Људски мозак је један од највећих потрошача енергије у нашем телу, а његов развој можда не би био могућ без довољно шећера. Нова анализа еволуције људске исхране показује да су глукоза и мозак много тесније повезани него што се до сада мислило. Иако се прича о развоју људског мозга најчешће повезивала са месом и протеинима, воће, мед и скробне биљке обезбеђивале су кључну енергију за раст наших „великих мозгова“.
Људски мозак је енергетски захтеван орган. Иако чини само мали део телесне масе, у мировању троши несразмерно велики део расположиве енергије. Управо зато је питање шта је нашим прецима омогућило да развију све већи мозак једно од важних питања у проучавању људске еволуције, пише магазин Наутилус.
Деценијама је у средишту те приче било месо. Прелазак на исхрану богатију животињским намирницама често се наводио као један од фактора који су омогућили развој већег мозга. Међутим, нова анализа, објављена у часопису Science, указује да је у тој причи један важан састојак дуго био занемарен – глукоза.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Истраживачи са Универзитета у Сиднеју и Универзитета у Глазгову анализирали су како су се током око четири милиона година мењале потребе за енергијом у односу на величину тела и мозга наших предака. Користили су различите податке, укључујући састав исхране примата, фосилне изотопе зуба, морфологију и генетске податке.
Резултат показује колико је драматична била промена. Мозак хоминина повећао се са око 300 грама код Australopithecus afarensis на приближно 1.500 грама код савременог Homo sapiensa. Тај раст није био бесплатан: већи мозак значио је и све веће метаболичке потребе.
Глукоза и мозак: слатка храна као извор енергије
Да би проценили како су наши преци могли да подмире те потребе, научници су израчунали такозвану „обавезну потребу за глукозом“ – количину енергије неопходну за функционисање мозга и тела, као и за репродукцију. Потом су је упоредили са количином енергије која је могла да буде доступна из различитих врста хране.
Према њиховом моделу, једноставни угљени хидрати имали су много већу улогу него што се раније претпостављало. Природни шећери из воћа, меда и других слатких намирница могли су током људске еволуције да обезбеде између 20 и 35 одсто укупног енергетског уноса.
То не значи да су наши преци јели шећер на начин на који га данас уносимо кроз слаткише, газирана пића и индустријску храну. Реч је пре свега о природним изворима угљених хидрата – воћу, меду и биљној храни.
ФОТО: PixabayПосебно важан тренутак био је овладавање ватром. Када су људи почели да кувају храну, постали су способни да ефикасније искористе сложене угљене хидрате из скробних биљака, попут кртола. Кување је омекшавало биљна ткива и олакшавало варење, чиме је храна могла да постане доступнији извор енергије.
Управо ту се види важност везе коју истраживање успоставља између глукозе и мозга. Како је мозак постајао већи, расла је и потреба за лако доступном енергијом. Храна богата угљеним хидратима могла је да помогне да се тај енергетски захтев подмири.
КОЛИКО ЕНЕРГИЈЕ ТРОШИ МОЗАК?
Људски мозак је изузетно „скуп“ орган када је реч о енергији. Код деце је та потреба још израженија: мозак у одређеним фазама развоја може да троши готово две трећине укупних калорија које дете унесе. То помаже да се објасни зашто су угљени хидрати могли да буду важни током еволуције. Глукоза је један од главних извора енергије за мозак, па је доступност хране богате угљеним хидратима могла да буде значајна за развој сложенијег и већег мозга.
Ово истраживање уједно мења и начин на који можемо да посматрамо популарну „палео“ дијету. Савремене верзије овог начина исхране често наглашавају месо и ограничавају угљене хидрате, али еволутивна слика је, по свему судећи, сложенија.
ФОТО: Ws Studio1985/ShutterstockНаучници не тврде да су угљени хидрати сами по себи створили људски мозак. Еволуција мозга била је сложен процес у којем су улогу имали различити фактори – промене у исхрани, понашању, окружењу, друштвеном животу и метаболизму.
Али угљени хидрати су могли да обезбеде један од кључних услова: довољно енергије.
То је важно и за разумевање наше савремене исхране. Истраживачи не позивају на повећање уноса рафинисаног шећера, већ на избор квалитетних извора угљених хидрата. Воће, махунарке и хранљиве житарице могу да обезбеде енергију уз читав низ других хранљивих материја.
Тако се и наша природна склоност ка слатком може посматрати из другог угла. Оно што данас доживљавамо као „слатки зуб“ можда има дубоке еволутивне корене.
Наши преци нису имали чоколаде, колаче и слатка пића. Али су имали воће, мед и скробне биљке. А како је њихов мозак растао, тако је расла и потреба за енергијом.
Причу о људском мозгу зато можда не треба испричати само кроз месо и протеине. У њој би своје место требало да имају и глукоза и мозак – однос који је милионима година могао да помаже нашим прецима да „плате“ високу енергетску цену све већег мозга.
