Планирала сам да уводник, не само почнем него и посветим анализи локалних избора који су надмашили себе и достигли у јавности размере парламентарних, али победничка тема јесте улазак припадника Управе криминалистичке полиције у зграду Ректората Универзитета у Београду.
Што се мене тиче, полиција је требало давно да уђе на окупиране факултете, и на овом месту ће ме део академске јавности напасти, а други део честитаће ми на храбрости. Јер под синтагмом: „Деца су наша будућност“, политичка сцена Србије је у талачкој кризи, има већ годину и по дана. Под окриљем универзитета, а он је „аутономан“, што је поред ове деце из претходне реченице вероватно најзлоупотребљаванија реч коришћена у политичке сврхе у овом периоду, формирана је политичка странка.
Аутономија подразумева апсолутну слободу академског рада, а не отимање просторија Универзитета. Рећи ћу у вицу ваљда да се не отворе за новце, региструју странку, закупе простор и плате комуналије, јефтиније је да их држава плаћа. Нисам паметна где је запело код спонзора који су у Милошевићево време лепо плаћали опозицију, било је и за трошкове а богами понешто и да остане у џепу.
Али сваки виц, ако га је икада и било, престаје у тренутку када је играчка постала плачка, а студенткиња на Филозофском факултету изгубила живот. Једно наше дете, наша будућност одједном није била тема ни за Универзитет ни за опозицију.
А кад смо код опозиције, да се вратим на изборе, биће запамћени по томе што је на њима нестала страначка опозиција, она која је мало користила, мало флертовала, па на крају напустила студенте блокадере. Биће запамћени и по томе што су ови други, иако су и на изборни дан покушавали у политичку борбу да унесу насиље, као наставак прошлогодишње неуспеле обојене револуције, ипак ушли у изборни процес.
А резултат се зна. И победник се зна.
