У интервјуу за Српски недељник Компас лидер Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић говори о двадесетогодишњици црногорске независности, односима са Србијом, о „промашеним политикама“ и европској будућности
Двадесет година након разлаза са Србијом, Црна Гора данас изгледа као држава растрзана између две слике о себи. Док у Зети лидер Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић покреће иницијативу за отпризнавање Косова и Метохије, у Подгорици се припрема прослава Дана независности уз ритмове Рикија Мартина и рефрене „Livin’ la vida loca”. Између та два призорa, једног суштинског и другог који жели да делује европски, модерно и безбрижно, стаје читава политичка и друштвена судбина Црне Горе од 2006. до данас.
Где је данас Црна Гора две деценије после историјског референдума? Да ли је независност била стратешки искорак ка стабилнијој, богатијој и успешнијој држави или трајно скретање са пута на којем је некада била заједно са Србијом? Јесу ли грађани добили јаче институције, више правде и бољи живот, или само нову заставу над старим проблемима? Има ли Мило Ђукановић, човек који је уз слоган „Млад, лијеп и паметан” дошао на власт а потом и постао симбол пројекта црногорске независности, разлоге за задовољство? После двадесет година, питање више није само да ли је Црна Гора постала независна држава, већ да ли је постала успешна држава.
Ниједна држава се лакше и с више презира није одрекла сопствених држављана него Црна Гора оних који живе у Србији
У каквом расположењу дочекујете обележавање 20 година од стицања црногорске независности, која је 2006. године освојена на референдуму са само 0,5 одсто гласова више? Које осећање код вас преовлађује?
Да је Црна Гора и даље дубоко подељена држава, и да се после двадесет година од одржаног референдума налазимо на почетним позицијама. За разлику од неких који сад беже од ове теме, немам никакав проблем да саопштим како сам с поносом гласао за заједничку државу са Србијом, јер сам сматрао и сматрам да је то био најбољи државни модел у којем би Црна Гора само надограђивала своју независност коју је вољом грађана унела на референдуму 1992. у СРЈ након распада тзв. Велике Југославије.
Зашто је то тако? Да ли је могло бити другачије?
Зато што је Црна Гора после стицања тзв. независности постала приватна држава породице Ђукановић која је свој нови национални идентитет градила на антисрпском наративу. Сви они који су гласали за заједничку државу проглашени су антидржавним елементима и издајницима, српски језик је институционално стрељан, сви идентитетски оквири у којима смо се деценијама препознавали као народ били су брисани, две године након референдума званична власт признала је тзв. Косово, а спољна политика утврђивана је у амбасадама земаља Квинте дубоко супротстављена православном бићу и традицији некадашње Његошеве Црне Горе.
Јесу ли Његошеве речи „ви чините што знате, но не знате што чините“ огледало овог времена?
Мислим да Његош никад није био актуелнији, и за ову прилику бих се одлучио за стихове који најбоље осликавају друштвено политичку реалност у Црној Гори : „Нико срећан а нико довољан, нико миран а нико спокојан“ и „Све се чоек брука са чоеком, гледа мајмун себе у зрцало“. Нажалост, да смо више читали Његоша, а слабије слушали амбасадоре, мање би било мајмуна који се гледају у зрцало.
ФОТО: Демократска народна партија Црне ГореСрбија поштује црногорску независност али је велики проблем положај српског народа у Црној Гори. Како бисте га дефинисали? Зашто нема статус конститутивног народа? Према резултатима последњег пописа из 2024. године, трећина становништва изјашњава се као Срби.
Из простог разлога што актуелни премијер нема државничку храброст и визију да најзад реши ова питања и допринесе помирењу православног народа. Овако делује са ђукановићевских позиција сукобљавајући православне Србе и Црногорце, који су кроз векове били једно те исто, ма како се звали. Ова вештачка подела коју често приписују Миловану Ђиласу, одавно је могла бити превазиђена, да смо после 2020. године имали истинског државника који ће се одупрети налозима и директивама делова међународне заједнице чији је циљ био и остао дезинтеграција православног народа у Црној Гори и региону.
Ту је отворено питање српског језика, симбола и двојног држављанства. Ваше иницијативе су упорно игнорисане. Можете ли да нам објасните због чега су ова питања, а посебно питање двојног држављанства, толико спорна за власт у Црној Гори? Чега се плаше?
Плаше се повратка Црне Горе својим историјским, духовним и културним извориштима. Ниједна држава се лакше и с више презира није одрекла сопствених држављана него Црна Гора оних који живе у Србији. Сви други су јој дијаспорска чеда, осим Срба и Црногораца из Србије, којима се изгледа још утврђује очинство.
Да ли је реално очекивати да се ова питања реше у неко скорије време? Који би услови морали да се испуне?
Ова питања су могла бити решена и данас само да они који се национално изјашњавају као Срби у Скупштини и Влади гласају за ова законска решења. Синтагма да „сад није време“ у ствари је порука да никад неће ни бити уколико се не отпочну безкалкулантске иницијативе и борба за статус српског народа у Црној Гори.
На крилатици „лепи, млади и паметни“ Мило и Момо су својевремено дошли на власт, а видели смо како се то завршило. Када је 2020. године „освежило“ у Црној Гори, појавили су се нови „млади лавови“. Јесу ли се и они показали лепотом и памећу?
Већина њих се доказала глупошћу и неспособношћу зато нам све овако и иде. Њихова младост и лепота су еквивалентне повећању пензија црногорским пензионерима за један евро и седамдесет центи.
Мислим да српско руководство није било превише заинтересовано за опстанак државне заједнице, већ да их је више интересовало ко ће бити премијер а ко председник Србије
Неком је то много, неком мало, а математичка је истина да је ипак повећање.
Спајић и Милатовић ваше инсистирање на идентитетским питањима гледају са подозрењем, а недавно сте чак добили и коментар од једне посланице да је „Спајић већи Србин од вас“. Је ли у међувремену утврђено ко је већи Србин?
Спајић је несумњиво већи Србин од мене, и не само он, свима га признајем у тој трци за највећег Србина. Премијер је имао и потврду, јер је донедавно имао српско држављанство, што значи да се морао изјаснити као Србин и да Србију признаје за своју матичну државу. Бити Србин са потврдом, додуше поништеном, велика је ствар. Само се понекад питам шта би све урадио за српски народ да није велики Србин, кад овако чини чуда као Србин са поништеном потврдом.
ФОТО: Демократска народна партија Црне ГореДа ли је ових 20 година било довољно властима у Црној Гори да убеде српско становништво да су више Црногорци него што су Срби или им треба још 20?
Званична Црна Гора има патолошку потребу да тражи спољне и унутрашње непријатеље на свом путу ка Бриселу. Спољни непријатељ је Србија, СПЦ и Русија, а унутрашњи православни Срби и Црногорци који не желе да нам се држава гради на антисрпском наративу. Ово је матрица још из времена Ђукановићеве тираније, која мало модификована, представља платформу и Спајићеве владавине. Толико оптерећености и фрустрације Србијом која се дневно емитује у јавном простору, почиње да бива медицински, а не политички феномен.
Који су историјски корени те жеље једног дела народа у Црној Гори да се црногорски идентитет гради на одвајању од Србије и свега што је српско? Шта бисте издвојили као кључне тачке?
Нема ту историјских корена, одувек је постојала убедљива мањина која је у Србији гледала крволока и непријатеља. Проблем је што та мањина често своје ставове намеће онима који врше власт, зато и имамо овако располућену државу заробљену у прошлости, а непокретну у будућности.
Да ли је краљ Никола био Србин или Црногорац? Шта мислите како би се изјаснио данас?
Не знам како би се изјаснио краљ Никола, али знам да све што је написао посвећено је уједињењу Црне Горе и Србије, ослобођењу Косова и Метохије и борби за православље. Али понављам, нама ће књиге ускоро бити сувишне, а образоваћемо се преко Темуа и вештачке интелигенције, како бисмо лакше прескакали оваква питања.
Има ли разлога да данас политички предводник отцепљења од Србије, Мило Ђукановић, буде задовољан постигнутим? Црна Гора је постала чланица НАТО, али не и Европске уније, иако се оцењује да је најближа уласку.
Мило Ђукановић и те како има разлога за задовољство из простог разлога што је још увек на слободи. Он живи прави живот, а ми лоше снове његових одлука.
У интервјуу посвећеном стицању независности Ђукановић је пре неколико дана изјавио да за 10 година, од 1996. до 2006. године, бивши режим није направио ниједну грешку. Како оцењујете његову изјаву и како гледате на поменути период?
Бити тиранин, издајник, лопов, и није нека недостижна дисциплина. И ако је мислио на то, у потпуности се слажем с њим. На једној згради, нажалост, сада срушеној, иза стадиона ФК „Будућности“ , за време националног посртања Црне Горе на челу са Ђукановићем, био је исписан графит: „Мило, лако је појести г…., ајде поједи крш ако си м…“ Понекад мислим да је та зграда срушена само због овог графита.
У вишесатном интервјуу Ђукановић је, између осталог, рекао и да је „дуванска афера“ била производ безбедносно обавештајних агенција Београда и Европске уније и да је њен основни циљ био одвратити Црну Гору од идеје независности. Проналазите ли неку логику у његовим речима?
Нема ту логике, само неусахла србофобија бившег Србина који страхује од затвора. Нажалост, он и даље поистовећује себе са државом, и онда не чуди што ме често питају да ли је Ђукановић збиља отишао.
ФОТО: Демократска народна партија Црне ГореМожете ли да наведете неке добре политичке одлуке власти у Црној Гори након стицања независности?
Пласман Ненада Кнежевића Кнеза у финале Евровозије.
Једна од одлука након стицања независности била је и признање лажне државе Косово. Који ће домет имати ваша иницијатива о повлачењу признања која је почела од Зете и да ли ће се наћи пред црногорским посланицима? На какве реакције наилазите?
Очекујем и да остале општине у којима Срби чине већину донесу исту Декларацију. Одлука коју је донела СО Зета представља историјски чин супростављања највећој срамоти у историји Црне Горе, и немерљиво сам срећан што сам Зећанин, и што смо показали да Његошева Црна Гора није умрла.
Ако је потребно да будем жртвован на нашем европском путу, а да истовремено задовољимо званичну Хрватску, предлажем им да ме дигну у ваздух заједно с бродом „Јадран“ и тако избегну наплату каско осигурања које упорно тражи Андреј Пленковић
Ако се вратимо на период од пре 20 година, како гледате на понашање српског руководства из тог периода? Можемо ли говорити о њиховој политичкој неспособности да се носе са изазовима? С једне стране Борис Тадић, с друге Коштуница.
Мислим да српско руководство није било превише заинтересовано за опстанак државне заједнице, већ да их је више интересовало ко ће бити премијер а ко председник Србије. Нажалост, то је тужна чињеница која најбоље осликава то време дезинтеграције и губљења националног компаса Србије.
Тек у 2026. години открили смо нову страну личности Мирослава Лајчака, тадашњег специјалног изасланика ЕУ и Хавијера Солане, који је имао битну улогу у одвајању Црне Горе од Србије. И то кроз Епстинове фајлове. Много важније је, шта је оно што још нисмо сазнали?
И ово што смо сазнали довољно говори како је одржан референдум, и шта је била крајња намера. Ако бих био малициозан, могао бих рећи да је права штета што се Епстин убио или су га убили, јер смо га могли звати на прославу независности као почасног госта.
Како бисте оценили данашње односе Србије и Црне Горе? Где видите простор за побољшање односа уколико власти у Црној Гори редовно Србију и њеног председника оцењују негативно, као некакав реметилачки фактор?
Нажалост, односи између Црне Горе и Србије су погоршани захваљујући црногорској власти која се определила да на темељима Ђукановићеве политике, додуше нешто модификованије, али са истом суштином, „брани“ право избора на „суверену“ политику у односу на Србију која би поново да „окупира“ Црну Гору. Ови односи се могу променити једино кад се промени власт у Црној Гори и дођу одговорни државници који ће штитити истинске националне интересе државе.
ФОТО: Демократска народна партија Црне ГореКад политички противници хоће вама нешто да спрочитавају, онда обавезно кажу да сте „Вучићев човек“. Шта на то кажете?
Да су ме заменили с њима кад трче у амбасаде да добију инструкције и налоге како да најбоље раде против сопствене државе.
Да ли пут Црне Горе у ЕУ води преко Загреба? Црногорска власт улаже напоре да се приближи овој чланици ЕУ, па и на штету својих интереса.
Наш пут до Брисела води преко Загреба, на том путу тренутно смо се зауставили у Кумровцу и чекамо дозволу од Пленковића да наставимо даље. Пошто је мени забрањен улазак у Хрватску, ја се и даље налазим у Црној Гори и ту желим да останем до краја живота.
Мило Ђукановић и те како има разлога за задовољство из простог разлога што је још увек на слободи. Он живи прави живот, а ми лоше снове његових одлука
Влада Хрватске вас је 2024. прогласила „персоном нон грата“ због, како су навели, системског деловања на нарушавању добросуседских односа са Хрватском. Да ли из тога произилази да сте ви један од главних кочничара европског пута Црне Горе?
Ако је потребно да будем жртвован на нашем европском путу, а да истовремено задовољимо званичну Хрватску, предлажем им да ме дигну у ваздух заједно с бродом „Јадран“ и тако избегну наплату каско осигурања које упорно тражи Андреј Пленковић. Јесте да би Хрватска остала без „Јадрана“ али би и Црна Гора остала без мене, мало ли је?
Да ли европски пут Црне Горе видите пре свега кроз регионално и политичко везивање са Србијом, чак и уколико би Подгорица испунила услове за чланство раније?
Већ сам неколико пута саопштио, мени Брисел не може бити ближи од Београда, нити ЕУ од Србије. Желим да Црна Гора буде чланица ЕУ, али никако нисам спреман да се одрекнем самог себе и сопствених изворишта, само да бих гледао у Бриселу оног црног дечачића како безбрижно уринира у фонтану.
