Врхови копаља из леденог доба откривају много више од начина на који су праисторијски ловци правили оружје. Камени предмети пронађени у долини реке Тенеси показују како су две групе ловаца-сакупљача, раздвојене са неколико стотина година, различито процењивале вредност истог алата у зависности од тога колико су добро познавале простор у којем живе.
Истраживачи са Универзитета Мисисипи и Универзитета Алабама упоредили су камене врхове копаља које су оставили припадници култура Кловис и Камберленд. Кловис су се на овом подручју појавили пре око 13.200 година и, као новодошли у непознатом крају, вероватно нису знали где могу лако да пронађу седиментну стену неопходну за израду оружја.
Зато су њихови врхови копаља често носили трагове поновног оштрења. Иако је такав предмет у основи био направљен да буде потрошан, Кловис су га користили дуже него што би се очекивало. У окружењу у којем нису знали када ће поново наићи на добар материјал, вредност једног каменог врха нагло је расла, преноси Nautilus.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Садржај:
Врхови копаља из леденог доба показују како се мења вредност ствари
Неколико стотина година касније на истом подручју живели су припадници културе Камберленд. Њихови камени врхови испричали су потпуно другачију причу.
Истраживачи су пронашли употребљиве врхове који су били одбачени, без покушаја да се поново наоштре и продуже им живот. На први поглед могло би да делује да су људи Камберленда били расипнији од својих претходника.
Објашњење је, међутим, вероватно много практичније. Они су већ знали где се налазе извори стене од које су правили ново оружје. Због тог знања више није било толико важно чувати сваки истрошени или оштећени комад.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаКЛОВИС И КАМБЕРЛЕНД НИСУ ИСТО ТРЕТИРАЛИ ОРУЖЈЕ
Кловис су се у долини реке Тенеси населили пре око 13.200 година. Њихови врхови копаља показују трагове поновног оштрења, што указује да су их чували и користили дуже. Неколико стотина година касније припадници културе Камберленд остављали су за собом чак и врхове који су још могли да се користе.
Истраживачи сматрају да разлика није настала зато што су једни били штедљивији, а други расипнији. Кључно је вероватно било знање о томе где се налази стена погодна за израду нових врхова. Када је сировина постала лакше доступна, стари алат изгубио је део своје вредности.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаЗнање о терену променило је однос према оружју
Разлика између две групе показује како познавање околине мења вредност предмета. Оно што је за новопридошлог ловца било тешко заменљива имовина, за његовог наследника неколико генерација касније могло је да буде обичан потрошни алат.
Постојао је и врло практичан проблем – тежина. Покретни ловци-сакупљачи нису имали товарне животиње. Све што им је било потребно морали су сами да носе, па није било рационално путовати са торбом пуном камења.
Због тога су стално морали да одмеравају шта им је заиста потребно и шта могу да оставе иза себе. Боље познавање извора сировина омогућавало је људима да носе мање резерви и лакше се крећу кроз простор.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаНапредак није значио само прављење бољег алата
Истраживање тако показује да људски напредак није нужно подразумевао само технолошки сложеније оружје. Једнако важно било је акумулирано знање – где се налази вода, где има хране, где се може пронаћи добар камен и шта у датом тренутку вреди чувати.
Врхови копаља из леденог доба тако постају сведочанство о постепеном упознавању новог простора. Први досељеници били су опрезни са ресурсима, док су касније групе могле себи да дозволе да употребљив предмет оставе за собом јер су знале да ће направити нови.
То је мала промена у понашању, али говори много о томе како људи претварају непознату средину у познат дом.
ЗАШТО НИЈЕ БИЛО ПАМЕТНО НОСИТИ „ТОРБУ КАМЕЊА“
Покретни ловци-сакупљачи нису имали товарне животиње које би носиле њихову опрему. Сваки додатни предмет значио је већу тежину током дугих кретања кроз непознат простор. Зато су морали пажљиво да бирају шта ће задржати.
Док је Кловисима камен погодан за израду оружја могао да буде тешко заменљив ресурс, касније групе су већ знале где могу да га пронађу. Та информација мењала је читаву рачуницу: уместо да са собом носе резервне комаде и стално поправљају старе врхове, могли су да одбаце истрошени алат и направе нови када им затреба.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОд ловаца из леденог доба до ровера на Марсу
Аутори студије виде занимљиву паралелу са савременим истраживањем свемира. Људи и данас при уласку у непознато окружење морају да одлуче шта ће понети, шта им је неопходно и шта могу да оставе.
На Месецу данас постоје високотехнолошке летелице које су, након завршетка задатка, практично постале одбачени алати. Истраживачи повлаче паралелу и са мисијама на Марсу: прво улазимо на непознато подручје, носимо оно што мислимо да ће нам бити потребно, затим упознајемо локалне услове и постепено ширимо простор који можемо да истражујемо.
Технологија се драматично променила, али основна логика истраживања можда није – човек и даље мора да научи шта вреди понети са собом, а шта може да остави иза себе.
