Говорећи о изложби „Преко Голготе до Васкрса“, којом је представљена Србија на Бијеналу у Венецији, сликар Предраг Ђаковић оценио је да је реч о моћном уметничком запису који сабира нека од најтежих и најтрагичнијих искустава 20. века
Постоје уметници који на Бијенале у Венецији долазе са идејом, а постоје и они који у њега доносе читав живот. За Предрага Ђаковића, овогодишњег представника Србије, наступ у Венецији није само учешће на најпрестижнијој светској смотри савремене уметности, већ круна вишедеценијске личне и професионалне везе са градом који назива другим домом. У српском павиљону представио је изложбу „Преко Голготе до Васкрса“ амбициозну поставку која кроз хиљаде предмета описује драматичну историју 20. века.
У разговору за Српски недељник Компас Ђаковић говори о Венецији као месту које је обележило његов живот, изложби коју је, како каже, припремао годинама, драгоценим предметима који чине окосницу поставке, али и критикама које су пратиле његов избор за представника Србије.
Бијенале у Венецији је једно од ретких места где уметник истовремено говори у своје име, али и у име државе коју представља. Како сте ви доживели ту двоструку одговорност?
Бијенале је за сваког уметника је највећа светска манифестација. Дубоко сам и искрено почаствован и емотивно дирнут што сам ја изабран да представљам државу Србију. Када говоримо о личном аспекту, други град у коме сам живео и емоционално одрастао је Венеција, за њу сам везан више од 24 године. Са животном пријатељицом и меценом Јагодом Буићсам нон стоп разговарао о венецијанском Бијеналу и она је прва, као неко предсказање, пре дванаест година рекла: „Пеђа, ти припадаш венецијанском Бијеналу“. Она је два пута представила тадашњу Југославију на Бијеналу, светско име. Она је била и остала светско име. Тако да се Бијенале у мојој породици страховито поштовао. За мене лично то је огромни животни Олимп и дубока емотивна повезаност и захвалност свима који су ми омогућили да ту будем. Чак сам и својим критичарима захвалан који су ми помогли да будем бољи и можда неке ствари променим. Заиста верујем да је тако морало да буде.
Србија захваљујући кнезу Павлу има павиљон у Венецији.
Јесте, он је издвојио највећи новац из својих личних средстава да би то направио, као један велики финансијер уметности, препознавајући колико је уметност битна.
Зашто сте се за наслов изложбе определили баш за „Преко голготе до васкрса“?
Цео живот нашег народа везан је за голготу и за васкрс. Да не помињем моје лично искуство. Увек се дижете као феникс. Трећа ствар, наше човечанство пролази кроз такву голготу поново, ништа нисмо научили. Имам утисак да никада трагичнији моменти нису били, а то ће вам рећи и из других земаља, да понављамо нестварне трагедије. Људи нису схватили у каквим страшним и опасним временима живи цео свет. Хоћу да будем оптимиста да увек постји васкрс.
Васкрс би, преведено кроз вашу изложбу, представљао наду?
Апсолутно. Али, не само кроз српску перспективу, посматрам то шире. Цела моја поставка је далеко шира – од Азије, Африке, Европе, Јужне Америке, до Северне Америке.
Ја тамо никога не осуђујем, само фактографски изводим тихи, амбијентални моменат, да људи када уђу схвате да је то храм сећања. Храм сећања где се свако најежи
Ово време се мења, не мислим само у технолошком смислу већ и у уметничком. AI преузима кључну улогу. То што данас раде момци у модерној уметности за то вам је потребна озбиљна технологија, где постоји опасност да не пређете у неку врсту кича, јер страшно је шта вам техника омогућава. Са друге стране дивно је што се враћају старе технике: сликарство, вајарство, керамика… Чак је и тих инсталација мање. Некада је видео арт био преплављен, сада се он користи у далеко мањој мери.
ФОТО: Видоје МанојловићКада смо се већ дотакли повратка „старом“ и ваша изложба је пресек 20. века. Зашто сте сматрали да је важно вратити се баш у тај век?
Ми смо доказ, да као човечанство, понављамо исте грешке.Са друге стране имао сам огромну колекцију артефаката, тамо их је више од 18.500. Од тога је 6.500 невероватних фотографија. Огромна је вредност у томе, скупљао сам то више од 25 година. Када сам скупљао нисам знао шта ћу с тим. Обожавао сам фотографије, старе чланске карте, новине. То је огроман архив моје породице.
Испоставило се да вам је изложба била суђена.
Буквално. Дубоко сам верујући човек и верујем да не можете побећи од своје судбине и морате јој ићи у сусрет. Друга ствар, ја сам Којо знао, упознао сам је 2013. године у Лондону где смо имали дивне састанке и приче.
За мене лично то је огромни животни Олимп и дубока емотивна повезаност и захвалност свима који су ми омогућили да ту будем. Чак сам и својим критичарима захвалан који су ми помогли да будем бољи и можда неке ствари променим
Она је ту изложбу назвала In Minor Keys, дакле у молском кључу. Дешава се да се уметници уопште не држе теме Бијенала, нити поштују кураторе, не поштују никога.Тако да имам поштовање и премањој, направио сам дело какво мислим, да је жива, да би она уживала и да би ми рекла: „Пеђа, то је то“. Ја тамо никога не осуђујем, само фактографски изводим тихи, амбијентални моменат, да људи када уђу схвате да је то храм сећања. Храм сећања где се свако најежи.
Како сте долазили до грађе која се налази на изложби?
Мој велики пријатељ Арношт Лустиг, чувени чешки писац, три пута кандидаован за Нобелову награду, који је као дете преживео Аушвиц, и његових пар пријатеља су ми дали кофере који су преживели Аушвиц. Верујем у пренос енергије. Ви када узмете тај кофер у руке, када узмете ручку – ви се најежите – то је страшно. Тај кофер је био у Аушвицу. Таквих кофера је седам, а 13 је било у Терезину, такође камп одакле су касније ишли у Аушвиц. Преко тих мојих јеврејских пријатеља и веза сам добио те кофере. Ових двадесет је било везано за Холокауст и имају значење путовања у смрт, а остали су били кофери везани за путовања људи који су ишли трбухом за крухом. Ишли су за бољим животом, или су бежали од рата.
Кофери и јесу једна од слика 20. века.
Јесте, кофери су судбине. И ја сам морао да бежим. Када носите кофер и бежите у њега стане само највредније.
Како сте дошли до Хитлерових фотографија?
Мене су некад звали библиотекар, јер имам добре везе по антикварницама где сам куповао разне ствари. Добио сам типда унук Хитлеровог фотографа продаје у Дрездену фотографије које нико није видео. То су фотографије на којима је Хитлер приказан као један пријатан чикица, како мало чита новине, мало слика, црта.. То сам морао да имам. Имам и фотографије Гејше из 1902. године, из колонијалне Африке. Оно до чега сам рецимо још успео да дођем јесу оригиналне новине када је Хитлер умро. Прошао сам стотине антикварница и цео живот сам то скупљао. Али у томе је кључ. Јер идеју можете имати, али кључ је у материјалу. Дуго је трајало и идеја ми се временом уобличила. Почео сам на њој да радим, ни не схватајући зашто, пре четири године. Почео сам да радим Аустроугарску, врло симптоматично. Онда се то проширило па сам схватио да моја породица има огроман архив. Било је неких породичних прича које су пронашле своје место заувек. Донекле сам мислио да ће то чувати деца, али неће. Зато сам све то искористио. Када уђете у павиљон ви ударата у српску причу: почетак балнканских ратова, Први светски рат, голгота, Други светски рат, Јасеновац… Имао сам и највећу колекцију пара српске краљевине од Обреновића па све до Тита. Имам новчанице које постоје само на три места – У Народној банци Србије, Народном музеју Србије и код мене. То су све оригинали. Графички су величанствени, феноменално изгледају.
ФОТО: Приватна архиваКада бисте морали да изаберете један предмет са ваше изложбе који би најверодостојније дочарао 20. век који би то предмет био?
То је акција најбогатијег рудника злата у Етиопији. Због тог рудника злата вођена су четири огромна рата. Погинуло је милион људи. Хајле Селасије је ратовао против многих, па се убацивао СССР. Чудо од приче. Али, када видите акцију она је ремек дело. Цело богатсво Европе је настало на тој Африци и када одаберете један меменат он је тај. Можда бих још додао фотографију пушаче опијума у Шангају. Кина је у једном тренутку имала 85 милиона наркомана, пушача опијума. Цео западни свет je дотирао да Кина пуши опијум, укључујући Америку, Европу, Енглеску… Ми смо музли цео свет. Дан данас је иста ствар, само што имате нафту на пример. Иста прича, само је другачије запакована.
Колико је био напоран цео пут до постављања изложбе коју су пратиле и бројне контроверзе?
Најтеже ми је било то што сам касније схватио да немам те финансије, нашао би их ја, само је био временског цајтнота. Не можете живети само од донација. Такође, најтеже ми је било када су били они напади и када су ме критиковали људи који никада нису ни видели моје дело. Онда су ме критиковали да нисам довољно познат… Упркос томе што сам имао две изложбе у галерији Матице српске у Дому војске.. А, они који су ме критиковали њих није било нигде. Нисам разумео поенту, а онда схватим да је код нас толико све, нажалост, исполитизивано,сваки моменат. Такође, било ми је жао што нису ставили јавно на увид прво место, друго место, треће место… Јер ја се не бојим јавности.
Причате о конкурсу?
Да, на то сам мислио. Рекао сам ставите комплетно јавно прво, друго, треће место. Јер људи не би веровали, овако говоримо имагинарно.
Када сам Кисинџеру рекао да сам Србин из Србије рекао ми је: „What a lovely country, but a collateral damage“
Овако нападамо нешто без покрића, зато покажите дела. Покажите дела, моје дело, покажите сва дела. Зашто се бојати тога? Међутим, нико то није хтео, наводно може само стручна јавност. Нисам у тим круговима, па не знам. Ја сам човек који толико воли Србију и српски народ где год он био. Од Косова где сам правио велике збирке за музеј у Грачаници, па у Републици Српској.. Јако сам дуго одсутан и мени је то онда рак рана, просто не могу да схватим ту сулуду мржњу која се граничи са лудушћу.
Када је реч о изложби „Преко голготе до васкрса“ ви сте прво добили међународно признање па тек онда признање домаће јавности.
Одлично сте то приметили. Адријано Педроса, чувени, најчувенији, је сврстао наш павиљон међу пет на свету. Он је био куратор Бијенала пре две године. Директор модерног муеја у Берлину, Пољаци су ставили на прво место… На крају, јако сам због тога срећан, написала је и госпођа у „Данас“… Остао сам запањен. И ту је крај. Никада се нисам бранио. Помињале су се и некакве петиције. Онда сам схватио да су то политичке игре, да то више нема везе ни са мном, ни са мојим делом.
Када говоримо о међународној публици и српском павиљону, шта је то што их је највише фасцинирало?
Сви су нашли себе. Азијати су у тим нестварним стварима нашли себе. Плакали су на неке фотографије. Пронашао сам царске јапанске фотке које су, такође, коштале страшно. Италијани кад су видели Алдо Мора, убиство Алдо Мора. Фашистичке фотке, чланске карте, а све оригинали. Фелинијево писмо. Одеса у пламену чувени италинасјки филм из 1955.. Оригинал италијански плакати. Свако је нашао себе. Причао сам вам да сам имао новине The Prague Post, то је велики део мога живота и заиста озбиљне новине. Радили смо интервјуе са Кисинџером, са Клинтоном, са глумцима, са светским државницима. Ми смо то направили мислећи да свет нема довољно информација о нама. Тада сам још увек био наиван, мислећи да свету требају информације. Када сам Кисинњеру рекао да сам Србин из Србије рекао ми је: „What a lovely country, but a collateral damage“. То је 1999. године, колатерална штета… Ухватио се за главу и рекао: „Народ Николе Тесле и Михајла Пупина“. Та прича се вуче. Ово што се десило, разједињење са Црном Гором… Све је узрочно последично. Ми се Срби нисмо оправили од 1918. године, тим уједињењем, тим грешкама.
ФОТО: Видоје МанојловићИма оних који верују да је 1918. година била прекасно време за стварање нације.
Ми одбијамо направљену нацију. Зато ја Пашићев трг не могу да видим очима. Мени се утроба подигне, јер ко зна где бисмо данас били. Али то вам је живот, направите једну стравичну грешку и вучете је цео свој век. Зато је и ова изложба узрочно-последична. Свако нешто зна, али када погледате комплетну слику то је другачије. Одједном видите све и осетити дежа ви – ово се већ десило, ови ратови су се већ десили. Споменик људској глупости.
Шта је горе када се трагедија заборави или када се сведе на бројеве и статистику?
Горе је када се заборави. Ми заборављамо све, зато нам се и деси поново. Мени је најсмешније у животу то што неки људи улазе у СПС 1993. године, чувени наши режисери, а мени узимају држављаноство. Тада сам им рекао да ће сви Срби у Хрватској нестати, бацајте оружје, правите партије, продаће вас. Продали су нас. Знате, ја сам унук православног попа, дубоко сам везан за српску историју, а опет сам добио то средњеевропско образовање. Ви останете своји, покупите образовање, вратите се и добијете тај неки страшни фокус. Почињете страшно да разумете свет јер сте прихватили неке ствари. Не можете да схватите ни Андрића а да пре свега тога не схватите Томаса Мана. Свака врста образовања је битна и променитисвоју средину да бисте могли акумулирати знање споља и онда се вратити.
Уколико сам вас разумео ви сте у прошлости већ једном покушали да се вратите, а данас вас на неки начин одбацују.
Судиће историја. Не бих никога да вређам, али не можете се свађати са децом. Једна моја велика пријатљица каже: „Пеђа, ти се ниси институцинализовао и то ти је највећа животна мана“. Радио сам са Френком Геријем, са Захом Хадид, радио сам невероватне ствари. Али никада нисам, јер сам био добро плаћен, ишао да радим на неком Универзитету. А они су ме напали јер се у Србији не прашта када је волите, када сте самостални и када изнад свега желите да се вратите, не због славе, већ због тога што имате шта да кажете. Шта вам онда остаје, остаје вам педагогија коју носим у себи и љубав према свом народу. Бијенале већ сада превазилази моја највећа очекивања. Друга ствар, ја страшно и упорно желим да победи разум у Србији. Неке ствари захтевају огромно стрпљење, а највећа мана код Срба је то што немају стрпљење, оно је кључни моменат у животу. Када ћете нешто да кажете, када ћете да останете. Стрпљење се мора градити. Зато мене када питају кога највише мрзим кажем револуционаре. Ми не можемо у Србији да доживимо да три, четири генерације наследе нешто од свог чукундеде и прадеде. Ми увек крећемо испочетка. Онда дођете у неки други свет где се систем није мењао по двеста година. Наравно да тај систем функционише када се није мењао тако дуго.
