Преговори у Рамбујеу послужили су 1999. као параван за војну интервенцију, која је окончана усвајањем мађарског документа као правног темеља даљег суверенитета Србије над Косовом и Метохијом
Период од преговора у Рамбујеу до потписивања Кумановског споразума био је сурова куповина времена за другу страну. Албанци су имали директно обећање Ричарда Холбрука још из лета 1998. године: „Само издржите, промените реторику да се борите за демократију, а ми ћемо натерати Београд да промени Устав тако да ви добијете независност“. Од тог момента, свака дипломатија је била само представа за медије, док су се у позадини вукли потези за НАТО војну интервенцију.
Када су пале прве бомбе у марту, тај њихов „тродневни рат“ био је замишљен као демонстрација моћи новог светског полицајца. Замисао је била једноставна: запретиш им, избомбардујеш неколико пута и они ће клекнути. Али, кад се то није десило, кад смо ми показали отпор, НАТО прелази на оно што ја зовем „варијанта Б“ – овлашћење команди да заврши рат свим расположивим средствима. Ту онда више нема никаквих правила. Прва жртва те нове фазе била је зграда РТС-а. Људи често греше мислећи да су је гађали због пропаганде. Не, гађали су је јер су хтели да пресеку евровизијску размену слике. У свету без друштвених мрежа, ако срушиш ТВ студио и релеје, нико не види шта се заправо дешава на терену. Хтели су информативни мрак, да нико не види разарања цивилних циљева у реалном времену.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
На самом Косову и Метохији ситуација је била парадоксална. Ми смо ОВК до пролећа 1999. потпуно онеспособили за озбиљнију оперативну борбу. Сећам се информација које смо добијали из Скопља – амерички официри су јављали својим командама да ОВК више не може да изврши ниједан стратешки задатак, посебно онај кључни: напад изнутра и отварање коридора из Албаније. Зато су били бесни. Пошто НАТО није хтео да шаље своју пешадију у копнену инвазију, једино им је преостало да појачају притисак одозго, са десет хиљада метара.
Ми смо се бранили оним што смо једино имали – памећу и инжењерском довитљивошћу. Правили смо макете тенкова које су одозго изгледале савршено. Чак смо скидали угљенична влакна са далековода помоћу обичних брезових метли и паљељењем гума заварали њихове најсавременије сензоре који траже врелину и снимљене објекте. И то је функционисало! НАТО је трошио ракете од милион долара на гађање макета од шперплоче, а наша војска је седела укопана и чекала. Касније, кад је рат стао, они су били у шоку кад су видели колоне наших тенкова како излазе са Косова. Војска је изашла непоражена и то је историјска чињеница.
Али, ударили су тамо где боли сваког нашег грађанина – на цивилне објекте и инфраструктуру. Кад су увели графитне бомбе, ту „електричну паучину“ која паралише читав систем, и почели да нам систематски гасе трафо-станице, настао је прави ужас. Ми смо се пркосно борили, наши инжењери су рукама и метлама чистили те нити са водова под бомбама, враћали смо струју за два сата, али притисак је постајао неиздржив. Како без струје нема ни воде, кад градови попут Београда остану без водоснабдевања, то више није рат војски, то је хуманитарна катаклизма. Слободан Милошевић је тада донео ту тешку одлуку: „У име одбране народа можеш жртвовати све, осим самог народа“. То је била та граница.
ФОТО: Зоран Јовановић МачакРезолуција 1244 је за нас била сламка спаса, црвена линија која је формално задржала суверенитет, упркос повлачењу. Кад сам отишао у Приштину да то саопштим команди, шок је био неописив. Тежина у ваздуху се могла сећи ножем. Људи који су се лавовски борили на Кошарама нису могли да верују да се повлачимо. Али, стратешки, ми смо тим папиром добили време и правни основ који и данас Србију држи за преговарачким столом.
На крају, кад се све сабере, и Хаг је био део исте приче. Тамо су тражили доказе о некаквим плановима за протеривање, али их никад нису нашли јер их није ни било. Људи су бежали од бомби и од сукоба војске и полиције са ОВК то је једина истина. Ми смо се нашли у сендвичу између светских сила које међусобно тргују чак и кад ратују. Велики никада не тргују с малима, они нас користе само као монету за поткусуривање. Наша несрећа је била што смо били први на којима су тестирали тај нови светски поредак, а Милошевић је од самог краја остао свестан да га не нападају због њега самог, него због Србије. Он им је био само препрека на путу који су зацртали још много пре те 1999. године. Доказ је да су исти захтеви у вези са Косовом и Метохијом постављани свим лидерима Србије и постављају се и данас двадесет година после његове смрти.
