Говорећи о изложби „Преко Голготе до Васкрса“, којом је представљена Србија на Бијеналу у Венецији, сликар Предраг Ђаковић оценио је да је реч о моћном уметничком запису који сабира нека од најтежих и најтрагичнијих искустава 20. века
Постоје уметници који на Бијенале у Венецији долазе са идејом, а постоје и они који у њега доносе читав живот. За Предрага Ђаковића, овогодишњег представника Србије, наступ у Венецији није само учешће на најпрестижнијој светској смотри савремене уметности, већ круна вишедеценијске личне и професионалне везе са градом који назива другим домом. У српском павиљону представио је изложбу „Преко Голготе до Васкрса“ амбициозну поставку која кроз хиљаде предмета описује драматичну историју 20. века.
У разговору за Српски недељник Компас Ђаковић говори о Венецији као месту које је обележило његов живот, изложби коју је, како каже, припремао годинама, драгоценим предметима који чине окосницу поставке, али и критикама које су пратиле његов избор за представника Србије.
Бијенале у Венецији је једно од ретких места где уметник истовремено говори у своје име, али и у име државе коју представља. Како сте ви доживели ту двоструку одговорност?
Бијенале је за сваког уметника је највећа светска манифестација. Дубоко сам и искрено почаствован и емотивно дирнут што сам ја изабран да представљам државу Србију. Када говоримо о личном аспекту, други град у коме сам живео и емоционално одрастао је Венеција, за њу сам везан више од 24 године. Са животном пријатељицом и меценом Јагодом Буићсам нон стоп разговарао о венецијанском Бијеналу и она је прва, као неко предсказање, пре дванаест година рекла: „Пеђа, ти припадаш венецијанском Бијеналу“. Она је два пута представила тадашњу Југославију на Бијеналу, светско име. Она је била и остала светско име. Тако да се Бијенале у мојој породици страховито поштовао. За мене лично то је огромни животни Олимп и дубока емотивна повезаност и захвалност свима који су ми омогућили да ту будем. Чак сам и својим критичарима захвалан који су ми помогли да будем бољи и можда неке ствари променим. Заиста верујем да је тако морало да буде.
Србија захваљујући кнезу Павлу има павиљон у Венецији.
Јесте, он је издвојио највећи новац из својих личних средстава да би то направио, као један велики финансијер уметности, препознавајући колико је уметност битна.
У штампаном издању Српског недељника Компас, које је на киосцима од четвртка 25. јуна, можете да прочитате цео текст "У Србији се не прашта када је волите"
