Реља Жељски: Значај и смисао Дана српског јединства, слободе и националне заставе

Иако у данашњем свету није редак случај да један народ живи подељен у две државе или више држава, мало је примера да такво стање изнедри толико чврстих, плодотворних и многостраних веза као у случају Срба који живе с обе стране Дрине. И управо у тим везама лежи основ свеукупне српске националне безбедности

Ратни вихор који је почетком 90-их година прошлог века захватио бившу Југославију донео је много трагичних исхода, превасходно за српски народ, који је по други пут у свега пола века био изложен систематском затирању са простора које је вековима насељавао. Осим небројених злочина над припадницима српског народа, једна од далекосежнијих негативних последица овог рата за Србе јесте међународна валидација административних граница република које су биле у саставу СФРЈ од стране тзв. Бадинтерове комисије, које су тако постале међународно признате границе новоформираних држава, а чиме је у највећој мери погођен управо наш народ.

Па ипак, Срби са обе стране Дрине, у Србији и Републици Српској (РС), показали су – и настављају да показују – да овакав исход није био само удар на националне интересе, већ и снажан импулс за развој што је могуће чвршћих и интензивнијих веза у практично свим областима – од политике, вере, културе, економије, спорта, до очувања и унапређења националне безбедности.

Ово је посебно видљиво на примеру заједничког обележавања 15. септембра – Дана српског јединства, слободе и националне заставе, који се, одлукама Владе Србије и Владе РС из 2020. године, обележава у знак сећања на пробој Солунског фронта 1918. године, као догађаја од одлучујућег значаја за слом Централних сила у Првом светском рату, који је уједно најавио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, државе у којој се по први пут у историји српски народ нашао унутар истих граница. Приликом недавне тродневне посете РС, али и општинама у Федерацији БиХ (ФБиХ) у којима живе Срби, председник Србије Александар Вучић је, у осврту на предстојеће обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, истакао да је оно, попут заједничког обележавања страдања српског народа у злочиначкој хрватској акцији „Олуја“, проистекло из истоветног односа власти Србије и РС према историјским датумима од значаја за читав српски етнички корпус, додавши да је Србија сада довољно снажна да у економском и сваком другом смислу помогне РС и да Срби као народ неће више моћи да буду поцепани као што је то чињено раније.

Постоји и друга страна медаље, оличена у појединим српским представницима у заједничким институцијама Босне и Херцеговине (БиХ), који испред служења интересима свог народа стављају служење туђим интересима

Када је реч о конкретним аспектима сарадње између Србије и РС, она на политичком плану у различитим форматима постоји практично од потписивања Дејтонског мировног споразума, којим су окончана ратна дејства у БиХ. У основи ове сарадње налази се Споразум о специјалним паралелним односима Србије и РС, иницијално потписан 1997, а обновљен 2006. године, након распада државне заједнице Србија и Црна Гора. Овај документ предвиђа развој сарадње на веома широком пољу – од привреде, науке и технологије, културе, спорта, до туризма и информисања, а њиме је предвиђено и формирање Савета за сарадњу Србије и РС, као тела које чине највиши представници извршне и законодавне власти обе стране, и у чијој је надлежности усмеравање и координирање реализације инфраструктурних, економских, културних и образовних пројеката.

ФОТО: Министарство одбране Републике Србије

Још један слој институционалних односа представља Парламентарни форум Србија – РС, који заседа два пута годишње (последња седница је одржана у марту ове године), а чини га по 11 посланика највиших представничких тела обе стране. Ово тело своје закључке упућује народним скупштинама Србије и РС, као и релевантним међународним организацијама, а тренутно је у његовом фокусу изградња меморијалних центара у Доњој Градини и Београду, посвећених страдању српског народа у Другом светском рату. Уједно, на прошлогодишњем заседању усвојена је заједничка изјава којом је потврђена обострана посвећеност очувању мира и стабилности, поштовању међународног права и даљем унапређењу сарадње између Србије и РС.

На овом месту неопходно је поменути и Свесрпски сабор, одржан јуна 2024. године у Београду, у организацији Србије, РС и Српске православне цркве (СПЦ), и уз учешће Срба из других држава региона – Црне Горе, Републике Северне Македоније (РСМ) и Хрватске. Поменутом скупу су присуствовали политички врх Србије и РС, највиши великодостојници СПЦ и представници српског народа из региона, и на њему је усвојена Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа, којом је предвиђено одржавање Сабора једном у две године, као и формирање Националног савета српског народа као његовог извршног органа, задуженог за координацију, праћење и извршавање одлука Сабора, а у чији састав би требало да уђу највиши политички званичници Србије и РС, руководиоци водећих интелектуалних установа са обе стране Дрине, као и представници Срба из региона и дијаспоре.

ФОТО: predsjednikrs.rs / Borislav Zdrinja

Такође, у Декларацији се констатује да српски народ представља једну недељиву целину, уз препоруку институцијама Србије и РС да делују проактивно како би се зауставила асимилација српског народа у државама региона и широм света. У овом документу је уједно апострофирана улога СПЦ као једног од стубова националног, културног и духовног идентитета српског народа, а изнет је и апел у погледу потребе интернационализације питања урушавања Дејтонског споразума.

Нажалост, треба имати у виду да постоји и друга страна медаље, оличена у појединим српским представницима у заједничким институцијама Босне и Херцеговине (БиХ), који испред служења интересима свог народа стављају служење туђим интересима, што је по правилу упаковано у наратив потребе за изграђивањем ефикаснијих централних институција, наводно ради убрзавања процеса евроинтеграција, и при томе мотивисано материјалним бенефитима и другим синекурама које пружа оваква позиција. Ипак, срећна је околност да овакви ставови представљају убедљиву мањину, те да је највећи број српских представника, било да су ангажовани у институцијама РС или БиХ, доследно посвећен очувању и унапређењу српских националних интереса.

А да ти интереси и дубоко у 21. веку могу бити озбиљно нападнути различитим, па и обавештајно-субверзивним средствима, можда се најбоље могло видети на примеру обавештајног продора „Ушће“, који је својевремено Обавештајно-сигурносна агенција БиХ (ОСА) водила према Србији, уз покушаје прислушкивања комуникација највиших српских званичника, а чије је постојање обелодањено крајем 2016. и почетком 2017. године. Срећом, актуелно руководство ОСА својим одговорним и професионалним приступом више не дозвољава овакво штетно и злонамерно деловање у својим редовима.

ФОТО: predsjednikrs.rs / Borislav Zdrinja

У контексту адекватне припреме и спречавања могућег угрожавања, од највећег значаја је осигурање безбедности највиших државних званичника Србије и РС приликом обележавања различитих историјских датума, било да је реч о Дану РС (9. јануар) и Дану државности Србије – Сретењу, или пак у оквиру догађаја посвећених очувању и неговању културе сећања, где се по значају издвајају Дан сећања на жртве усташких злочина, који се традиционално обележава у Доњој Градини 19. априла, и Дан страдања српског народа на подручју Средњег Подриња и Бирча, чија се централна манифестација по правилу одржава у Братунцу почетком јула. Ту се посебно признање пре свега мора одати патриотама и професионалцима из редова министарстава унутрашњих послова Србије и РС.

Са своје стране, Србија је у континуитету усредсређена и на пружање подршке побољшању укупних социјално-економских прилика у РС, кроз инвестирање у тамошњу привреду. Реч је заправо о заштити и унапређењу економске и енергетске безбедности, као неодвојивим деловима свеукупне националне безбедности. Инвестиције из Србије – које су одавно премашиле износ од милијарду евра – превасходно су фокусиране на крупне инфраструктурне пројекте, међу којима се по важности издвајају пројекат аеродрома у Требињу, затим ауто-пут Бањалука–Београд, чија би деоница Рача–Бијељина требало да буде изграђена до краја године, и хидроенергетски систем „Горња Дрина“, заједнички пројекат електропривреда Србије и РС, који би требало да обухвати три хидроелектране, од којих ће најзначајнија бити ХЕ „Бук Бијела“, вредности око 250 милиона евра. Поред тога, најављено је оснивање Дата центра РС, уз подршку и по узору на институцију тог типа у Крагујевцу, а Србија редовно донира средства за потребе изградње вртића, школа, болница, домова здравља и спортских објеката широм РС.

Александар Вучић је, у осврту на предстојеће обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе, истакао да је оно проистекло из истоветног односа власти Србије и РС према историјским датумима од значаја за читав српски етнички корпус, додавши да Срби као народ неће више моћи да буду поцепани као што је то чињено раније

Као угаони камен националне свести и културног идентитета, али и једна од кључних спона Срба са обе стране Дрине, издваја се српска Црква. СПЦ на територији РС делује кроз Митрополију дабробосанску са седиштем у Сарајеву и четири епархије – Бањалучку, Зворничко-тузланску, Захумско-херцеговачку и приморску и Бихаћко-петровачку (седиште потоње две епархије је на територији ФБиХ). Такође, није без значаја ни податак да је, од актуелног броја епископа СПЦ, што епархијских, што викарних архијереја, њих чак 10 рођено на територији РС.

Окосницу веза Србије и РС на пољу културе представља и заједничко ангажовање на очувању и промоцији српског језика и ћириличног писма. У том смислу, од изузетног су значаја активности Друштва чланова Матице српске у РС, основаног 2010. године, које је у досадашњем току свог рада успоставило посебно успешну сарадњу са јединицама локалне самоуправе у РС, као и са локалним удружењима посвећеним очувању српске културе и језика. Наравно, сарадња у области културе је знатно шира од тога, и обухвата многобројне примере културне размене на свим нивоима, чиме међутим у овом тексту, због потребе концизности, нећемо моћи детаљније да се позабавимо.

Ипак, оно што свакако морамо поменути, имајући у виду непобитну чињеницу да су успеси на овом плану међу најлакше препознатљивима на глобалном нивоу, јесте пример бројних елитних спортиста из РС који су се определили да у националном дресу представљају Србију. Навешћемо примере најбоље одбојкашице на свету, Билећанке Тијане Бошковић, светски познатог и признатог џудисте Немање Мајдова из Источног Сарајева, освајача сребрне медаље са кошаркашком репрезентацијом Србије на Светском првенству 2023. године, Братунчанина Борише Симанића… Уз многе, многе друге.

Приликом сачињавања анализа овог типа, када је потребно на што је могуће сажетији начин изложити различите аспекте једног феномена – у овом случају, односа Србије и РС – неминовно се из фокуса изгубе оне небројене везе на појединачном нивоу, које заправо дају највећу чврстину и представљају највећи гарант очувања братских односа Срба са обе стране Дрине у временима која предстоје. Уколико се то – уз све остало напред наведено – има у виду, може се мирне душе закључити да постоје више него реални предуслови да се сарадња Србије и РС и у перспективи развија и унапређује у многобројним правцима, водећи пре свега рачуна о добробити српског народа.