Британски математичар Алан Тјуринг поставио је 1950. године питање које ће обележити историју AI. Предложена игра имитације усмерила је расправу о машинској интелигенцији на разговор, а његова каснија радијска гостовања приближила су ту идеју широј јавности.
Рад „Рачунарске машине и интелигенција“ објављен је у октобру 1950. у филозофском часопису „Мајнд“. У њему је Тјуринг изложио поступак који је касније постао познат као Тјурингов тест.
Расправа је настала у послератном периоду, када су електронски рачунари тек улазили у научни и јавни живот. Машине су биле велике, скупе и малобројне, а могућност разговора са њима припадала је истраживачким замислима.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Тјуринг је проблем поставио кроз питање способности рачунара да у писаној комуникацији опонаша човека. Такав приступ омогућио је да се о машинској интелигенцији расправља посредством одређеног поступка испитивања.
Његов рад претходио је скупу у Дартмуту из 1956. године, који је истраживању AI дао препознатљив научни оквир. Питање машинског мишљења већ је било отворено, али је окупљање истраживача помогло да се оно претвори у организован програм рада.
Игра имитације
Почетна игра укључивала је мушкарца, жену и испитивача који је писаним питањима покушавао да утврди њихов идентитет. Мушкарац је настојао да га наведе на погрешан закључак, док је жена помагала тачном препознавању.
Тјуринг је затим предложио да машина заузме место једног учесника. Одвојене просторије и писана комуникација искључивале су изглед и глас из процене.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаУ раду је изнео и прогнозу: за око педесет година просечан испитивач после пет минута разговора неће имати више од 70 одсто изгледа да исправно препозна саговорника. Била је то претпоставка о будућим могућностима рачунара.
Од научног рада до радијске расправе
Тјурингов пут до радијске публике пратила је сумња у његове говорничке способности. Продуцент Би-Би-Сија Арчибалд Клоу срео га је 1950. у Манчестеру и оценио да има живахан ум, али да оклева у говору.
Руководилац Кристофер Холм подржао је његово гостовање. Тјуринг је потом учествовао у емисијама Трећег програма Би-Би-Сија у мају 1951. и јануару 1952. године.
У другој расправи придружили су му се математичар Макс Њуман, филозоф Ричард Брејтвајт и неурохирург Џефри Џеферсон. Емисија је снимљена 10. јануара, а емитована четири дана касније.
ФОТО: Компас/Илустрација– Не желим да дам дефиницију мишљења – рекао је Тјуринг током разговора. Разматрана су питања о допуштеним поступцима машине, њеним грешкама и разликама између електронског и људског мозга.
Расправа је трајала приближно 45 минута, уз публику коју је Би-Би-Си проценио на око 100.000 слушалаца. Реакције су биле подељене, а транскрипти су сачували излагања за касније проучавање.
Замисао машине која учи
Тјуринг је разматрао програм по узору на дечји ум, који би се развијао обучавањем. Предлагао је испробавање различитих програма и поступака подучавања, уз употребу сигнала награде и казне.
Учење је тако постало део истраживачког проблема, поред конструкције и програмирања машине. У завршници рада разматрао је шах и усвајање језика као могуће правце истраживања.
Дартмут и развој нове области
Шест година после објављивања Тјуринговог рада, у Дартмуту су се окупили истраживачи различитих дисциплина. Џон Макарти, Марвин Мински, Натанијел Рочестер и Клод Шенон били су покретачи пројекта усмереног на стварање интелигентних машина.
Рокфелерова фондација одобрила је половину затражених 14.000 долара за организовање скупа. Добијених 7.000 долара било је довољно да се истраживачи окупе и током лета заједно разматрају могућности развоја интелигентних машина.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЛетњи скуп трајао је осам недеља и окупио око двадесет научника, који су учествовали различито дуго. Поједини су остали током читавог лета, док су други долазили на краће разговоре и расправе.
Планирана интелигентна машина није настала до краја скупа. Ипак, истраживање је добило заједничко име, круг сарадника и простор за даљи развој, а проблеми програмирања, учења и опонашања људских способности постали су предмет посебне научне области.
У тој историји Тјурингов рад означава рани покушај да се питање машинске интелигенције повеже са поступком испитивања. Његов оглед издвојио је разговор као предмет истраживања и оставио простор за расправу о томе шта такав резултат може да покаже.
