећемо јесте жеља да Музичка продукција буде на неки начин заштићена, да постоји гаранција њеног опстанка, да не може да буде угашена. Што, наравно, није реално. Знамо да су у Европи многе музичке продукције при радио-станицама угашене и да то траје већ годинама уназад. Рецимо, један ORF је угасио своју музичку продукцију, један RAI је угасио своју музичку продукцију. Немачка је имала више од десет радио-станица са музичком продукцијом, данас их има само три. То је нешто што бих волео да могу да променим, али плашим се да је немогуће.
А што се тиче менталитета, то је као она прича када браните своје дете иако знате да се не понаша како треба. У тренутку када музичар добије уговор на неодређено време, што на Западу данас скоро да не постоји, деси се нешто у нама свима. Одједном почнемо другачије да радимо и другачије да живимо свакодневницу. И то је нешто што би требало мењати, али с друге стране, та промена би могла да буде и увод у нешто лоше, можда чак и у гашење или отказе. И онда стално имате ту фрустрацију – да они који су стално запослени не „гризу“ као хонорарни, али морате да их браните, јер тако браните и своју породицу и свој систем. Као родитељ који брани дете и када зна да није у праву.
Једном приликом изјавили сте да смо се „одродили од онога што нам је природно“. Шта је за тебе то природно и како можемо да се вратимо томе?
– То је пре свега везано за нашу музичку традицију. Наша традиција је јака, поготово у џез музици, можда и једна од најјачих у овом делу Европе. Имамо оркестар који постоји још од 1948. године у оквиру Радио Београда. Али, живимо у времену какво јесте. Дигитализација узима данак.
Све је мање креативности. Не само у музици. Погледајте књижевност, сликарство – који су то велики помаци у последњих 20 или 30 година?
Не бих да понављам општа места, али креативности је све мање. И не мислим само на музику. Погледајте књижевност, сликарство – који су то велики помаци у последњих 20 или 30 година? Ја их не видим. Која јела кувамо? Увек иста. Само имамо неке фузије које често постају конфузије.
Ако би се десило да једног дана све ово што радите некако стане, шта бисте волели да остане иза вас – музика коју сте свирали или систем који сте градили?
– Дефинитивно музика. Мој лични ангажман као lead трубача Биг бенда RTS-а, који је почео још 1993. године, па онда озбиљно од 2003. до 2020, тих седамнаест година прве трубе – то је оно што је мени најважније. То је суштина мог бављења музиком.
ФОТО: Небојша БабићЗбог професионалног ангажмана сигурно сте у прилици да слушате много музике, али постоји ли нешто што слушате, на пример у аутомобилу, за своју душу?
– Да, постоји. Имам те своје „фасцикле“, на USB-овима које носим свуда – у канцеларији, у колима, код куће. Ту је све – класична музика, божићне песме, џез, биг бенд, evergreen, па и тај smooth jazz. Све то слушам. Не могу да кажем да слушам народну музику активно, али је изузетно ценим и познајем, поготово изворну народну музику и оно што се наслања на традицију наших великана. Ту врсту музике сам увек анализирао.
Постоји ли неки систем којим би млади људи данас могли да се упознају на прави начин са уметничком музиком, класиком, џезом…?
– Класична музика је, како се често каже и што је тачно, мајка свих музика. Али мислим да нашем школском систему недостаје нешто друго – уметничка музика 20. века. Деца кроз музичко образовање дођу до класике, али не анализирају оно што је дошло после. Не говори се о Битлсима, о Витни Хјустон, о квалитетној поп музици која је преузела примат. Постоји тај амерички поп који у себи има много џеза и хармоније и мислим да би деци то било ближе ако би се учило на прави начин.
Који је најбољи савет који бисте, из ове перспективе, дали себи са 18 година?
– Да тражим праве информације. Ствар која ми данас највише смета јесте што сам тек касније схватио да многа велика музичка имена не преносе знање до краја. Имао сам прилику да радим и приватно са неким од највећих трубача на свету, али никада ми није било јасно зашто се студентима не каже све отворено. Ми смо много тога морали сами да откривамо, тежим путем. Постоје ствари које нису само питање вежбања. Данас сви кажу „вежбај осам сати дневно и бићеш добар“, али то није истина. Постоје техничке ствари – положај усника, амбуша, дисање – које ако не разумеш, можеш да вежбаш колико хоћеш и нећеш напредовати. Ми нисмо имали те информације на време и морали смо сами да се сналазимо, да „крадемо знање“. Зато мислим да свако ко нешто зна просто има обавезу да то знање пренесе даље, искрено и до краја.
Коначно, да ли своју децу усмеравате ка уметности, упркос, како сте навели, њеној „економској неоправданости“?
– То је тешко питање. Старија ћерка се већ бави певањем и осваја награде. Али, ако је неко талентован, онда је то просто обавеза – да има контакт са музиком, или неком другом врстом уметности. Али ако гледамо са стране економије и свакодневног живота, није једноставно бавити се уметничком музиком. Ипак, ако верујемо да таленат носи и неку одговорност, онда можда и немамо избор. Не мери се све новцем.
