Док се готово после седам деценија од завршетка Другог светског рата нацистичко наслеђе углавном посматра као историјска опомена, у делу постјугословенског простора расправа о усташкој идеологији, симболима НДХ и односу према Србима и даље није затворено историјско питање. Напротив, оно се враћа у средиште политике, отварајући питање колико су друштва региона заиста раскрстила са идеологијама и симболима који су довели до трагичног страдања.
Управо у том контексту треба посматрати и речи председника Србије Александра Вучића са 81. заседања Генералне скупштине Уједињених нација. Његова изјава о Хрватској и „поновном уздизању нацизма“ представља пре свега упозорење да се усташко наслеђе не сме посматрати као затворено историјско питање нити искључиво као унутрашња ствар Хрватске, већ и као питање односа према жртвама Другог светског рата, пре свега Србима, Јеврејима и Ромима.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
– Нама у Србији је најтеже када у нашем окружењу видимо поновно уздизање нацизма на пиједесталу друштвених вредности, посебно у Хрватској, која се поноси и својом нацистичком прошлошћу и употребом нацистичких слогана и симбола данас. Српски народ који је највише страдао од нацистичке руке, не може да прихвати повампирење најстрашнијих духова прошлости одговорних за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома у монструозним концентрационим логорима попут Јасеновца – рекао је Александар Вучић говорећи на Генералној скупштини.
О поновној афирмацији усташке идеологије, за Српски недељник Компас говорио је историчар Чедомир Антић. Он сматра да је појам нацизма после 1945. године временом доживео својеврсну инфлацију, јер се данас, како наводи, користи за веома широк спектар политичких појава. Ипак, када је реч о Хрватској, Антић сматра да постоје разлози за посебну пажњу због односа дела јавности према наслеђу НДХ.
– У Хрватској данас, према статистикама које су објављене у њиховим новинама, имате удвостручен број оних који сматрају да је постојање Независне Државе Хрватске била позитивна појава. У Хрватској се све више људи не одређује негативно према овој творевини. Такође имате пример студената Академије драмских уметности у Загребу, који не верују у то да су се током Другог светског рата спроводила јавна вешања – истакао је Антић.
Релативизација НДХ није ограничена само на десницу. Политички напади на Србе и изјаве мржње долазе и са левог дела политичког спектра. Антић у томе види својеврсну потврду да су елементи усташке и нацистичке идеологије продрли дубоко у хрватско друштво и да данас готово да не постоје политичке снаге спремне да се јасно супротставе тој мрачној прошлости.
– Мали део левице данас у Хрватској је спреман да критикује НДХ. Чак и када постоје, те критике говоре о неколицини људи који су отпадници од политике и који су злочине чинили на своју руку.
ФОТО: Sergey Guneev/Sputnik/Profimedia„Хрватски идентитетски проблем“
Говорећи о положају Срба у Хрватској данас, Антић сматра да се питање односа према Србима не може посматрати одвојено од начина на који је формиран хрватски национални идентитет.
– Међутим, када сагледате нападе на Србе у Хрватској који се одвијају данас, ту постоји јединство политичког става, зато што је мржња према Србима уткана у саме темеље њихове државности. Хрватска је заснована на мржњи према Србима. Данас увелико у Хрватској имате нападе на Србе, око 300 годишње, дакле нападе након што су протерали 80 одсто Срба са своје територије. Хрватски народ има идентитетски проблем. Он постоји само док се одређује према Србима.
На питање због чега, по његовом мишљењу, постоји толеранција према оваквим облицима изражавања мржње, Антић указује на различите ставове међународне заједнице.
– Имате велики број земаља Азије, Латинске Америке и Русија који разумеју шта се дешава у Хрватској и немају став саучесника из светских ратова и оних који би желели да цео свет буде сервилан и спреман за асимилацију као Хрватска. Добро је што је Александар Вучић ово споменуо јер већ од раније се у Хрватској организују петиције како би се дозволила употреба поздрава „За дом спремни“, док Србију критикују за логор „Старо сајмиште“, који је био на територији НДХ, а српске окупационе власти су биле немоћне да би се упоређивале са властима НДХ.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Однос према жртвама
На Вучићеве речи о „моралним придикама“ које Србија трпи, Антић надовезује оцену да се у политичким сукобима често дешава да они који су одговорни за злочине покушавају да одговорност пребаце на жртве.
– Они који чине злочине увек ће нешто замерити жртвама како би оправдали своје поступке. Такав је случај не само у Хрватској, већ и на Косову и Метохији.
ФОТО: S.S./ATAImagesКао пример наводи однос према некадашњем команданту ОВК Хашиму Тачину и Милану Лукићу, који је као ратни злочинац осуђен за много мање жртава.
– Хашим Тачи, за кога претпостављам да ће бити ослобођен, а који је сам навео да је имао кодни назив „Змија“, добија третман као заштићена трудница, док се према Лукићу понашају као према звери, иако није било хуманитарне кризе до доласка међународних снага на Косову и Метохији.
Он сматра да се у међународним односима не примењују увек исти стандарди када је реч о историјским злочинима, симболима и одговорности.
– Пре 17 година у Хрватској је нападан чак и патријарх Павле, коме се ништа политички не може замерити, а чак је и кабловски емитер СББ укинуо хрватске канале како се не би изазвало узнемирење српске јавности за време сахране Са друге стране, имате случај Динка Шакића који је сахрањен у усташкој униформи. Затим, Праљак је комемориран у сали Ватрослав Лисниски. Такође, случај у Аустрији, која је дала 50 одсто ратних злочинаца током Другог светског рата, и тамо се људи сахрањују у униформама Вермахта, и нико им то не замера – закључује Чедомир Антић за Српски недељник Компас.
За Антића, управо овакви примери показују да однос према историјским злочинима и њиховим симболима ни данас није лишен политике и двоструких аршина. Док се једни догађаји и симболи из прошлости с правом осуђују, други се, како сматра, релативизују или потискују из јавног сећања. Управо зато питање усташког наслеђа, готово осам деценија после Другог светског рата, и даље превазилази оквир историјске расправе.
У том смислу, Вучићево обраћање у Уједињеним нацијама није било само подсећање на Јасеновац и страдање Срба, Јевреја и Рома. Био је то покушај да се питање односа према усташком наслеђу измести из регионалног политичког простора и постави пред ширу међународну јавност јер суочавање са прошлошћу у Хрватској још увек није затворено.
