Тумачење снова у старој Грчкој: Од порука богова до тајног језика тела

Тумачење снова у старој Грчкој није било само покушај предвиђања будућности. Снови су за Хомера, Херодота, Платона, Аристотела и Хипократа представљали загонетан језик у којем једна слика упућује на нешто друго.

Начин на који су стари Грци откривали та скривена значења могао је да утиче и на наше данашње разумевање метафора, алегорија и поетског језика, пише Кристен Френч, помоћница уредника Наутилуса и научна новинарка.

У Хомеровој „Одисеји” Пенелопа, верна Одисејева супруга, сања неколико необичних снова. У једном од њих посматра 20 припитомљених гусака које далеко од воде једу пшеницу. Изненада са планине долеће огроман орао, напада их и свима ломи вратове. Мртве гуске остају разбацане по дворишту палате, док Пенелопа плаче због призора.

Орао се потом враћа и обраћа јој се људским гласом. Објашњава да гуске представљају просце који су запосели њен дом, док је он заправо Одисеј, који ће се вратити и све их убити. Сан, дакле, не говори дословно о птицама. Видљиви догађаји прикривају поруку о људима и ономе што ће се догодити у стварном свету.

Класичарка Мирјам Котвик у књизи The Ancient Interpretation of Dreams тврди да ова сцена представља најранији сачувани пример тумачења снова у старој грчкој књижевности. Она сматра да су бројни грчки мислиоци, међу којима су Хомер, Есхил, Херодот, Платон и Аристотел, користили сродан метод заснован на препознавању сличности између онога што се појављује у сну и његовог скривеног значења.

Тумачење снова у старој Грчкој почивало је на сличностима

Пенелопин сан је полазна тачка за данашње истраживаче, али Котвик наглашава да он највероватније није био и почетак саме праксе. Начин на који је сан представљен и протумачен указује на то да је у време настанка „Одисеје” већ постојала развијена традиција коју је Хомер, или онај ко је обликовао еп у познатом облику, преузео и књижевно обрадио.

Старије примере могуће је пронаћи у египатској, месопотамској и древној јеврејској традицији. Снови се ту такође појављују као поруке које захтевају тумача, док се њихове слике не схватају увек дословно. Обрасци тумачења, према томе, постојали су много пре Хомера.

Котвик начин на који се тумачи Пенелопин сан описује као „херменеутику сличности”. Тај поступак, према њеном тумачењу, садржи четири основна корака.

Први корак је претпоставка да површинско значење сна није оно што сан заиста жели да саопшти. Иза непосредне приче мора постојати још једно, дубље значење. Други корак подразумева издвајање одређених речи, предмета или ликова који се појављују у сну.

У трећем кораку тумач тражи тематске или формалне сличности између слике која се види у сну и онога на шта би она могла да упућује. На крају се износи тврдња да једна ствар означава другу: орао је Одисеј, гуске су просци, а убијање птица најављује смрт људи који су заузели његову кућу.

Занимљиво је што тумачење изговара сам орао, дакле лик који постоји унутар сна. Он Пенелопи објашњава шта значи призор који управо посматра. Ипак, она не прихвата објашњење без резерве. Сумња да ће се сан остварити и ослања се на игре речима и сличности међу грчким изразима како би довела у питање понуђено тумачење.

То показује да већ у једном од најстаријих грчких текстова не постоји само вера у пророчке снове већ и расправа о томе како их треба читати. Сан није једноставна порука са готовим значењем, већ текст који може да има више тумачења и према којем је могуће заузети критички став.

Аристотел није у потпуности одбацио симболичне снове

Аристотел је сновима посветио расправе „О сновима” и „О прорицању у сну”. Његово објашњење дуго је представљано као готово искључиво физиолошко, због чега се сматрало да није показивао озбиљно интересовање за традиционално симболичко тумачење снова.

Према таквом читању, Аристотел је снове сводио на телесне процесе и остатке чулних утисака, остављајући мало простора за идеју да једна слика из сна може да означава нешто што се у њој непосредно не види. Котвик, међутим, сматра да је та представа непотпуна.

Аристотел је добро познавао раније расправе о сновима и питање како једна слика може да означава нешто друго. У расправи „О прорицању у сну” наводи да је најбољи тумач снова онај који уме да препозна сличности.

ФОТО: Shutterstock/Viacheslav Lopatin

Није, дакле, пресудан утврђени списак симбола по којем једна животиња или предмет увек имају исто значење. Важнија је тематска сличност између слике и онога што она представља. Тај поступак подсећа на начин на који и данас разумемо метафору.

Ако неко свог пријатеља назове стеном, тиме не тврди да је та особа направљена од камена. Порука је да је пријатељ стабилан, поуздан и да се на њега може ослонити. Једно се изговара посредством нечег другог, а разумевање зависи од способности слушаоца да препозна релевантну сличност.

Аристотел користи поређење са одразом у води. Када се човек или животиња огледају на површини воде, слика може бити заталасана, измењена и искривљена. Посматрач мора брзо да уочи сличност између нестабилног одраза и онога што се у њему одражава како би разумео да ли гледа човека, коња или нешто друго.

За Аристотела снови настају од остатака ранијих чулних утисака који су сачувани у телу. Они се могу појавити у памћењу, машти и сновима, али се током тог процеса често мењају. Искривљење би могло да објасни зашто Пенелопа не сања непосредно Одисеја, већ орла који га представља.

Много већи проблем за Аристотела било је објашњавање снова који наводно предвиђају будућност. Физиолошко порекло слика из сна могло је да се објасни остацима чулних утисака, али је било знатно теже показати на који начин би сан могао да најави догађај који се још није догодио.

Снови, магија и пророчишта били су део истог света

Препознавање сличности није било ограничено на снове. Идеја да једна ствар може да представља другу на основу одређене сличности појављивала се у бројним ритуалним и магијским праксама старог света.

Тумачење снова било је део ширег подручја прорицања, којем су припадала и пророчишта. Поруке пророчишта често су представљане као загонетке или метафоре које прикривају право значење. Онај ко поставља питање не добија увек директан одговор, већ исказ чији се смисао открива тек после пажљивог тумачења.

Ипак, Котвик упозорава да не треба аутоматски закључити да је начин говора пророчишта претходио тумачењу снова. Најпознатији описи пророчких порука које су изречене посредно, у метафорама и загонеткама, појављују се код Херодота у петом веку пре нове ере.

ФОТО: Shutterstock/Theastock

До тог времена већ је постојала дуга традиција тумачења снова. Могуће је да су представе о начину на који говоре пророчишта биле делимично обликоване ранијим размишљањима о сновима, а не искључиво обрнуто.

Тешко је, зато, установити једну тачку из које је све почело. Снови, пророчишта, ритуали, магијске представе и књижевна тумачења развијали су се у међусобном додиру. Заједничка им је била претпоставка да видљива или изговорена порука није нужно потпуна и да испод ње постоји друго значење.

Такав начин размишљања није нестао са античким светом. И данас, када читамо песму, роман или сложен политички говор, често полазимо од претпоставке да текст не треба разумети искључиво дословно. Тражимо симболе, метафоре, скривене намере и везе између привидно удаљених слика.

Од тумачења снова до метафора и алегоријског читања

Котвик иде корак даље и тврди да је чак и савремени појам „поетског језика” обојен раним искуством тумачења снова. Песнички текст често читамо као површину испод које се крије неко друго, дубље значење.

Алегоријско тумачење развило се у античком свету и постало изузетно утицајно током касне антике. Њиме су тумачени текстови за које се претпостављало да испод дословне приче садрже филозофску, моралну, верску или космолошку поруку.

Тумачење снова и алегоријско читање вероватно су се развијали истовремено и утицали једно на друго. Не мора да значи да је једна пракса једноставно произвела другу. Обе су почивале на претпоставци да се право значење не налази нужно на површини.

Један од најранијих сачуваних примера алегоријског тумачења песничког текста налази се у Дервенском папирусу из петог века пре нове ере. У њему се митолошка прича тумачи као космолошки приказ порекла и уређења света.

Тумач не одбацује мит као измишљотину. Он полази од претпоставке да песничке слике прикривају истинит опис космоса. Да би дошао до тог скривеног садржаја, издваја речи, повезује их са другим појмовима и тражи сличности између митске приче и природног поретка.

ФОТО: Компас/Илустрација

Та техника значајно се преклапа са „херменеутиком сличности” коју Котвик препознаје у тумачењу Пенелопиног сна. Од антике до данашњих књижевних теорија може се пратити идеја да разумевање текста подразумева откривање веза које нису непосредно изговорене.

У тражењу скривеног значења постоји и одређено задовољство. Људи уживају у загонеткама, двосмисленим реченицама и откривању образаца. Снови нас готово природно наводе да се запитамо да ли иза чудних призора постоји још нешто.

Делови сна могу да личе на остатке ранијих чулних утисака, али целина често делује као да садржи више од насумичног низа слика. Управо тај осећај да нешто треба открити могао је вековима да подстиче интересовање за тумачење снова.

Хипократ је у сновима тражио знакове болести

У старој Грчкој постојала су два главна начина размишљања о пореклу снова. Према једном, снови су били поруке богова или неке друге спољашње силе упућене човеку. Према другом, настајали су унутар тела и говорили о његовом стању.

Хипократов спис „О режиму” представља један од раних примера доследнијег прихватања другог објашњења. Аутор тог списа не тврди да пророчки или божански снови не постоје, али они нису у средишту његовог интересовања.

Њега занима могућност да лекар на основу сна препозна болест пре него што њени симптоми постану видљиви. То је представљало важну предност: добар тумач снова могао би да открије поремећај у телу раније од лекара који се ослања само на непосредно посматрање пацијента.

ФОТО: Shutterstock/Ella_Ca

Према том објашњењу, снови говоре искривљеним језиком о унутрашњем стању организма. Лекар зато не би требало да чита сан дословно, већ да препозна однос између слике и физиолошког процеса који она представља.

Ова теорија заснивала се на представи да је читав космос изграђен од сличности између различитих области. Кретање звезда могло је да одражава циркулацију крви у људском телу, док су и једно и друго могли да подсећају на поједине људске занате, попут плетења корпи или окретања грнчарског точка.

„Херменеутика сличности” тако је претворена у космички принцип. Ако су небески процеси, људско тело и занатске радње међусобно повезани сличним кретањима и облицима, онда би слике из снова могле да открију шта се догађа у организму.

Хипократов спис тврди да душа током сна преузима управљање телом, док је у будном стању његов слуга. Док спавамо, душа ствара слике звезда, река, заната и људских односа, али су те слике само језик којим изражава процесе у телу.

Лекар који добро познаје физиологију требало би да разуме тај језик. Ако човек сања реку са превише воде, то би могло да значи да у његовим венама има превише крви или да је дошло до неког сличног поремећаја телесних течности.

Оваква тумачења данас не одговарају савременом познавању људског организма. Ипак, она показују да стари Грци нису све снове приписивали натприродним силама. Неки су покушавали да их објасне као последице телесних процеса и употребе као средство медицинске дијагнозе.

Шта савремена наука мисли о порукама из снова

Савремени научници имају више различитих теорија о функцији снова. Према неким објашњењима, они помажу учвршћивању сећања. Друге теорије повезују их са симулацијом опасности, обрадом емоција или слободним повезивањем утисака. Постоји и могућност да су поједини снови углавном насумични производ мождане активности.

Ипак, од Sigmunda Freuda до савремених неуролошких истраживања, мало је теоретичара који би потпуно одбацили идеју да слике у сновима имају неку везу са искуством особе која сања.

Људи обично сањају личности, догађаје и проблеме који су им на неки начин важни. У сновима се могу појавити ствари које су недавно доживели, оно због чега су забринути или односи који за њих имају снажан емоционални значај.

ФОТО: Shutterstock/Tero Vesalainen

Савремена истраживања често описују снове као метафоричне и хиперасоцијативне. То значи да ум током спавања ствара необичне везе између различитих слика, успомена и осећања. Ипак, то не доказује да сан садржи упутство о томе како човек треба да живи или да предвиђа будућност.

Снови се углавном прихватају као један облик мишљења. Такође се широко прихвата да оно што сањамо има одређене везе са нашим искуствима, страховима, жељама и начином на који доживљавамо себе.

Током REM фазе сна мења се деловање неуротрансмитера и начин на који различити делови мозга међусобно комуницирају. Мишљење постаје слободније, а ум лакше проналази везе које у будном стању вероватно не би успоставио.

Сличност са античким тумачењима не значи да је савремена наука прихватила пророчке снове или скривене божанске поруке. Заједничка је, ипак, идеја да снови нису у потпуности одвојени од живота особе која сања и да њихове слике могу да буду повезане са искуством, памћењем и емоцијама.

Зашто тумачење снова дуго није схватано озбиљно

Тумачење снова често је било занемаривано као предмет историјског и филозофског проучавања јер је повезивано са празноверјем, магијом и ирационалним веровањима. Због такве етикете истраживачи су понекад потцењивали озбиљност са којом су се антички мислиоци бавили овим питањем.

Котвик сматра да би требало прихватити чињеницу да су Аристотел и други грчки мислиоци заиста желели да сазнају како снови настају и да ли могу да предвиде будуће догађаје. Само постављање тих питања није неразумно, чак и ако данас не прихватамо многе одговоре које су понудили.

Стари Грци нису знали оно што данас знамо о мозгу, нервном систему, циркулацији и физиологији сна. Ипак, покушавали су да различите појаве организују у разумљиве теорије и да објасне зашто се у сновима појављују измењене слике стварних људи, предмета и догађаја.

Котвик каже да и сама покушава да тумачи сопствене снове, али не нужно тако што у сваком од њих тражи коначну поруку о свом животу. За њу метафорични језик снова није ништа мистично нити необично, већ наставак начина на који функционишу језик и људско мишљење.

– У сновима размишљамо у метафорама и асоцијацијама. Понекад могу да препознам занимљиву верзију неког пријатеља или догађаја који се појавио у сну и да видим како је ум преобразио стварно искуство – објашњава она.

Она не верује да су сви снови потиснуте жеље, али сматра да могу бити вредни пажње. Њихово тумачење доноси задовољство слично решавању загонетке, док и само сањање показује колико необично ум повезује успомене, осећања и слике.

За више информација о метафоричној и хиперасоцијативној природи снова у савременој неуронауци, Кристен Френч препоручује књиге The Nature and Function of Dreaming аутора Ернста Хартмана, у издању Oxford University Press, When Brains Dream аутора Антониа Задре и Роберта Стикголда, у издању W. W. Norton, као и The Neuroscience of Sleep and Dreams аутора Патрика Мекнамаре, у издању Cambridge University Press.

Од Пенелопиних гусака и орла до савремених снимања мождане активности, људи непрестано покушавају да разумеју зашто снови говоре у чудним сликама. Одговори су се мењали, али је опстала претпоставка да иза необичних призора стоје везе које вреди истраживати – било да воде ка боговима, стању тела, памћењу или начину на који ум ствара метафоре.