Људи са високим коефицијентом интелигенције су, по дефиницији, од малих ногу ушушкани у оно што им је богом дано
Бити члан Менсе Србије, то само по себи не вреди апсолутно ништа. На тржишту, у реалном животу и суровом капитализму, тај податак има тежину обичне временске прогнозе од јуче. Као практичан економиста и предузетник, а не као салонски мислилац који теорију бистри по кафићима, дужан сам да оголим ову тему. Време је да срушимо мит о супериорности чистог интелекта и погледамо истини у очи.
1. Замка урођеног капитала и почетно вођство природе
Људи са високим коефицијентом интелигенције су, по дефиницији, од малих ногу ушушкани у оно што им је богом дано. Исти је ментални склоп у питању као код екстремно високих момака или прелепих девојака. Навикли су да рефлексно добијају пажњу и резултате без комадања сопствене енергије. Због тога у раном рангу живота почињу много тога да подразумевају, што је прва и кардинална логичка грешка.
Зато што је човек са високим IQ-ом дубоко самообманут. Док он анализира, селектује и контемплира, природа и тржиште фаворизују искључиво оне који су de facto нешто спровели у дело. Свет памти и награђује само оне који су дали себе више од других, преузели ризик већи од просечног и потрошили хектолитре сопствене енергије.
2. Хладан туш: Судар са „глодарима“ на терену
А онда, у каснијим годинама, долази отрежњење. Хладан туш. Високи IQ се судара са људима који немају појма колики им је коефицијент интелигенције, нити их то занима, али су до апсолутног максимума развили и упослили своје остале ресурсе.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 23. јула, можете да прочитате цео текст "Мрачна страна високе интелигенције"
