Запис о помрачењу Сунца стар 2.700 година открива давно скривене детаље о Земљи

Међународни тим истраживача поново је анализирао један од најстаријих прецизно датираних записа о потпуном помрачењу Сунца и открио нове детаље о томе како се брзина Земљине ротације мењала током хиљада година.

Комбинујући историјску географију са савременим астрономским прорачунима, научници су реконструисали помрачење које се догодило 709. године пре нове ере и утврдили како је изгледало из Ћуфуа, древне престонице кинеске државе Лу.

Истраживачи су анализирали и стари запис који би могао да описује Сунчеву корону, слабо видљив спољашњи део Сунчеве атмосфере који се голим оком може видети током потпуног помрачења. Њен могући изглед указује на то да се Сунце враћало у активнију фазу након дугог периода неуобичајено слабе активности.

Резултати, објављени у часопису Astrophysical Journal Letters, пружају прецизније податке о брзини Земљине ротације у далекој прошлости, али и могућу независну потврду ранијих реконструкција активности Сунца, пише Сајнс Дејли.

Грешка од осам километара променила је прорачуне

Посматрачи на двору државе Лу 17. јула 709. године пре нове ере били су сведоци потпуног помрачења Сунца. Догађај је сачуван у „Пролећним и јесењим аналима“, историјској хроници састављеној приближно 200 до 300 година касније, у којој је наведено да је „Сунце било потпуно помрачено“.

Додатни опис налази се у „Књизи Хана“, у којој је сачуван одломак написан око седам векова после помрачења. У њему је Сунце током помрачења описано као „потпуно жуто изнад и испод“, што се традиционално повезује са описом Сунчеве короне.

– Ако је то заиста случај, реч је о једном од најстаријих сачуваних писаних описа Сунчеве короне – објаснио је водећи аутор студије Хисаши Хајакава са Универзитета Нагоја.

ФОТО: Photoongraphy/Shutterstock

Историјски запис се, међутим, у почетку није уклапао у савремене астрономске прорачуне. Према постојећим проценама Земљине ротације, потпуно помрачење није требало да буде видљиво са локације у Ћуфуу на којој се, како се раније претпостављало, налазио двор државе Лу.

Проучавајући археолошке и историјске податке, истраживачи су открили да је древни Ћуфу у ранијим прорачунима био смештен око осам километара од своје стварне локације. Исправљање те грешке омогућило им је да прецизније реконструишу помрачење, измере Земљину ротацију и симулирају могући изглед Сунчеве короне.

Древни Кинези оставили су велики број оваквих записа јер су небеске појаве имале и политички значај. Помрачења, поларне светлости и друге необичне појаве понекад су тумачене као упозорења да цар није поступао исправно, због чега су дворски астрономи пажљиво бележили промене на небу.

Истраживачи ипак упозоравају да треба разликовати поуздано датиран запис о помрачењу од каснијег описа короне. Догађај из 709. године пре нове ере сматра се најстаријим експлицитним писаним записом о потпуном помрачењу Сунца који се може поуздано датирати, док тумачење описа короне остаје неизвесно.

Земља се пре 2.700 година окретала брже

Земља се не окреће потпуно константном брзином. Током дугих временских периода њена ротација постепено се успорава, делом због трења повезаног са океанским плимама које изазива гравитационо дејство Месеца. Због тога се наша планета пре 2.700 година окретала нешто брже него данас.

Користећи исправљену локацију древног Ћуфуа, истраживачи су добили прецизније податке о Земљиној ротацији у периоду од осмог до шестог века пре нове ере. Њихови прорачуни показали су да је у време помрачења разлика између равномерног астрономског времена и времена заснованог на стварној ротацији Земље износила између 20.264 и 21.204 секунде, што научницима омогућава да процене колико се брзо Земља окретала пре више од 2.700 година.

Ти подаци могу да помогну научницима да боље разумеју како се дужина Земљиног дана мењала током хиљада година, али и да прецизније утврде када и одакле су други древни астрономски догађаји могли да буду видљиви.

ФОТО: This Lama/Shutterstock

Сунце се будило после дугог мировања

Помрачење би могло да открије и нешто о активности Сунца. Научници древне соларне циклусе реконструишу, између осталог, проучавањем радиоактивног угљеника сачуваног у годовима дрвећа. Његова количина повезана је са космичким зрацима који стижу до Земљине атмосфере, а на њих утиче магнетна активност Сунца.

Сунце обично пролази кроз циклус активности који траје око 11 година, али повремено улази у знатно дуже периоде смањене активности, познате као „велики минимуми“. Један од њих, „Неоасирски велики минимум“ или „Хомеров велики минимум“, трајао је приближно од 808. до 717. године пре нове ере.

Помрачење се догодило само осам година после завршетка тог дугог мирног периода. Према истраживачима, могући опис Сунчеве короне одговара Сунцу које се вратило редовним циклусима и показивало значајну магнетну активност. Могуће је чак да се у време помрачења налазило близу врхунца свог једанаестогодишњег циклуса.

То се поклапа са ранијим реконструкцијама заснованим на мерењима угљеника-14 у годовима дрвећа, али научници наглашавају да због неизвесности историјског описа короне тај запис не може да се сматра коначним доказом.

Истраживање тако показује како записи стари хиљадама година, када се повежу са археолошким доказима и савременим астрономским моделима, могу да открију податке које данас није могуће непосредно измерити. У овом случају, исправка од свега осам километара претворила је древни запис о помрачењу у прецизнији извор података о Земљиној ротацији и могући прозор у далеку прошлост Сунца.