Холивуд јавно рехабилитује највећу америчку поп звезду за нове генерације које долазе, јер и мртав Мајкл Џексон од YouTube прегледа, мјузикла, тантијема, носача звука и сувенира, годишње зарађује око 100 милиона долара
МАЈКЛ
Производња: САД, 2026.
Судбина три највеће музичке звезде, иконе поп културе двадесетог века, била је трагична, крај морбидан. Краљ рокенрола Елвис Присли је скончао згрчен на WC шољи, краљица попа Витни Хјустон пронађена је у кади хотелске собе, а Прислијев зет, Мајкл Џексон, краљ попа, није се пробудио после фаталне дозе пропофола, снажног анестетика који сме да се користи само у болницама. Нико од њих није прешао педесету годину, а заправо су интензивно проживели по неколико живота у ролеркостеру шоу-бизниса који незаустављиво меље све, а највише онога испод рефлектора.
Између редова
Прича почиње и прилично времена од два сата трајања троши на Џексоново детињство у сиромашном предграђу са деветоро браће и сестара, приврженом мајком и строгим и похлепним оцем који ради у челичани и преко музике преваспитава децу, а у ствари покушава да се ослободи посла и докаже у индустрији забаве. Чини то гвозденом дисциплином у односу на своју децу, коју физички и ментално злоставља, понајвише најмлађег Мајкла, доминантног у њиховом бенду The Jackson 5, који постиже запажен успех и отвара врата за соло каријеру. Ту се гледаоцу оставља да закључи да су га ране трауме обликовале и да зато никада до краја није сазрео, односно постао регресивни десетогодишњак, како га је оценио један психијатар. На маргинама њихове породичне драме хронолошки пратимо успон ка трону. Ређају се битне цртице и хитови из биографије: сарадња са Квинсијем Џонсом на првом самосталном албуму, студијска сесија током које настаје „Beat It“, снимање спота „Thriller“ у супервизији Џона Лендиса, који је претходно режирао „Браћу Блуз“. Џексон је играо и пред камером Мартина Скорсезеа, који му је екранизовао песму „Bad“, мада тога нема у филму. Нема још доста битнијег, али о томе коју запету касније.
У другој половини филма радња се фокусира на Мајклово осамостаљење од породице и свеприсутног тате Џозефа, који постаје главни негативац. Нижу се пословни детаљи, ангажовање правног заступника Џона Бранке, спонзорски уговор са Пепсијем, промена дискографске куће, емитовање његових спотова који су заиста били мала ремек-дела видео-продукције на данас покојном MTV-ју, настанак препознатљивог покрета „месечевог хода“ и све већи испади ексцентричности, са куповином жирафа, лама и шимпанзе за кућне љубимце и одласцима међу децу у продавнице играчака.
ФОТО: © 2026 LionsgateИзмеђу редова се провлачи пластична операција носа и први, готово бенигни, додир са медикаментима, који ће му касније доћи главе, и околност да је имао хронично обољење коже витилиго, које доводи до белих флека. Потпуно и намерно избељивање коже и деформисање лица није даље објашњено. Филм се напрасно завршава на средини самосталне каријере, легендарним концертом на Вемблију 1988. године. Крај делује збрзано и непланирано и има гласина да је у монтажи избачено много тога и да од резултата у биоскопима и на платформама, који је неупитан, зависи судбина сцена које би могле да се појаве у наставку, чиме би ово била дводелна филмска сторија.
Морало је храбрије
Чега, дакле, нема, а да је можда снимљено? Нема свега што је уследило деведесетих и раних двехиљадитих, и звездано и страшно. Разлаз са Јеховиним сведоцима, у које га је увела мајка, куповина каталога Битлса, изградња ранча Недођија, пријатељство са Елизабет Тејлор, албум „Dangerous“, интервју Опри Винфри, оптужбе за полно узнемиравање дечака који су боравили на његовом имању, истраге, вансудска поравнања. Кратак брак са Елвисовом ћерком Лисом Мери Присли и још један, са медицинском сестром Дебром Џин Роу, са којом је добио двоје деце и треће од сурогат мајке, контроверзни документарaц „Живот са Мајклом Џексоном“ и још једна оптужба дечака… Нема, дакле, ни у траговима јако упитног и спорног приватног живота који је драматуршки изазовнији и захтевнији од компилације каријерних врхунаца. Посебно ако се узме у обзир да је сценариста Џон Логан, који је радио са Оливером Стоуном („Свaка божја недеља“), Ридлијем Скотом („Гладијатор“) и Мартином Скорсезеом („Авијатичар“) и који уме да пише провокативније. Исто важи и за Антоана Фуку, репертоарског редитеља широког спектра („Дан обуке“, „Праведник“, „Краљ Артур“). Ако је овде у нечему био на своме, то су реконструкције Мајклових живих наступа на великим сценама, јер је и сам својевремено режирао спотове за Принса, Стивија Вондера и „Gangsta’s Paradise“ репера Кулија.
Можда смо сви од њих двојице очекивали другачији, отворенији и директнији сценарио и храбрију редитељску егзекуцију. У постојећем односу снага и лествици моћи студија, то је немогуће. Добили смо високобуџетни биопик у маниру Холмаркових шећерлема, којим Холивуд јавно рехабилитује највећу америчку поп звезду за нове генерације које долазе, јер и мртав Мајкл Џексон од YouTube прегледа, мјузикла, тантијема, носача звука и сувенира, годишње зарађује око 100 милиона долара. Несумњиво, зарадиће и овај филм.
