Идеју за насловну страну добила сам још почетком недеље док сам читала колумну Владе Вулетића „Срећа, срећа ко је се још сећа“, помислила сам колико се живот у Србији променио последњих десетак година, и слика која ми се родила у глави јесте била „инфраструктурна“. Из броја у број говоримо о економији, кроз призму светске кризе. Толико да смо закључили да је време да нам интервју да министар финансија Синиша Мали, те разјасни страхове и дилеме у вези са економском ситуацијом. И то је могла бити насловна. И начин на који Србија успева да остане стабилна, а посебно прича о кредитном рејтингу који одржава упркос свему.
Под „упркос свему“ не мислим само на кризу изазвану ратовима у свету, већ и на ону унутрашњу, коју смо имали целе прошле године, чија је идеја била да се власт промени на улици, а један од праваца обојене револуције јесте и тај да дође до економског урушавања које би произвело незадовољство свих, а не само опозиције. Није успело.
Али пошто новине имају свој живот, није ни мени успело да на насловној нацртам ауто-пут и поставим питање шта је срећа, а шта довољно да се буде задовољан.
Питање којим се стално бавимо јесте дијалог, који ми на све начине подржавамо и кроз наш недељник. Верујем да је политика дијалог, а живот политика, па често причам и пишем о томе. Како је могуће да људи којима су уста пуна демократије и који су, верујем, у великом броју за њу и опредељени могу да буду против дијалога, не разумем.
Како су од борбе за правду дошли до тога да неће да разговарају са председником, јер није надлежан, а да им је наратив насилан и радикалан и да се њиме још поносе, не знам. Јер демократија подразумева да чак иако се не слажемо, па чак и не разумемо, уважавамо туђе мишљење.
И ту ми је пало на памет то да је можда језичка баријера проблем, да не цитирам поново Зорана Ћирјаковића и његов „аутошовинизам“, помислиће остали колумнисти да га фаворизујем, навешћу нови појам који је у интервјуу употребио Влада Гајић: „аутоколонијализам“ је можда у питању. Пошто вођа блокадера, студената, а да ли и опозиције сазнаћемо ускоро, јер на изборе нећемо дуго чекати, Владан Ђокић, који узурпира место ректора, јер ректор не би требало да се бави политиком, а он не само да се бави него је државним новцем формирао странку, у Србији не жели дијалог, али зато дијалог води у Бриселу. Нисам чак сигурна да је дијалог у питању.
Све разумем, па чак и жељу да се бави политиком. Понесе то некада човека, а ово му није прва злоупотреба – пристао је да буде изабран за ректора иако је Сенат Универзитета био против, што говори о томе да је спреман да зажмури на једно око зарад моћи. Али не могу и нећу да разумем идеју и потребу да се сопствена земља опањкава у иностранству и да се споља тражи помоћ за долазак на власт.
А он је управо то урадио у Бриселу. И онога тренутка када је објављена његова фотографија са Мартом Кос, оркестрирани наратив опозиционих медија био је да се радују јер ће ЕУ наводно ускратити новац Србији.
Да ли је Ђокић случајно био у Бриселу баш у тренутку када је у Скупштину Србије стигао део нацрта мишљења Венецијанске комисије о сету правосудних закона? Чисто сумњам. Али промашио је поенту, јер у Србији актуелна власт јесте мотор европских амбиција.
