Професори Петричковић и Стојиљковић, уз аналитичара Миливојевића, за „Компас“ анализирају домете дијалога, кризу опозиционог деловања и излазак на биралишта као кључни механизам за излазак из дубоке друштвене подељености
Политичка ситуација у Србији је таква да, по свему судећи, некима одговара да се разговори не воде, док председник Александар Вучић упорно позива на дијалог и приближавање ставова око кључних питања која се тичу опстанка наше земље. Чак и у ратовима, на крају, зараћене стране седну за преговарачки сто, и утолико је необичније што се у миру разговори одлажу.
У том контексту, позив председника Вучића политичким актерима на разговор о ванредним парламентарним изборима и о односу према ЕУ и поступању Србије у сложеним међународним околностима на безбедносном и енергетском плану, може се разумети као дијалошки искорак.
Под објашњењем да нису добили конкретан позив за дијалог, иако је то био јавни позив, редом су се изјаснили опозициони актери.
Истовремено су поручили да, чак и да су добили позив, не би се одазвали.
Консултације са странкама почеле су у петак и председник је од тада разговарао са представницима Покрета социјалиста, Савеза војвођанских Мађара и Странке правде и помирења, Партије уједињених пензионера, пољопривредника и пролетера Србије – „Солидарност и правда“, „Ми – глас из народа“, Социјалистичке партије Србије (СПС), Демократског савеза Хрвата у Војводини и Социјалдемократске партије Србије (СДПС).
ФОТО: Компас/ИлустрацијаДа ли због непремостивих разлика или страха од политичке цене коју би можда платили пред својим бирачким телом, представници парламентарне опозиције одлучили су да се не одазову Вучићевом позиву или да га сасвим игноришу, чиме је, чини се, пропуштена прилика за видљивошћу и бег са политичке маргине на коју су их гурнули проценти гласова потврђени на недавним локалним изборима.
О томе да ли је опозиција требало да одговори на Вучићев позив, разговарали смо са професорима Миланом Петричковићем и Зораном Стојиљковићем, као и са политикологом Цвијетином Миливијевићем.
ПРУЖЕНА РУКА
Професор Петричковић истиче да позив председника Вучића на конструктиван дијалог са свим политичким субјектима представља једну од најелементарнијих парадигми у демократским друштвима.
„То је заправо потврда мере демократских настојања које он доследно покушава да испоштује, упркос присутној искључивости и антагонизму са друге стране. У демократији је дијалог кључан, а овај позив на општи друштвени разговор је рука пружена упркос свим политичким нечасностима којима смо сведочили, а које често прелазе домен доброг укуса, политичке културе и морала.
Позив председника Вучића на дијалог је апсолутно државно одговоран чин и рука пружена преко политичких нечасности
Ово је апсолутно државно одговоран чин и одличан пример како председник свих грађана делује као хомогенизујући фактор, без обзира на политичке разлике и поделе које највише потенцирају они који се декларативно залажу за дијалог, али од њега, као што смо сведочили, беже“, каже Петричковић.
ФОТО: Printscreen/Youtube/B92TVПрема његовим речима, уместо „нихилистичке искључивости“, овде је на делу покушај укључивања свих заинтересованих актера на политичкој сцени Србије у процес одлучивања.
„Сама идеја дијалога потврђује спремност на слушање различитих ставова како би се дошло до консензуса, што је у овим изазовним временима, где се преламају утицаји спољних и унутрашњих фактора, од пресудног значаја. Ово је зрео и политички утемељен став који нуди конкретну основу за превазилажење дубоке разједињености друштва, под условом да са друге стране коначно постоји адекватан одзив уместо континуиране саботаже“, истиче професор.
С друге стране, професор Стојиљковић у разговору за наш недељник тврди да председник Србије „није адреса“ за дијалог и да се на разговор не позива преко медија.
„За то је место парламент или нека институција коју је парламент направио. То укључује све кључне играче. На неки начин ту укључује и добијање става, о свему томе, од студентске листе која је очито, и по истраживањима и по овим резултатима локалних избора, кључна листа такозване политичке и шире друштвене опозиције. Истовремено, нудите причу о томе шта ће бити наша спољна оријентација, о чему је нека врста друштвеног консензуса морала да постоји пре деценију. Ти као хоћеш да понудиш дијалог, да би некоме рекао „ето видиш, ја им понудим дијалог, а они као неће“. Као што и са ове друге стране, вероватно постоје актери који немају шта да траже у дијалогу јер немају аргументе. И више им одговара да плачу над својом тужном судбином него да дођу у ситуацију да имају какве-такве услове под контролом па да се види колико су политички тешки“, сматра Стојиљковић.
Према мишљењу Миливојевића, позив на дијалог упућен са Андрићевог венца стигао је касно.
„Мислим да је председник мало закаснио с тим позивом. Требало је да тај позив на дијалог уследи после 5. маја прошле године, када је најјачи актер на овој, да кажемо, опозиционој страни, а ту мислим на студентски покрет, затражио расписивање ванредних парламентарних избора. Да је тада то Вучић учинио, вероватно би резултати тог дијалога били бољи и за обе стране и за грађане. Да је опозиција пристала да дође на тај дијалог под Вучићевим условима, то би значило да она пристаје на правила игре председника, што опет не би било добра порука њиховом бирачком телу“, поручује Миливојевић.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаОн подвлачи да стање у ком живимо директно генерише насиље.
„Док ви докажете да нисте убица или лопужа, стиже вам и друга оптужба сличне врсте. И онда је немогуће оно што бисмо многи од нас, као нормални људи желели, без обзира да ли смо на једној или другој страни у политичким релацијама – а то је да имамо нормалну атмосферу у друштву. Те нормалне атмосфере у Србији већ дуго нема. Зато и тврдим да је то још један разлог зашто су нам потребни избори и стваран дијалог. Мислим да је најнормалније, најписменије и најдемократскије решење зарад парламентаризма да се иде на изборе“, поручује Миливојевић.
МИНИМАЛНИ КОНСЕНЗУС
Када је реч о разлозима политичке несарадње на српској политичкој сцени, они су вишеструки – од дубоких идеолошких разлика које онемогућавају чак и минималан консензус о кључним питањима, до страха политичких актера од реакције сопственог бирачког тела уколико уђу у дијалог са противницима.
Говорећи о опозицији, професор Петричковић каже да се прво морамо запитати ко заправо чини опозицију и можемо ли те политичке опције уопште више поимати као правог опонента власти.
„Ту видимо једну замућену ситуацију где се мешају политички активисти са студентима, правећи нејасне савезе и одступнице по потреби. Кључни проблем је што у том фронту немамо јасну политичку идеју ни платформу. Једина тачка спајања је идеја о рушењу власти без демократских избора, уз примену анархије и силе на улицама, што смо видели кроз нападе на институције и полицију, а што је у суштини напад на саму државу. Уместо корективног фактора и јасних решења за унутрашњу или спољну политику, видимо само празну форму и радикализам. То је политика заснована на мржњи и сатанизацији председника, без икаквих кадрова или инфраструктуре. Чак и на техничком нивоу, они показују потпуну неспремност, попут непознавања процедура при предаји изборних листа“, поручује Петричковић.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаПосебно је забрињавајуће, сматра, што на плану виталних питања – од енергетске ситуације и односа према великим силама, па до питања Косова и Метохије и Републике Српске – ова групација не нуди апсолутно ништа.
„Штавише, примећујем инфилтрацију фактора који дају отворено антисрпске изјаве, заступајући аутономаштво, девастацију угледа Српске православне цркве и тезе о геноцидности сопственог народа. Реч је о подлом споју утицаја обавештајних служби, дела НВО сектора и радикалних медија који врше хибридно обликовање свести. Управо због тога што немају шта да понуде за преговарачким столом, они свесно избегавају рационалан дијалог и бирају пут обојене револуције“, мишљења је Петричковић.
Није касно за разговор око изборних услова, процедура и јасног договора о уласку у медијски простор
Према оцени Стојиљковића, појединим деловима и власти и опозиције одговара политика „која не води ничему осим одређеној врсти блокаде“.
„Рећи ћу вам нешто што сам давно разумео у тој теорији коалиција. Има нешто што се зове спољни вето играчи. Има и унутрашњих. У срећним, нормалним земљама, рецимо послодавачке велике уније имају корпоративни капитал, страни поготово, и имају некакав утицај. У нормалним земљама имају чак и синдикати какав-такав утицај. Да не говорим, рецимо, о цркви и верским заједницама. Поготово када се ради о спољним вето играчима, они су вам адресе на коју се позивају и једни и други. У том смислу наш народ воли да каже – што се свађају кад имају истог газду. Вето играчи су исто тако фактор који ће у великој мери одредити читаву ствар“, каже Стојиљковић.
ФОТО: L.L./ATAImagesМиливојевић пак тврди да делимичну кривицу што до сада није дошло до дијалога са властима дефинитивно сноси и опозиција.
„Посебно она парламентарна, која се, опет из неких својих разлога, а рекао бих помало егоистичних, уплашила ванредних парламентарних избора, односно њихових резултата. Као да је на неки начин све ово време некако ‘помагала’ власти да пролонгира те изборе, иако су они једини демократски начин изласка из ове врло озбиљне друштвене кризе која траје још од новембра 2024. године, а који очекују сви грађани без обзира за кога су опредељени. Имамо ситуацију где се с једне стране траже избори, а с друге стране се бежи од њих јер се чека повољан тренутак за сопствену странку, док друштвена криза траје“, наводи Миливојевић.
ПОЛИТИЧКО ОДМЕРАВАЊЕ
Након више од годину дана живота у константној политичкој и друштвеној тензији, понестаје аргумената онима који упорно одбијају дијалог са супротстављеном страном. Избори су, показало се у пракси, ефикасно средство решавања конфликта и одмеравања политичке снаге сваког актера.
Ову тезу потврдили су и недавно одржани локални избори у 10 општина.
Иако је власт остварила резултат „10:0“, представници такозваног студентског покрета, који поштено говорећи, претежно не чине студенти, видели су добар изборни резултат и за себе.
Стојиљковић се, међутим, пита „чему избори који ће бити крајње поларизовани, крајње неравноправни, у условима високих тензија, и чије резултате сутра једна страна неће признати“.
Према његовим речима, много важнија тема је „разговор око онога што су непосредни изборни услови“.
ФОТО: Компас/Илустрација„Оно што је сада реално, у изборној години, јесте да се договоре процедуре, да се очисти бирачки списак, да нема те врсте сумње да се направи нека логика фер плеја. Да се неће довлачити гомила људи који формално можда имају право да гласају на националним изборима, али немају боравиште на неки довољно дуг период. И да се тако откони та врста сумње о ‘изборном туризму’. Нешто се мора договорити, а избори морају бити контролисани, надгледани, са пречишћеним бирачким списковима. Рачунам на то да, кад се једном добије власт, тешко очекивати да ће она потрајати четири године, већ да је за очекивати да ће се после извесног времена, након годину-две, направити неки нулти избори. Видим да се ни студентима нарочито не допада идејда да се узме ограничена власт док се почисте „штале“ корупције, па да се онда направе некакви избори“, указује пензионисани професор ФПН, уз напомену да се мора постићи некакав јасан договор уласка у медијски простор који може да буде прихватљив за све учеснике.
Миливојевић о датуму избора каже да су ванредни парламентарни избори једино „нормално и демократско решење за излазак из зачараног круга паралелних реалности у којима Србија данас живи“.
Парламентарна опозиција се егоистично уплашила избора и на неки начин помагала власти да их пролонгира
„Председник Србије је право и одлуку о датуму избора, на неки начин, монополисао, не за своју странку, него за себе лично. Постоји више критеријума када би могло доћи до избора. Прво, у априлу 2027. мора доћи до председничких избора, они се не могу прескочити. Кад дође до њих, већ се потпуно мења читава политичка ситуација. Не зато што је битна функција председника Републике по нашем Уставу, него зато што су овде грађани навикли на то да власт природно иде тамо где је Вучић. Како он више не може да буде кандидат за новог шефа државе, то му отвара један нови маневарски простор да га његова већина у садашњем скупштинском сазиву изабере за премијера. Видели смо већ најаве да СНС у том правцу већ размишља. Тако би фактички могао да из функције премијера сачека редовне парламентарне изборе. То њега ослобађа баласта, јер Вучић ово што сада ради на плану апсолутизације све три гране власти у својој личности, ради против закона. Кад постане премијер, он то више неће радити против закона“, тврди Миливојевић.
Он се осврнуо и на, како каже, други сценарио.
„Ако истраживања покажу да он неће имати више гласача на јесен или у зиму, него да их може изгубити, наравно да ће ићи на изборе 28. јуна. Сада су у питању игре малих бројки. До сада смо имали изборе где је разлика била толика да се победник легитимише одмах, чак и ако се прича о томе да је било изборне крађе. Међутим, сада је сваки глас важан. Треће, власт жели да на сваки начин Експо изгура пре избора“, наводи Миливојевић.
ФОТО: Zorana Mandic/ATAImagesПРОВЕРА ВОЉЕ НАРОДА
За професора Петричковића избори су увек најбоља мера демократије и једини начин да се, ван анархије, провери воља народа.
„Тренутно се процењује најадекватнији тренутак за њихово одржавање, а председник Вучић као искусни политичар превентивно поставља кораке како би избори били средство за релаксацију друштвених конфликата, а не извор нове нестабилности. Постоји стална опасност од такозване интернационализације проблема, где се избори користе као алатка за лажирање слике о недостатку демократије, с циљем да се изазове социјална турбуленција и дестабилизација Србије. Избори у току ове године били би прилика да се изађе из постојеће располућености која наноси штету националној безбедности и економији“, каже Петричковић.
Он наглашава да изборе треба посматрати и кроз призму великих државних пројеката, попут Експа, који, како додаје, императивно захтевају друштвену стабилност.
„Постојећа располућеност наноси подједнаку штету националној безбедности колико и духовном бићу народа. Посебна опасност вреба од хибридног деловања и претњи терористичким активностима, којима се кроз лажирање слике о стању демократије покушава изазвати хаос. Будућност нације директно зависи од спремности на помирење различитости, при чему је сваки позив на разговор пут ка спасу, док вођење монолога и инсистирање на анархији неизбежно воде у безнађе. Зато је заокруживање броја на листићу једини исправан начин да се, уз претходни дијалог, измери стварна политичка тежина сваке опције“, закључује професор ФПН.
