Свет на длану

Геополитика је кључ за разумевање међународних односа

        Глобалне односе на почетку 21. века карактерише динамичност и изражена конфликтност у готово свим деловима света. Сједињене Америчке Државе након Хладног рата и успостављања униполарног међународног поретка, успеле су офанзивним и проактивним деловањем да реализују идеје англосаксонских мислилаца и да се позиционирају у различитим регионима, поготову на тлу Евроазије, контролишући главног опонента Русију.

Темеље америчке хегемоније тежишно су поставили Алфред Мехен, Хелфорд Макиндер и Николас Спајкмен

Својим деловањем САД нису потиснуле Совјетски Савез само у територијалном смислу, већ је циљ био потискивање совјетске идеје и перцепције људи у државама које су биле блиске СССР-у. Прецизније речено, требало је променити перцепцију људи и створити у њиховим веровањима један изразит прозападни, а уједно и антируски став. Тим операцијама најизраженије су погођене државе у непосредном руском окружењу, али и шире на евроазијском континенту.

Геополитичке теорије као темељ америчке хегемоније

        Геополитичка анализа актуелних догађаја у свету захтева познавање теоријских постулата који су послужили као основа за практично деловање САД широм света. Самим тим, стратешка анализа у наредним редовима тиче се најутицајнијих теорија, те ћу на основу тога вршити анализу на тактичком нивоу, односно у одређеном контексту у ком су се одвијали или се још увек одвијају акције и сукоби. Геополитика је кључ за разумевање међународних односа и она поставља питање „зашто се нешто догађа?“, те ћу настојати да на тај начин приступим светским догађајима. Немојмо заборавити да је геополитика синтезна, веома сложена наука. Само помињање геополитике без јасног разумевања и појашњења није довољно да бисмо нешто назвали „геополитичком анализом“. Напротив, свако површно коришћење „геополитике“ у јавном дискурсу урушава њену стварну вредност, што иде на штету држави. Прича о томе да је геополитика намењена само глобалним силама потекла је из англосаксонске лабораторије са циљем да одговори, условно речено, мале државе да развијају свој геополитички поглед на регион и свет. Отуда ово настојање да се на темељан начин представи геополитика као наука и да се укаже на њен значај и из визуре „малих“ држава.

ФОТО: REUTERS/Noel Celis

        Темеље америчке хегемоније тежишно су поставили Алфред Мехен, Хелфорд Макиндер и Николас Спајкмен. Према мом мишљењу, посебно се истиче Спајкмен, који је сматрао да спољна политика мора бити практична и заснована на реалности. То је суштина која је издвојила англосаксонску геополитичку мисао у односу на евроазијску. Моћ је способност државе да брани своју територију и да осваја друге, то је њена сврха, што смо могли да видимо у пракси деценијама након што је Спајкмен о томе писао. У анализи међународних односа незаобилазна је моћ која се манифестује у различитим облицима и утиче на поредак. Током Хладног рата поредак је био биполаран, што значи да су две глобалне силе делиле зоне утицаја и пројектовале су своју моћ, која се неретко сучељавала све до границе избијања директног конфликта између САД и СССР. Дакле, постојањем два пола моћи, постојала је и одређена равнотежа, због чега нисмо бележили толико отворених, директних и деструктивних активности једне или друге стране, као што је то евидентно након Хладног рата. Тријумф САД покренуо је униполарну еру са једном глобалном силом која је добила проширен простор за пројектовање моћи, чиме је омогућена реализација класичних теорија датираних с краја 19. и почетка 20. века. Дакле, континуирана примена теоријских постулата у пракси довела је до тога да спољна политика буде практична. Степен или величину промена које једна држава може да изазове зависе од њених капацитета, због чега се захтева рационално трошење ресурса и настојање да се избегне ситуација империјалне исцрпљености. Када су САД у питању, о томе се деценијама уназад полемише, посебно након повлачења из Авганистана 2021. године и почетка сукоба са Ираном 2026. године.

Моћ државе – геополитичка самосвест

        Критеријуми помоћу којих можемо одредити моћ државе јасно су класификовани у Спајкменовим делима: површина територије, природне границе, број становника, рудна богатства, економски и технолошки развој, финансије, етничка сродност, степен социјалне интеграције, политичка стабилност и национални дух. Зашто је то важно? Иако првобитно мислимо на глобалне државе када прочитамо наведене критеријуме, нагласио бих да они не искључују мале државе. Детаљном анализом критеријума можемо констатовати да је једна држава мала, али је то не спречава да у складу са својим капацитетима развија свест о геополитичком положају и геополитичким могућностима. Од тога зависи и позиционирање у међународним односима. Немојмо заборавити, а то је истицао и Спајкмен, да је основни циљ спољне политике свих држава очување територијалног интегритета и политичке независности. Могу се јавити они гласови који доводе у питање могућности малих држава, што је легитимно, али… То не значи да мале државе треба да се препусте ветровима деструктивних политика без геополитичке самосвести. Спајкмен истиче да је за мале државе резервисана позиција тегова у равнотежи снага, али да то не мења чињеницу да оне имају интересе и да ће степен остварења тих интереса зависити од исхода геополитичке игре. Пример бивше Југославије нам сведочи о томе како су геополитичке игре од 1918. до 1991. године дозволиле њено постојање, што се променило након успостављања америчке хегемоније. Сузан Вудворд је писала да је Југославија постојала док је била значајна за безбедност САД. Са друге стране, јасно је да у просторном смислу величина, облик и положај територије представљају важне критеријуме за категорисање државе као велике силе. Према томе, Русија је несумњиво велика сила, али ћу у наставку детаљније објаснити зашто у савременим међународним односима још увек није глобална сила у пуном капацитету.

ФОТО: REUTERS/Ayal Margolin

        Посматрајући актуелне догађаје наилазим и на друге примере који потврђују тезу да су Спајкменове теорије темељ за анализу на тактичком нивоу. Наиме, теоретичари глобализације неколико деценија након Спајкмена пишу да је свет „глобално село“, што ме подсећа на један повезан простор са границама које су превазиђене и информацијама које се брзо шире. У селу је тако, зар не? Међутим, шта ћемо онда са „глобалним ратом“ или „глобалним миром“? Каже Спајкмен да су сва подручја међусобно повезана и да догађаји на једном подручју, били они позитивни или негативни, имају ефекат на друга подручја.

Уколико упоредимо западну цивилизацију са кинеском, приметићемо да се разлика у технолошком напретку смањила у односу на период од пре три деценије – штавише, кинески успон је незаустављив

Глобалност и међузависност јесу значајни темељи америчке геополитике, што можемо приметити на Блиском истоку и „домино ефектима“ које САД изазивају. Рат у Ирану сведочи о томе да је рат у једном региону заправо „глобални рат“ и да последице осећају друга подручја широм света. Двострука блокада Ормуског мореуза умножава негативне ефекте.

Најдинамичнија зона – Римленд

        Par excellence практичну примену доживела је Спајкменова теорија Римленда, која се односи на приобални простор евроазијског копна, односно на Европу, Блиски, Средњи и Далеки исток, Средоземље и северни део Африке. Уколико јасније погледамо, уочићемо да је реч о најдинамичнијој зони геополитичких судара између Сила мора (САД) и Сила копна (Русија), што је посебно интензивирано почетком 21. века. У тој зони су током Хладног рата формирани различити савези: НАТО у Европи, ЦЕНТО у западној Азији, СЕАТО у југоисточној Азији и АНЗУС на Пацифику, како би се контролисао СССР и приобални простори. Циљ САД је да контролишу простор Римленда и да онемогуће руски продор ка топлим морима. Због тога бележимо бројне тензије, сукобе и разарања у тој зони, од Украјине, преко Балкана до Блиског, Средњег и Далеког истока, што је надомак руског, али и кинеског дворишта. Примера ради, тензије у Јужном кинеском мору, односи између Јужне и Северне Кореје, позиција Јапана, питање Тајвана, тензије око Кашмира и слично, имају амерички печат, што потврђује атлантистичке континуиране активности у зони Римленда. Формула је јасна, ко влада Римлендом – влада Евроазијом, а ко влада Евроазијом, држи судбину света у својим рукама. Имајући у виду да је НАТО формиран на основу Спајкменове идеје, јасно је од почетка да је његова улога само декларативно била дефанзивна, а да је у практично-политичкој равни реч о офанзивном савезу који служи као продужена рука САД.

ФОТО: REUTERS/Ints Kalnins

        Државе савезнице су увучене у заједничке политичке и безбедносне структуре, попут НАТО и ЕУ, како би део државних овлашћења пренеле на наддржавни ниво, практично се одричући дела аутономије и права да штите националне интересе. Механизам је једноставан, јер се под идејом заједништва и бриге о суверенитету држава, заправо намеће атлантистички конципирана спољнополитичка агенда којој државе морају да се прилагоде или ће у супротном сносити одређене финансијске и политичке последице. Мађарска је добар пример за то, јер након што је одбила да усклади своју мигрантску политику са политиком ЕУ, суочена је са финансијском казном од милиона евра на дневном нивоу. Усклађивање безбедносне политике према руско-украјинском рату тачка је око које се не врши притисак само на државе чланице НАТО и ЕУ, већ и на друге државе које би, према речима западних званичника, морале да се определе. Пакети санкција Руској Федерацији су добар пример, будући да се показало да европске државе сносе више штете него користи од уведених санкција. Немачка индустрија без руских енергената не може да функционише, што потврђује стање њене привреде од 2022. године.   

        Тиме је постигнут још један циљ, а то је спречавање формирања евроазијског блока. Иако постоје мислиоци од Карла Хаусхофера до Анри де Гросувра, Ерве Живена и других, који су писали о осовини Париз-Берлин-Москва, јасно је да САД то неће дозволити док год су у могућности да контролишу европске државе. Отуда потреба за одржавањем евроазијског континента у стању политичке и стратешке подељености. Спајкмен је био јасан када је писао да САД треба активно војно и дипломатски да делују на тлу Евроазије, да стварају регионалне савезе и да посредством њих одржавају равнотежу снага и да оспособе своје капацитете за вођење ратова свим аспектима моћи.  

Три лица моћи

        Комбинацијом тврде, меке и паметне моћи, САД су урушавале државе, мењале режиме и државна уређења, преобликовале перцепције грађана и стварале савезнике који су спремни да науштрб сопствених интереса спроводе атлантистичку политику. Тврда моћ, као моћ приморавања и присиле може да донесе одређене резултате, али је њена примена веома скупа и неефикасна на дуже стазе, уколико није праћена меком моћи. Мека моћ је моћ привлачења и има за циљ да преобликује веровања, осећања и умове људи. Мека моћ креира јавни дискурс, презентује америчку перцепцију света и уверава људе у империјалну непогрешивост. Мека моћ ствара „другост“ у односу на коју државе и народи треба да се позиционирају, „другост“ која је непријатељска и којој се морамо супротставити. Украјина је добар пример за то, будући да се деведесетих година интензивно пропагира антируски наратив у тој држави до те мере да од 2022. године сведочимо суровом рату између православних Словена. Такав приступ САД су примењивале и током 20. века, када је шеф ЦИА Ален Далс одобрио милион долара за све акције у циљу рушења премијера Ирана Мухамеда Мосадика. То је подразумевало медијску манипулацију, изазивање насиља, провокација и демонстрација, ангажовање агената, подмићивање дисидентских група и организовање тзв. false flag операција. Показало се да мека моћ има огромну ефикасност и често је доводила до жељених ефеката или је пак припремала терен за завршни ударац средствима тврде моћи. Паметна моћ је моћ „поистовећивања“. Она представља комбиновану употребу тврде и меке моћи, што су САД користиле у источној Европи, на Балкану, Блиском и Средњем истоку и северу Африке. Захваљујући овим аспектима моћи, САД су, као једина глобална сила, успоставиле и очувале униполарну доминацију. Због тога још увек није тренутак да говоримо о мултиполаризму у пуном капацитету, јер Русија и Кина не користе наведене аспекте моћи у довољној мери и не представљају „привлачну“ опцију, као што то представљају САД, односно атлантистички Запад.

ФОТО: ALEXANDER NEMENOV/Pool via REUTERS

Атлантистички Запад у освајању света

        Тријумф САД у Хладном рату и успостављање униполаризма није пасивизирало америчко деловање у свету. Иако је Русија била у колапсу деведесетих година, Џорџ Кенан је и даље као највећу претњу видео поновно подизање руске државе на сцену великих геополитичких сила. Са тим у вези, Пол Волфовиц је указивао да је примаран циљ САД спречавање поновне појаве новог ривала на територији бившег Совјетског Савеза или негде другде, који би представљао претњу по поредак настао након Хладног рата. Семјуел Хантингтон дели исто мишљење и истиче да тријумф САД не значи да су претње уклоњене. Напротив, оне долазе од садашњих и будућих геополитичких творевина које ће својом снагом и интересима моћи да узврате и пољуљају садашњу доминантну позицију. Зашто је то важно? Првенствено, истакнути теоретичари и активни креатори америчке спољне политике у тренутку најизраженије атлантистичке доминације указују на то да опасност није нестала, већ да она постоји и да ће тек расти са појавом нових геополитичких играча или ревитализацијом некадашњих. Самим тим, америчка спољна политика јасно је трасирана ка тим државама, али и ка регионима који могу бити значајни за те државе у перспективи. Русија и Кина су на првом месту, а региони од значаја су, пре свега, непосредно геополитичко окружење на тлу Евроазије, а потом и удаљенији делови света са запаженим природним и рудним богатствима попут Гренланда, Средње и Јужне Америке, Африке, а у ширем оквиру свакако и трка у свемиру.

        Запад и сви остали! То је западноцентрично позиционирање западне цивилизације у односу на све друге. Западна цивилизација се завршава тамо где почињу православље, ислам и друге, које никада неће моћи да буду пуноправне чланице Запада. На тлу Европе, цивилизацијске границе повучене су од севера ка југу пресецајући Белорусију, Украјину, Румунију и Србију. Навешћу само два примера која потврђују Хантингтонову тезу да су цивилизацијске границе „крваве границе“. Први пример је рат на Балкану деведесетих година, где су се сукобиле православна, западна и исламска цивилизација. Присетимо се да је западна цивилизација предвођена САД подржавала и римокатоличке и муслиманске факторе на Балкану. Други пример је рат у Украјини, где западна цивилизација улази у сукоб са православном цивилизацијом, користећи и подржавајући једну православну државу против друге.

Џејмс Монро је заговарао доктрину изолационизма, која је подразумевала успостављање и очување контроле на западној хемисфери, односно над копненим и поморским простором од Јужне до Северне Америке. Крилатица је била „Америка Американцима“

        Стварајући и продубљујући цивилизацијске поделе унутар хришћанства, а потом и унутар православља, САД су постигле много више од самог изазивања сукоба. Реч је о дуготрајном расцепу унутар словенског света, не само по линији православци-римокатолици, већ и међу православним Словенима, спречавајући на тај начин потенцијално уједињење на основу конфесионалне припадности. Исто можемо приметити унутар исламске цивилизације, будући да имамо дубоке поделе између сунита и шиита, што онемогућава стварање уједињеног исламског блока против америчке хегемоније. Штавише, јасно је да се у свим поделама на једној од сукобљених страна налазе САД, које свесрдно учествују у одржавању таквог стања. Отуда није битно да ли ће државе из круга других цивилизација прихватити западне идеолошке и политичке вредности, већ је кључно да оне буду инструмент у остваривању атлантистичких геополитичких пројекција. Саудијска Арабија, Пакистан и Кувајт су добар пример да усклађивање идеолошких и политичких вредности са западним није нужно за савезништво са САД. Дакле, геополитички разлог је кључан и уколико постоји интерес да Румунија и Бугарска, на пример, постану чланице западних структура НАТО и ЕУ, није важно да ли испуњавају формалне услове или не. Њима је додељена улога продужене руке НАТО у контроли црноморске обале и спречавању руског утицаја у том подручју и оне ту улогу морају да играју.

ФОТО: REUTERS/Shamil Zhumatov/Pool

        САД су рачунале на отпор цивилизација и на њихов неминован развој. Према томе, уколико упоредимо западну и исламску цивилизацију, моћи ћемо да приметимо како су стопа природног прираштаја и старосна доб цивилизације позитивне у корист исламске цивилизације; уколико упоредимо западну цивилизацију са кинеском, приметићемо да се разлика у технолошком напретку смањила у односу на период од пре три деценије – штавише, кинески успон је незаустављив; уколико упоредимо западну и православну цивилизацију, приметићемо да Русија не заостаје у иновацијама у војној индустрији, предњачи у енергетском сектору и територијално је знатно већа. Неминовно је да су се разлике између цивилизација смањиле и да сведочимо успону држава које претендују да постану глобалне силе, попут Русије и Кине. Самим тим, „баланс моћи“ је осетнији и САД не могу неометано да интервенишу у кључним геополитичким зонама као што су то чиниле више од две деценије након хладног рата. Ипак, упркос свему, САД и даље интервенишу. Према мом мишљењу, кључ за проактивно деловање и у тренутку стагнације, па и слабљења империје, јесте континуирана практична примена прецизних геополитичких упутстава. САД су зону Римленда дестабилизовале до те мере да у сваком региону постоји најмање једно геополитичко жариште које је активно или има потенцијал да буде активирано у перспективи. То је хиљадама километара удаљено од Америке, али је надомак Русије, Кине, Индије и европских држава, које ће морати да се суоче са тим и да осигурају зону непосредног безбедносног ризика.

Геополитичка визија светских жаришта

        Кратким прегледом актуелних догађаја у свету имам за циљ, не само да опишем процесе, већ и да нам укажем зашто је геополитика као наука кључна и зашто је морамо имати у нашој српској научној и државотворној мисли.

Постсовјетски простор

        Постсовјетски простор је у безбедносном и геополитичком смислу веома осетљив и погодан за спровођење атлантистичке политике посредног и/или директног наступања са циљем да се дестабилизује Русија и шири простор уз руске границе. То је велики простор на ком се налазе земље Прибалтика, Средње и источне Европе, Закавказја и Средње Азије које су или могу бити инструментализоване за притисак на Русију. Прибалтичке земље, Грузија и Украјина јесу примери који то доказују. Додатна руска рањивост је чињеница да на постсовјетском простору живи неколико десетина милиона етничких Руса, које Русија мора да заштити, будући да су и они виђени као мета.

        САД ширењем НАТО на исток имају за циљ да увуку постсовјетске државе у атлантистички круг држава како би их користиле за притисак на Русију и руски народ који живи унутар њих. Крајем марта 2021. године тадашњи британски премијер Борис Џонсон најавио је да ће се Велика Британија активирати у регионима надомак Русије. У новој британској Стратегији модернизације оружаних снага, Русија је означена као највећа војна и нуклеарна претња по европску безбедност. Тако моћна Русија може да угрози британске интересе у Европи, источном Средоземљу и на Блиском истоку, због чега се у Стратегији истиче будуће све чвршће повезивање НАТО земаља – Румуније, Бугарске, Турске и Грчке – у црноморском региону, одржавање безбедности у Литванији, Летонији и Естонији, као и помоћ Украјини да изгради отпорност на континуиране агресивне притиске Русије. Отуда бележимо појачану милитаризацију источне и југоисточне Европе последњих десетак година, посебно након почетка руско-украјинског рата 2022. године. У ту сврху граде се нове војне базе, врши се интензивно наоружавање и увежбавају се разни ратни сценарији у којима је главни противник Русија. Пољска је једна од најактивнијих и најозбиљнијих земаља на коју атлантистички Запад рачуна, будући да су њени државни, привредни, демографски и војни потенцијали респектабилни. Пољска се посебно истиче по свом антируском ставу, због чега годинама уназад лобира за долазак додатних америчких трупа и отварање нових војних база. Сетимо се доласка америчког потпредседника Мајка Пенса у Варшаву почетком 2019. године када је потписано неколико споразума који укључују појачану милитаризацију Пољске. Министар Блашчак тим поводом изјавио да ће размештање нових ракетних система и војних структура „осигурати источно крило НАТО”.

ФОТО: REUTERS/Shamil Zhumatov/Pool

        Када је реч о Украјини, подсетио бих на Збигњева Бжежинског који је 1997. године писао о томе да ће деценија од 2005. до 2015. године бити разуман временски оквир за почетак украјинског постепеног укључивања у западне структуре. Евромајдан се догодио 2014. године, као наставак западне политике увлачења Украјине у атлантистичке структуре. Надаље је припреман терен за даљу дестабилизацију државе и отворени сукоб, до ког је и дошло 24. фебруара 2022. године. Ослањајући се на класична учења, Џорџ Фридман је пре почетка специјалне војне операције рекао да је један од највећих проблема Запада то што бивши совјетски сателити немају снагу да одврате руско напредовање.

Гренланд је важан због ретких минерала, арктичких путева трговине и америчке свемирске базе Питуфик значајне за надзор зоне Арктика

Они себе виде као преслабе да би се бранили и очекују америчко чудо. Чудо би могло доћи, али не без уједињеног и мотивисаног Интермариума (повезивање држава између Балтичког, Јадранског и Црног мора). Дакле, Фридман је јасно ставио до знања да је Украјина недостајућа карика у Интермариуму, односно у источном крилу НАТО, те да би САД, уколико желе да затворе руски маневарски простор, морале да увуку Украјину у атлантистичке политичке и војне структуре. То је црвена линија за Русију, због чега је сукоб био неизбежан, док је исход неизвестан.

Блиски исток

        Блиски исток је деценијама у фокусу као зона изразите геополитичке динамичности и перманентне нестабилности. Простор богат природним и рудним богатствима пројектован је за ширење империјалних утицаја (немачких, британских, америчких, руских). Присетимо се немачке политике „Drang nach (Sud)Osten“ и идеје повезивања Берлина и Багдада. Адолф Хитлер је имао визију реализације продора на југоисток према нафтоносним пољима Блиског истока, а Балкан је виђен као одскочна даска.

        Током Хладног рата на Блиском истоку су се сучељавале САД и СССР, што је уз све друге фронтове и технолошко такмичење између две силе, довело до совјетског исцрпљивања. Након Хладног рата, САД су као једина глобална сила активно интервенисале широм Блиског истока, тако што су одбиле могућност преговора и почеле су са акцијама урушавања и смене режима, наметања силе, распоређивања војске и одређивања и помагања савезника у региону, који деценијама делују као продужена рука САД. Зашто Блиски исток? Зато што се налази у приобалној зони евроазијског континента, односу у зони Римленда. То је динамична зона чије геополитичке, геостратешке и геоенергетске карактеристике представљају кључ за очување глобалне позиције моћи. Динамичност као геополитичко обележје карактерише блискоисточни регион из два разлога. Прво, сунитско-шиитски сукоби. Реч је о борби за регионалну доминацију између Ирана као главне шиитске државе и Саудијске Арабије у потпуности сунитске државе. У том контексту ирански геополитички пројекат стварања шиитског полумесеца велика је претња за сунитске земље и њихов статус у региону, што је изазвало низ сукоба. Други разлог јесте израелско-палестински, односно арапско-израелски сукоб који деценијама потреса регион. Ти сукоби се не могу окончати због дубинских разлика које су деценијама уназад додатно истицане од стране САД. Због тога бележимо периоде привидног мира, а потом периоде сукоба, попут једног циклуса, што можемо видети на примеру Ирана.

        Блиски исток је значајан и због преплитања интереса САД и Русије. САД директно или посредством пивот држава настоје да шире свој утицај правцем од југозапада ка североистоку, док Русија настоји да координира правцем од североистока ка југозападу. Главни савезници САД у региону су Израел и Саудијска Арабија, док Русија гради добре односе са Ираном и Сиријом. Осим тога, Кина има значајне интересе на простору Блиског истока, посебно кроз сарадњу са Ираном и пројектима који би требало да се остваре до 2046. године. Европска унија учествује у дешавањима на Блиском истоку тако што усклађује своју спољну политику са атлантистичким концептом, што се највише реализује кроз политику санкција и притисака.

        Напослетку, простор Блиског истока је поприште на коме се воде бесконачни хибридни ратови, као ратови пуног спектра, а који представљају комбинацију конвенционалних и неконвенционалних метода ратовања. Игор Николајевич Панарин истиче да је хибридни рат систем специјалних операција које се, уз коришћење тероризма и обојених револуција спроводе у циљу дестабилизације одређене земље. Средствима попут шпијунаже, пропаганде и медијских лажи, политичких убистава и подмићивања, изазивања грађанских немира и сукоба државе покретачи хибридног рата настоје да неутралишу противника, преузимајући контролу над системом и територијом поражене државе. Дакле, хибридно ратовање, као нови облик глобалног надметања, јесте од велике геополитичке важности. Сукоб САД и Русије на простору Блиског истока створио је потребу за вођењем „индиректног рата”, будући да оружје за масовно уништење, јачање Русије и политичка и материјална цена ограничавају могућности директног сукобљавања великих сила. Пример хибридног ратовања била је Сирија, где се САД 8. децембра 2024. године свргнуле режим Башара ел Асада.

Ибероамерика

        Посматрајући развој САД ка супер сили, примећујем два корака од 19. века до данас, која су спровођена доследно. Прво, амерички председник Џејмс Монро је заговарао доктрину изолационизма, која је подразумевала успостављање и очување контроле на западној хемисфери, односно над копненим и поморским простором од Јужне до Северне Америке. Крилатица је била „Америка Американцима“, што смо много пута могли да чујемо и касније током историје, а и сам председник Доналд Трамп је истицао приступ „Америка на првом месту“, само што је одступио од тога.

ФОТО: REUTERS/Elizabeth Frantz

        Током другог мандата председника Трампа могли смо да чујемо много о америчкој доминацији и промени приступа глобалним дешавањима од „интервенционизма“ до „изолационизма“. Штавише, у Стратегији националне безбедности САД из новембра 2025. године најављен је амерички спољнополитички приступ заснован на редефинисаним принципима Монроове доктрине из 1823. године. У Стратегији се истиче ексклузивно право САД на контролу западне хемисфере и искључивање свих држава које би то могле да наруше, првобитно се мисли на Кину и Русију. Према Монроовој доктрини, САД би требало да успоставе контролу над северноамеричким и јужноамеричким континентом како би израсле у велесилу, те да у наредним корацима шире таласократски империјализам изван граница западне хемисфере, дакле према Евроазији и Африци. Дакле, првобитно је циљ успостављање контроле у сопственом дворишту, а потом даље ширење утицаја ка регионима који су кључни за амерички империјализам. Уколико имамо у виду и друге англосаксонске пројекције, биће нам јасно да су САД деценијама радиле на успостављању полуга тврде, меке и паметне моћи широм света, а посебно у зонама надомак опонентских држава Русије и Кине. Са тим у вези, дестабилизација Блиског истока и актуелни догађаји у Ирану скрећу један део пажње и енергије глобалних и регионалних актера са догађаја на западној хемисфери. То је заправо зона Римленда о којој сам писао у претходном делу текста, због чега сматрам да је познавање геополитике кључ за разумевање актуелних догађаја.

        Пример америчке акције у Венецуели и хапшење председника Николаса Мадура почетком јануара 2026. године, показује на који начин САД још увек могу истовремено да делују у различитим регионима широм света. Да би било јасније на који начин САД правдају интервенције у другим државама, навешћу Меморандум Канцеларије за правне послове из 1989. године, који је написао помоћник државног тужиоца Вилијам Бар са циљем да се омогући деловање ФБИ на територији других држава уколико се сматра да су појединци прекршили закон САД или угрожавају националне интересе САД, што је на примеру Венецуеле спроведено под изговором о „нарко-тероризму“. Тиме је дат легитимитет америчкој интервенцији у Венецуели, али и у другим државама на западној хемисфери. Председник Трамп је рекао да је Куба следећа, а основ за акцију би могао бити сличан.

        Западна хемисфера је важна за САД из неколико разлога. Прво, амерички економски утицај и извоз робе у земље Латинске Америке био је неприкосновен почетком 2000. године, да би за свега 25 година Кина преузела примат, прекидајући америчку економску доминацију на западној хемисфери. Друго, Венецуела поседује највеће резерве нафте на свету, процена је око 303 милијарде барела, што је знатно више од Саудијске Арабије, Ирана, Канаде и других држава. Треће, ради се о зони примарних безбедносних интереса, коју је неопходно сачувати од утицаја опонентних држава и потенцијалних сукоба у тзв. „америчком дворишту“. Дакле, САД чувају своје двориште, јер знају у којој мери нестабилност и конфликти надомак граница исцрпљују и ограничавају маневарски простор.  

Гренланд

        У редефинисаној Монроовој доктрини нашао се и Гренланд. Реч је о зони виталних америчких интереса, посебно у контексту националне безбедности и изградње Златне куполе, о којој председник Трамп говори. Дакле, јасно је назначена потреба да се Гренланд припоји САД и да се из трке у освајању тог простора избаце Кина и Русија. Гренланд је важан због ретких минерала, арктичких путева трговине и америчке свемирске базе Питуфик значајне за надзор зоне Арктика. Иако Гренланд припада Данској, која је чланица НАТО од оснивања савеза, сматрам да не постоје капацитети који би могли да спрече америчке намере. Европске државе подржале су суверенитет Данске, упутиле су критике на рачун Доналда Трампа и најавиле повећање војног присуства на Гренланду, што је наизглед показатељ проблема унутар атлантистичког Запада.

Глобалност и међузависност јесу значајни темељи америчке геополитике, што можемо приметити на Блиском истоку и „домино ефектима“ које САД изазивају

Међутим, не смемо заборавити да су западноевропске државе од Маршаловог плана под контролом САД, да већина држава Европе има унутрашње проблеме, који могу бити активирани као фактор дестабилизације и унутарполитичких притисака (Жути прслуци у Француској, мигранти у Француској и Немачкој и слично), да већина европских држава пружа економску, политичку, војну и другу помоћ Украјини и учествује у директној конфронтацији са Русијом и да већина европских држава десетинама пакета санкција настоје да врше притисак на Русију, као и на Иран, због чега треба очекивати контрамере, посебно уколико би дошло до потенцијалног америчког препуштања Европе реалполитичком стању на терену. Према томе, европско супротстављање америчким намерама на Гренланду није реална опција, будући да постоје бројне слабости унутар, пре свега ЕУ и потенцијални изазови и претње по свеопшту безбедност европских држава. Друга опција о којој се говори тиче се новог арктичког надзора од стране НАТО, како би се спречила потенцијална криза, али је јасно да ниједан потез у оквиру НАТО не може да буде спроведен без САД, што би значило да овај план надзора првенствено треба да се тиче Русије и Кине и њихових активности.

ФОТО: REUTERS/Marko Djurica

Геополитичка самосвест

        Напослетку, догађаји у савременим међународним односима показују да још увек није дошло до успостављања мултиполаризма у пуном капацитету и да су САД још увек глобална сила која има капацитете да делује у различитим деловима света. Ситуација у Украјини и увлачење европских савезника у директну конфронтацију са Русијом, иако је то супротно њиховим интересима, показује да су САД успешно активирале геополитичко жариште на руским границама и обавезале Европљане да у њено име воде рат. Такође, активирање блискоисточног жаришта и рат са Ираном, интервенције у Венецуели, пројекције Гренланда, најаве интервенције у Куби, сарадња са Тајваном, активности у Оманском заливу, судбина Палестине, деловање на Балкану и многа друга питања која би требало посебно анализирати доказују у којој мери је свет у хаосу.

        Управо зато геополитика није луксуз великих сила, већ је нужно њено изучавање у свим државама које желе да схвате сопствени положај, препознају правце притиска и сачувају простор за одређено самостално деловање. За Србију, која се налази на геополитички веома осетљивом и динамичном простору, развијање сопствене геополитичке самосвести представља предуслов за очување државних интереса у савременим међународним односима.