Како замисао о сопственом старењу може да утиче на наш друштвени живот у познијим годинама? Две студије показале су да очекивања о старењу могу обликовати односе са породицом и пријатељима, као и начин на који доживљавамо друштвене контакте.
У првој студији истраживачи су током десет година пратили више од 450 одраслих особа старости од 30 до 80 година. У три наврата током тог периода учесници су одговарали на питања о томе како замишљају свој живот у старости – да ли очекују снажне односе са члановима породице, очување блиских пријатељстава, учешће у клубовима и другим активностима.
ФОТО: New Africa/ShutterstockИстраживачи су истовремено бележили и колико времена учесници у садашњости проводе у таквим друштвеним активностима, пише Nautilus.
Показало се да њихов тренутни друштвени живот није био оно што је обликовало позитивну слику будућности. Било је обрнуто – очекивања су предвиђала њихово касније понашање.
Људи који су очекивали да ће у старости проводити више времена са пријатељима и породицом изгледа да су били склонији да негују те односе, чиме су, бар делимично, сами обликовали свој будући друштвени живот.
Друштвени живот данас може утицати на доживљај старења сутра
Сличан закључак донела је и друга студија. Истраживачи су желели да утврде какву улогу очекивања имају у краткорочном обликовању друштвених активности, па су током две недеље пратили више од 100 особа старости од 50 до 85 година.
Учесници су сваке вечери у дневник бележили своје друштвене интеракције, али и своја запажања о сопственом старењу – како позитивне, тако и негативне промене које су уочили.
ФОТО: Pormezz/ShutterstockПоново се показало да друштвене интеракције нису биле те које су обликовале њихову слику о старењу. Уместо тога, чинило се да су њихове представе о старости утицале на начин на који су доживљавали и остваривали друштвене контакте.
На пример, учесници који су приметили неки губитак повезан са годинама, попут успореног хода, имали су више стресних друштвених интеракција. Тај ефекат могао је да се задржи и током наредног дана.
Страх од усамљености може постати препрека
„Једно могуће објашњење је да очекивања о старости утичу на то на шта људи обраћају пажњу, које циљеве постављају и како тумаче друштвене ситуације“, објаснила је ауторка студије Кристина Ристл са Универзитета у Бечу.
Према њеним речима, људи који очекују да ће бити усамљени у старости вероватније ће унапред очекивати одбацивање. Одржавање друштвених контаката због тога им може деловати као нешто што нема много смисла.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Таква очекивања могу да створе зачарани круг. Особа која верује да ће временом изгубити пријатеље може бити мање спремна да улаже у односе. Мањи број контаката затим може довести до веће усамљености, што додатно потврђује њена почетна очекивања.
С друге стране, позитивнија слика старења може подстаћи људе да наставе да граде и одржавају односе, као и да траже нове прилике за дружење.
Позитивна слика старења може променити будућност
Добра вест је да резултати истраживања указују на то да наше представе о старости нису непроменљиве. То значи да можда имамо више утицаја на начин на који доживљавамо старење него што мислимо.
А то би, последично, могло да утиче и на наша стварна друштвена искуства како старимо.
ФОТО: Hryshchyshen Serhii/Shutterstock„Перцепције старости зато не описују само могућу будућност – оне могу да утичу на то какву будућност сматрамо могућом и како обликујемо своје животе“, рекла је Ристл.
Очекивања могу обликовати будуће односе
Начин на који размишљамо о сопственом старењу зато може бити важан готово колико и саме године. Ако старост доживљавамо искључиво као период губитака, ограничења и удаљавања од других, таква очекивања могу утицати и на наше понашање.
Ако је, напротив, посматрамо као период у којем су и даље могући блиски односи, нова искуства и активан друштвени живот, већа је вероватноћа да ћемо такве могућности и тражити.
ФОТО: Inside Creative House/ShutterstockНа крају, позитиван став према старењу могао би да буде један од најбољих савезника у очувању односа са људима који нам значе.
Јер, како показују ова истраживања, будућност нашег друштвеног живота можда није само нешто што нас чека – већ и нешто што својим очекивањима и поступцима постепено стварамо.



