„У политици, као и у љубави и рату све је дозвољено“, гласи више него позната, скоро изанђала изрека.
Наше генерације одрасле су верујући да ратова више неће бити, а камоли да ће потврдити ову теорију. Та вера пала је у воду деведесетих, а НАТО агресија, као најтеже кршење међународног права, уништила је и сваки трачак наде ако је остао. Сведоци смо данас сукоба и у Европи и на Блиском истоку који по својим димензијама и разорној моћи најдеструктивнијег наоружања одговарају светском рату, само се сви плаше да ову реч изговоре.
Први пут у својој турбулентној историји Србија није у епицентру светског рата, и таман кад смо помислили: „Уф, једном да се и ми извучемо“, нашли смо се у политичкој кризи која нам је наметнута мимо сваке политичке и економске логике. Ниједан мерљиви унутрашњеполитички параметар не може да објасни поделе и јаз који су наступили у последњих 18 месеци.
И ту се враћамо на прву реченицу – ако не можеш легитимним, демократским путем, а ти власт покушај да освојиш на улици. Уз то злоупотреби аутономију универзитета, сакриј се иза деце, ма сакриј се уопште. Уведи у политички живот Србије шта те брига како се зовем, немам име, пленум је иза мене. Професори су заборавили да одрже предавања о чувеним пленумима Политбироа после којих су људи нестајали и губили главе. Дакле, ово је већ виђено у нашој историји, само тој деци треба скренути пажњу на то да су на тим седницама први страдали револуционари из првих редова, јер револуција прво поједе своју децу. Оно што није виђено јесте да се професори и родитељи крију иза деце. То је нова и до сада непозната тековина борбе за власт код Срба. О неморалу и суровости говори како је у тој борби угашени живот двадесетпетогодишње студенткиње прихваћен с макијавелистичким миром у коме циљ оправдава средство.
Опструкција истраге довела нас је коначно до (да ли) председничког кандидата у лику ректора БУ, који по закону којег су му пуна уста не би смео да се бави политиком, али понело га је. Ту долазимо до омраженог Хитлеровог пропагандисте који би с одушевљењем режирао Ђокићев наступ с терасе. Ови Гебелсови су, додуше, умели да говоре и не читајући с папира. Ако бих била баш злобна, могла бих да кажем – избегавају дијалог јер не умеју да причају. Истина ипак не лежи у томе. Дијалог им не одговара јер немају шта да понуде, а продубљујући конфликт и изазивајући насиље покушавају да ангажују страни фактор.
Локални избори показали су њихов домет, који је респектабилан нарочито ако га меримо процентом убијања парламентарне опозиције. А опозиција, да је паметна, искористила би тренутак за повратак, прихватила дијалог код Вучића и пружила бар некакву политичку иницијативу. Што се власти тиче, за мој укус имали смо превише избора, али у овом
тренутку то је једини начин да се анархија безимених на универзитету заустави. Они не желе дијалог, изборе час хоће час неће, стварају атмосферу конфузије која усред светске кризе Србији не треба.
Зато на изборе!
