Четири дана рада, пет дана економских питања

Четвородневна радна недеља звучи као привлачна погодба: иста плата, мање рада и више времена за живот. Студентска листа жели да ту идеју уведе у расправу. Проблем је што слободан петак не производи аутоматски и већу продуктивност, као ни богатију земљу

Постоји нешто готово неодољиво у идеји да се радна недеља заврши у четвртак. Петак би поново постао дан за породицу, пријатеље, путовања или, за оне мање романтичне, обављање свих послова које иначе покушавају да угурају између два радна дана. Викенд би трајао три дана, плата би остала иста, а запослени би, према обећању заговорника реформе, били одморнији, задовољнији и ефикаснији. Мало је политичких предлога који у једној реченици успевају да понуде толико слободног времена.

Управо на тој привлачној рачуници почива предлог Студентске листе да се у Србији омогући четвородневна радна недеља, односно 32 радна сата уз задржавање пуне зараде. Идеја је део ширег програма о раду и социјалним питањима, који предвиђа и строжију заштиту запослених, ограничавање рада на одређено време, веће накнаде за поједине облике рада и право на искључење након завршетка радног времена.

Важна појединост, која се у политичкој расправи лако изгуби, јесте да предлог не подразумева обавезно увођење четвородневне недеље код свих послодаваца. Реч је о могућности коју би могли да користе они који процене да таква организација рада одговара њиховом пословању. Ипак, чак и као могућност, она отвара питање које је много озбиљније од распореда викенда: колико је Србија продуктивна да би могла да ради мање, а зарађује исто?

Заговорници краће радне недеље полазе од претпоставке да дуже присуство на послу није исто што и већи учинак. Запослени који проводи осам сати у канцеларији не мора нужно да произведе више од колеге који исти посао заврши за шест. Састанци који су могли бити имејлови, администрација која се понавља, нејасна подела одговорности и стална доступност путем телефона често стварају привид рада, а не његов резултат. Ако се такви губици уклоне, тврде заговорници, део изгубљеног времена може да се претвори у слободан дан без смањења производње.

То није само утопија из политичког програма. Искуства из других земаља показују да краћа радна недеља може да донесе опипљиве користи. Истраживање објављено 2025. у часопису Nature Human Behaviour, које је обухватило 2.896 запослених у 141 организацији у шест земаља, забележило је побољшања у задовољству послом, менталном и физичком здрављу, као и смањење сагоревања на послу. Учесници су радили краће без смањења зараде, али тек након што су њихове организације претходно промениле начин рада.

ПРОДУКТИВНОСТ

Исланд је такође спровео велика испитивања краћег радног времена, у којима је учествовало око 2.500 запослених. Продуктивност и квалитет јавних услуга углавном су остали исти или су се побољшали, док је задовољство запослених порасло. Португалски пилот-пројекат, у којем је учествовала 41 компанија, дао је сличне охрабрујуће резултате То су, међутим, искуства која показују шта је могуће у одређеним околностима, а не доказ да ће иста формула функционисати у свакој земљи и сваком сектору.

Ту почиње српски проблем.

Србија није Исланд, нити је свака домаћа компанија организована као технолошка фирма у којој се састанци могу скратити, а посао преуредити без великих последица. Привреда обухвата фабрике које раде у сменама, трговине које морају бити отворене, угоститеље којима гости не долазе само четири дана недељно, болнице којима пацијенти не могу да закажу болест према распореду запослених и мале предузетнике којима одсуство једног радника може да поремети читав посао.

За такве послодавце четвородневна радна недеља није само питање бољег управљања временом. Ако радник ради 32 уместо 40 сати, а прима исту плату, цена једног радног сата расте за четвртину, под претпоставком да се продуктивност по сату не промени. Послодавац тада мора да пронађе начин да надокнади изгубљене сате: запошљавањем додатних људи, реорганизацијом смена, инвестирањем у технологију или већим учинком постојећих запослених. Ниједна од тих могућности није бесплатна.

Критичари предлога зато упозоравају да би његово шире увођење могло да повећа трошкове пословања, смањи конкурентност и отежа привлачење страних инвестиција. Њихов аргумент није без основа. Инвеститор који бира између две земље не посматра само цену рада, већ и колико робе или услуга може да добије за тај новац. Ако трошак запосленог расте, а производња остаје иста, инвестициона рачуница постаје мање привлачна. У индустрији у којој се конкуренција одвија на основу цене и рокова испоруке, таква промена може бити значајна.

Али ни тврдња да ће страни инвеститори напустити Србију због четвородневне радне недеље није нарочито убедљива без додатних доказа. Компаније не доносе одлуке о локацији производње на основу једног податка из радног законодавства. Важни су и инфраструктура, доступност квалификованих радника, стабилност прописа, порези, логистика, добављачи и приступ тржиштима. Краће радно време може бити трошак, али задовољни и искусни запослени, мања флуктуација и ниже одсуствовање могу бити предност. Инвеститорима није нужно најважније да радници буду што дуже у фабрици; важно је да фабрика испоручује оно што је обећала.

Управо је продуктивност слаба тачка српске расправе. Према подацима Међународног монетарног фонда (ММФ), продуктивност рада у Србији и даље заостаје за већином упоредивих земаља централне и источне Европе. То је важније од самог броја радних дана. Земља која жели да достигне богатије европске економије не може трајно да се ослања на јефтинији рад, субвенције инвеститорима и дуже радно време. Мора да производи више вредности по запосленом.

Србија није Исланд, нити је свака домаћа компанија организована као технолошка фирма у којој се састанци могу скратити, а посао преуредити без великих последица

Ту се две стране расправе, заправо, приближавају више него што изгледа. Заговорници краће радне недеље тврде да запослени не треба да буду потрошни материјал економског раста. Критичари одговарају да без раста продуктивности нема ни одрживог повећања плата ни више слободног времена. Обе тврдње могу бити тачне. Проблем настаје када се претпостави да ће се једно аутоматски догодити зато што је друго пожељно.

Четвородневна радна недеља може да буде подстицај за модернизацију пословања. Компанија која жели да задржи запослене уз краће радно време мораће да размисли о аутоматизацији, бољој организацији процеса и уклањању непотребне администрације. У том смислу, реформа би могла да натера део привреде да се ослободи пословних навика које су одавно изгубиле економску оправданост. Међутим, постоји и друга могућност: да послодавци покушају да исти обим посла угурају у мање сати, повећају интензитет рада и тако од четвородневне недеље направе петодневни умор сабијен у четири дана.

ПИТАЊЕ НЕЈЕДНАКОСТИ

Не треба занемарити ни питање неједнакости. Запослени у ИТ сектору или консултантским компанијама можда могу да заврше посао за четири дана, али медицинска сестра, продавац, радник на производној линији или возач не могу једноставно да оставе радно место празним три дана недељно. Ако би се реформа примењивала само у секторима у којима је најлакше организовати краће радно време, постоји опасност да додатни слободан дан постане привилегија образованијих и боље плаћених запослених. Остали би могли да добију само још један разлог да се питају зашто се напредак увек догађа негде другде.

Зато би било погрешно и да се предлог одбаци само зато што Србија још није довољно богата. Таква логика би могла да постане згодно оправдање да се постојећи модел рада никада не промени. Ако је продуктивност ниска, одговор не може заувек бити да запослени треба да раде дуже. Потребни су боља технологија, образовање, квалитетнији менаџмент, улагања у истраживање и развој и већа конкуренција међу компанијама. Слабије продуктивна привреда не постаје аутоматски продуктивнија тиме што јој се продужи радно време.

Ипак, између политичког обећања и економске реформе постоји једна важна разлика: обећање говори о резултату, а реформа мора да објасни како ће до њега доћи. Ако се 32 радна сата уз пуну плату понуде као универзално решење, без процене трошкова, секторских разлика и начина финансирања, рачун ће пре или касније стићи на наплату. Платиће га или послодавци кроз ниже марже, запослени кроз интензивнији рад, потрошачи кроз више цене или држава кроз додатну подршку. Могуће је и да га плате сви помало.