Блокада Ормуског мореуза угрожени евроазијски транспортни коридори и нови безбедносни ризици за Европу

Америчко-израелски превентивни удари на циљеве у Ирану прерасли су у регионални сукоб са глобалним последицама. Од 28. фебруара до данас, конфликтна ситуација на терену се убрзо преливала изван граница Израела и Ирана. У радијусу израелских напада нашао се Либан, под изговором да су мета милитантне групе Хезболаха, док је Иран изводио нападе на Уједињене Арапске Емирате, Саудијску Арабију, Кувајт, Бахреин, Јордан и Кипар, под изговором да су мета америчке и британске базе, а не наведене државе. Ипак, ескалација је довела до дестабилизације региона и енергетског тржишта, прекида ваздушног и поморског саобраћаја, дипломатских тензија и политичке кризе у глобалним односима. Можемо говорити о ширим размерама, будући да су у сукоб директно укључена два континента – Северна Америка и Азија, а индиректно и Европа, јер су Велика Британија и Румунија дозволиле америчким снагама коришћење база за нападе на Иран. Такође, вреди поменути да је америчка база „Рамштајн“ у Немачкој веома активна и користи се у сукобу са Ираном. Због тога не чуди изјава портпарола министарства спољних послова Ирана Есмаил Багеиа да је Европска унија саучесник у сукобу и да ће, уколико тако настави, све земље, пре или касније, бити мете напада. Са друге стране, утицај Русије и Кине на актуелни сукоб још увек није осетан. Постоје индиције да Русија обавештајно помаже Ирану, док Кина дипломатским нотама указује на потребу за смиривањем тензија. Међутим, једно је сигурно, последице актуелног сукоба су вишеслојне, а пажњу ћу посветити енергетској безбедности у ширем регионалном контексту Централне Азије и потенцијалним импликацијама на безбедност Европе.

Посматрајући најпре регион Централне Азије, можемо да увидимо значајне последице актуелног сукоба по Казахстан, Киргистан, Таџикистан, Узбекистан и Туркменистан. Владе наведених држава настоје да одрже неутралну позицију ослањајући се на мултивекторску дипломатију, односно уравнотежен приступ према зараћеним странама. Њихов циљ је да избегну директно уплитање у конфликт и преливање потенцијалних немира на њихову територију. Добар пример је Азербејџан и председник Илхам Алијев који је задржао резервисан став према сукобу и Ирану, упркос чињеници да су са иранске територије извршени напади дроновима на територију Нахчивана.

Ескалација конфликта довела је до дестабилизације региона, енергетског тржишта и дипломатских односа широм света

Економски аспект је веома битан, будући да су државе региона Централне Азије активно развијале своје трговинске везе са Ираном, те се бележи значајан раст последњих неколико година. У том контексту, Евроазијска економска унија и Иран, у циљу отклањања техничких баријера, склопили су споразум о слободној трговини који се примењује од маја 2025. године. Извоз иранских прехрамбених производа у земље Централне Азије и Русију премашио је 7 милијарди долара, што говори о размерама извоза. Такође, трговински промет је значајно порастао и у другим гранама индустрије, што ствара одређену међузависност и утиче на регионално тржиште. Осим тога, централноазијске државе, с обзиром на то да немају излаз на море, виде Иран као кључну територијалну копчу са Персијским и Оманским заливом и међународним коридорима. Према томе, уколико се ратна дејства наставе, централноазијске државе ће се наћи у блокираној позицији, што ће изискивати ослањање на логистичке мреже и коридоре које контролишу Русија или Кина. Навешћу само пример од 3. марта 2026. године, када је Иран забранио извоз хране у друге земље, што је изазвало кризу, несташице и пораст цена у централноазијским државама.

Шире импликације има угрожавање Међународног транспортног коридора Север-Југ, који повезује Русију, Азербејџан, Иран и Индију, а у ширем контексту и централноазијске државе. Имајући у виду да је Иран кључна карика ка поморским коридорима, јасно је да ће државе Централне Азије и Азербејџан морати да се преусмере на Средњи коридор, који повезује Кину и Централну Азију са Европом преко Каспијског мора и Јужног Кавказа. За разлику од Северног коридора који се пружа од Кине, преко Русије до Европе, Средњи коридор је око 3000 километара краћи и заобилази Русију.

Такође, када говоримо о коридорима, неизоставан је кинески „Појас и пут“, који је трасиран од Кине, преко централноазијских држава, Ирана, Турске ка Европи. Због географског положаја, Иран представља кључну карику „Појаса и пута“, као мост између Централне Азије, Персијског залива и источног Медитерана. О значају кинеско-иранских односа сведочи и потписивање свеобухватног стратешког партнерства од 2021. до 2046. године, које предвиђа улагање од око 400 милијарди долара у Иран. У енергетском сектору, Кина је током 2025. године у просеку на дневном нивоу увозила око 1,38 милиона барела нафте из Ирана, што је сада угрожено блокирањем Ормутског мореуза.

Ормуски мореуз постао је кључна тачка глобалне безбедности јер се кроз њега транспортује велики део светске нафте

Ормутски мореуз је питање над свим питањима од почетка сукоба. Треба нагласити да Ормутски мореуз није херметички затворен, већ се саобраћај одвија у ограниченим оквирима под иранском контролом и није дозвољен за америчке, израелске и европске бродове. Примера ради, Иран је дозволио индијским танкерима да безбедно прођу кроз мореуз и имаће такав приступ према оним државама које не учествују у нападима против те земље. Међутим, сама чињеница да је блокиран Ормутски мореуз значи да се глобално снабдевање енергијом суочава са дефицитом од око 20 милиона барела нафте дневно. Међународна агенција за енергетику проценила је глобалну потражњу за нафтом на 104,87 милиона барела дневно у фебруару 2026. године, што указује на размере тренутне блокаде. Азијске економије, посебно Кина, Индија, Јапан и Јужна Кореја, добијају преко 80% сирове нафте која се превози кроз мореуз. Имајући у виду да је цена сирове нафте на глобалном тржишту премашила 100 долара по барелу, јасно је у којој мери се блокада одражава на оне државе које већину енергената увозе преко мореуза.

Наставак блокада Ормутског мореуза најављен је и саопштењем Моџтабе Хамнеија, које је емитовано на иранским телевизијама. Блокада је представљена као вид притиска на САД и Израел, упркос чињеници да је председник Доналд Трамп најавио да ће по сваку цену прекинути затварање мореуза. Бандар Абас једна је од најважнијих лука иранске морнарице и кључна тачка за контролу пролаза кроз мореуз. У тој зони су извођени напади на иранске бродове, како би се ослабио капацитет блокаде. Међутим, сматрам да је Иран годинама уназад развијао поморску флоту и стратегију одбране у појасу мореуза, а у те сврхе бих посебно истакао унапређене подморнице различитих типова, ако што су „Гадир“, „Фатех“ и „Кило“, опремљене ракетама, дроновима, минама и слично. То им омогућава да активно дејствују у блокираној зони и да одржавају блокаду дужи временски период. Који је ефекат вишедневне блокаде мореуза? САД су приморане да уведу привремене мере ублажавања санкција на руску нафту и бензин, како би се стабилизовало светско тржиште енергената. Тиме су дозволиле државама „савезницама“ да купују руске енергенте, који се већ налазе на танкерима, што неминовно иде у прилог Русији, која од тренутне кризе на Блиском истоку профитира. Дакле, од почетка сукоба угрожени су коридор Север-Југ, „Појас и пут“, Ормутски мореуз и други трговински, енергетски и саобраћајни коридори, што има шире регионалне и глобалне импликације.

Безбедносно посматрано, веома битан сегмент када анализирамо актуелни сукоб је убиство верског вође Ирана ајатолаха Али Хамнеија првог дана напада, што је изазвало глобалну забринутост, будући да је то био један од кључних повода да се прогласи свети рат – џихад, те да се атлантистички Запад означи као непријатељ број један и простор на ком ће се ти свети ратови водити. То је битан разлог зашто овај регионални сукоб може имати глобалне последице. Преливање насиља и бујање тероризма врло је могуће, посебно на тлу Европе где се процењује да постоји на хиљаде тзв. „спавача“, радикалних појединаца и група спремних за извођење терористичких аката. Висок безбедносни ризик бележи се након мигрантске кризе, када су избегличке руте из ратом захваћених простора на Блиском истоку и северу Африке трасиране ка Европи. У последњих десет година европске државе потресали су терористички напади са фаталним исходом, што је изазивало страх, унутар-државне нестабилности и јачање десних политичких опција. Мишљења сам да став Шпаније да не дозволи коришћење својих база за напад на Иран деле и многе друге европске државе, али да због незавидне позиције у односу на САД не могу да се супротставе америчкој стратегији. Један од разлога је улога већине европских држава у руско-украјинском рату и конфронтација са Русијом. Другачије речено, постоји опасност да би САД могле да препусте Европу реалном стању на терену, а европски лидери су свесни слабости које имају без америчког присуства. То значи да ће већина европских држава, без обзира на ставове својих грађана и националне интересе, учествовати у сукобима на сопствену штету. Поменути руско-украјински рат је пример par excellence.

Са друге стране, убиство верског вође који је био на челу Ирана од 1989. године, требало је да покаже способност, пре свега израелских, али и америчких обавештајних служби и да демонстрира силу као поруку другим „непослушним“ лидерима. Осим тога, циљ је био да се, са једне стране обори морал дела иранског народа који подржава ајатолаха, те да се, са друге стране, подигне морал делу иранског народа који је против постојећег режима. Од 2020. године у Ирану је било најмање шест великих антивладиних протеста, а последњи ком сведочимо с краја 2025. и почетка 2026. године један је од најтежих унутрашњих немира са хиљадама мртвих и десетинама хиљада рањених људи. Зашто је потенцијал протеста важан? Иако је као примарни разлог за отпочињање напада на Иран наведен ирански нуклеарни и ракетни програм, убрзо се у првом плану нашла прича о промени режима у Техерану.

Блокада мореуза значи дефицит од око 20 милиона барела нафте дневно на светском тржишту

Сједињене Америчке Државе и Израел нескривено подржавају антивладине протесте у Ирану и слом постојећег режима. Могли смо да чујемо бројне изјаве америчких званичника да ће комбинација масовних протеста у Ирану и одлучна политика председника Доналда Трампа довести до слома иранског режима. Израелски премијер Бењамин Нетањаху је у свом првом обраћању након почетка сукоба 28. фебруара позвао ирански народ да устане против режима и да се ослободи. У том контексту убиство Хамнеија добија још једну димензију, а тиче се континуитета. Дакле, уклањањем једног вође на такав начин, који је притом био на челу државе 37 година, додатно је могло да дестабилизује постојећи режим и да продуби унутрашње борбе за преузимање власти. Ипак, показало се да је током вишедеценијске власти Али Хамнеија направљена управљачка структура коју није једноставно дестабилизовати. Први корак у превазилажењу кризе било је формирање Савета за вођство, као привременог органа, у чијем саставу су се нашли председник Ирана, шеф правосуђа и вођа паравојне групе Басиџ. Убрзо је изабран нови врховни вођа Ирана Моџтаба Хамнеи, син убијеног Али Хамнеија. Тиме је превазиђена политичка криза и одржан је континуитет система владања, што је подржала Иранска револуционарна гарда и хиљаде људи који су изашли на улице. Хамнеи је у саопштењу истакао да ће Иран осветити „крв Иранаца“, што је јасна порука упућена непријатељским државама.

Актуелни сукоб на Блиском истоку показује да овај регион има капацитет да покрене глобалне потресе на енергетском, трговинском и безбедносном нивоу. Уколико се ескалација настави, последице овог конфликта неће одредити само будућност региона, већ и стабилност европског и ширег евроазијског простора. Према томе, можемо говорити о регионалном сукобу са глобалним последицама.