Политичка анатомија пада Крајине

Пад Крајине није био изолован војни пораз, већ завршна фаза ширег геополитичког процеса у коме су Срби били суочени са удруженим притиском западних сила и хрватско-муслиманских формација. Упркос трагичним последицама „Олује“, херојска борба српског народа и дипломатски напори довели су до Дејтонског споразума и Резолуције 1244, докумената који су постали темељ опстанка српског народа на просторима бивше Југославије

“Олуја” представља саму завршницу рата који је, као што знамо, од 1991. вођен у Хрватској, а од 1992. у Босни и Херцеговини. То је јединствен међународни, политички и војни процес, те се на тај начин мора и сагледати, па се и вратити неколико година уназад од тог несрећног августа 1995. године.

Став политичког руководства из Београда био је да се 1993. година, док су Хрвати и Муслимани међусобно ратовали у Босни, искористи за мировне преговоре. Зато смо сматрали да Република Српска треба политички да прихвати Венс-Овенов план, а да се о унутрашњим границама накнадно преговара.

Међутим, руководство Републике Српске одбацило је план. У тренутку када су контролисали око 72 одсто територије Босне, сматрали су да због војне надмоћи нема разлога за уступке. Тај став потврђен је на састанку на Палама, где је Скупштина Републике Српске одбила наш предлог.

Наша процена била је да ће сукоб Хрвата и Муслимана трајати само док Американци не одлуче да их обједине. Сматрали смо да ће, када се то догоди, однос снага постати неповољан по Србе. Постаће 2 према 1.

Вашингтонским споразумом 1994. створена је Федерација БиХ, у којој су хрватске и муслиманске снаге обједињене под јединственом командом, уз помоћ америчких војних саветника који су на Брачу формирали штаб за планирање операција.

ФОТО: REUTERS

ФОТО: REUTERS

ФОТО: REUTERS

‹ ›

1/3

“Бљесак” као тест

Велики значај имале су и резолуције Савета безбедности УН. Забрана летова изнад БиХ омогућила је НАТО потпуну контролу ваздушног простора. Та контрола није била само надзор – НАТО авиони су непрекидно патролирали изнад Босне и одмах реаговали на свако кршење забране. Када је Војска Републике Српске једном подигла четири “јастреба”, три су одмах оборена. Тиме је јасно показано да НАТО има извршну наредбу и да неће бити упозорења ни преговора. Бомбардовања циљева у Републици Српској извођена су на исти начин. Тиме су снаге Републике Српске и СР Југославије „приковане“ за сопствени простор.

Запад је донео стратешку одлуку да промени однос снага на терену, а ми смо упозоравали да се то неће завршити добро

Први тежак показатељ био је „Бљесак“. Нападнута је Западна Славонија, Војска Републике Српске није могла да пређе Саву и помогне, а трагедија је показала како ће изгледати наредне операције. Милошевић је жестоко протестовао – нико га није чуо.

Још пре „Бљеска“ одржана је седница Врховног савета одбране којој сам присуствовао са премијером Радојем Контићем. Генерал Момчило Перишић изнео је шта је све потребно обезбедити Војсци Републике Српске Крајине за одбрану. Иако је Југославија била под санкцијама, Милошевић је наредио да се све што војска тражи испоручи без расправе, уз обавезу да се резерве одмах попуне. Ово је изнето у Хагу у случају Перишић и у коначној пресуди оцењено као легитимна помоћ.

ФОТО: REUTERS

Повлачење у избеглиштво

Американци су обједињавањем хрватских и муслиманских снага, као и стварањем јединствене команде, створили услове за операцију „Олуја“. Напад је извршила војска Хрватске, обједињена војска Хрвата и Муслимана у Босни и НАТО авијација на телекомуникационе центре.

По документима који су касније коришћени у Хагу, циљ операције био је изазивање масовног одласка цивила, како би војска Републике Српске Крајине напустила положаје покушавајући да заштити своје породице.

Међународни суд правде у пресуди за међусобну тужбу Хрватске и Србије за геноцид закључио је да је „хрватски државни и војни врх очекивао масовни егзодус Срба и сматрао га вероватним па чак и пожељним“. Дакле, циљ „Олује“ је прогон Срба.

Како нам се „посрећило“ да нам се у Хагу суди пред два суда, о овоме се говорило и на суђењу Анти Готовини у другом суду у Хагу. Тужилаштво је располагало планом операције „Олуја“, документима о њеном извршењу и исказом генерала Милета Мркшића. Првостепено веће закључило је да је постојао удружени злочиначки подухват и осудило Готовину и руководство Хрватске, док је другостепено веће, уз оцену да су чињенице правилно утврђене, одбацило тај правни закључак и ослободило га.

Значи у једном суду је прогон, а преко пута у другом није ништа.

Последица операције биле су бројне жртве и протеривање стотина хиљада људи и долазак око 250.000 избеглица у Србију.

Србија је тада сарађивала са комесарком УН за избеглице Садако Огатом, која је више пута истицала да је само Србија успела да прими велики број избеглица, мањим делом у прихватним центрима, а већим делом захваљујући грађанима који су их прихватили.

Често се одговорност за пад Крајине приписује Београду, укључујући тврдње да је Милошевић намерно „жртвовао“ Крајину како би населио Србе на Косово и Метохију. Такве тврдње су неосноване, јер је на Косово и Метохију дошло мање од 5.000 избеглих Срба што је 2% избегличког корпуса, 98% су примиле Војводина и централна Србија.

Преговори и епилог

Истовремено су од јануара 1995. вођени преговори који су довели до Дејтонског споразума. Амерички став био је да се најпре реши питање Босне, а потом Хрватске. Први нацрт споразума предвиђао је опстанак Републике Српске уз демилитаризацију и мир, чиме је потврђен наш став да Федерација не може да се прошири на целу Босну. Иако се Алија Изетбеговић томе противио, Американци су остали при том решењу.

Пред саму „Олују“ се појавио „План З-4“. О њему су говорили Туђман и амерички амбасадор у Загребу, али не и Ричард Холбрук и званична америчка администрација са којом смо преговарали. Сматрали смо да постоји опасност да прихватање плана омогући улазак хрватске војске уз наш формални пристанак и оправдање Хрватској да се Србија са тим сложила.

Колоне избеглица које су ишле ка Србији биле су најтежа потврда онога о чему смо месецима говорили да ће се десити

После „Бљеска“ било је јасно да војно не можемо променити однос снага и да једино дипломатски разговори са Американцима могу дати резултат.

Када су хрватско-муслиманске снаге стигле надомак Приједора, Холбрук је разговарао са Туђманом, упозоривши га да не улази у Бањалуку. Затим је дошао код Милошевића, који је био огорчен развојем догађаја. Холбрук је пред нама затражио да телефоном разговара са Туђманом, и рекао му да председник Бил Клинтон захтева моменталну обуставу операције и то се десило. Тиме је дефинитивно потврђено да су Американци имали одлучујући утицај и на почетак и на завршетак „Олује“.

Процес је окончан Дејтонским споразумом, којим су потврђени договори током 1995. и дефинисан територијални распоред у Босни и Херцеговини, укључујући повратак Мркоњић Града и других подручја Републици Српској до односа 51:49.

Злочином прогона Срба завршена је „Олуја“ као једна од најдраматичнијих етапа ратова на простору бивше Југославије.

Пре тога се ратом отцепила Словенија а после „Олује“ је почео рат за отцепљење Косова са истом подршком западних сила која траје и данас.

У тим изузетно тешким околностима херојска борба Српског народа за слободу и дипломатски напори донели су Дејтон и 1244 као максимум могућег на шта се опстанак Срба ослања и данас.