У Мркоњић Граду вечерас је одржана централна церемонија обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане у хрватској војној акцији „Олуја“, којој су присуствовали председник Србије Александар Вучић и председник СНСД Милорад Додик, као и највиши званичници Србије и Републике Српске.
Обраћање Александра Вучића
– Невенка Добрић је 9 месеци носила свог Синишу, родила га је, дојила га је, одгајала га је, учила и васпитавала. И оне анђеоске очи које смо могли да гледамо пре неколико минута зликовци су угасили. И никада нису никоме рекли за Синише очи, никада никоме нису рекли за сузу и тугу мајке. Никада их није било брига, славили су то као велику победу. Очекивали су и надали се, да ми Срби, што нисмо једном учинили у историји, би требало да се сагласимо са њима и заборавимо злочине, да заборавимо те дивне очи дванаестогодишњег Синише. Или Даринкиног шестогодишњег унука Јовице, који је убијен у Петровачкој цести. Или нешто старије Мирјане Дубајић, или Стеље, Ковачевиће, Дубајиће, Вуковиће…
Убијали су нам људе, не по први пут, и ма колико људи да нам убијају, и ма колико жртава да имамо, увек смо ми криви. Протерају нам 250.000 људи, бруталном кампањом, куповином и агентурним деловањем и у Србији и у Српској и у Црној Гори, свуда и на сваки начин. Покушали су да нас убеде да смо ми за то криви, ми Срби смо одговорни, не они који су их побили и протерали, него баш ми, и многи од нас су то прихватали, и многи од нас су у погрому над истином учествовали. Од лажних прича како је договорено све, од лажних прича и разних теорија завере, у којима увек морате да пронађете кривца у Београду, уместо да га тражите у зликовцима који су намерно угасили Синишине очи. То је наша судбина била после Првог светског рата, 29 посто од укупног становништва Србија је изгубила у Првом светском рату. Помогла да они који су били на страни окупатора пређу на победничку страну. И Хрватима и Словенцима. Никада ни хвала нису рекли, већ је то за њих била окупација. У Другом светском рату убијали су нас немилице, нетремице, са невероватном бескрупулозношћу и невероватном бестијалношћу, онако како ни немачки нацисти нису радили непријатељима. Заборавило се и нисмо могли ни у једном уџбенику да прочитамо, да од свих великих градова бивше Југославије, ниједан није бомбардован од почетка, само један наш Београд. У Загребу су нацистичке тенкове цвећем дочекивали, све је заборављено и нико о томе није смео да говори. Родила се нова поколења и нова генерација Срба која их се више не плаши, која се не стиди да каже истину, генерација људи који се не плаше да претрпе највеће кампање лажи, неистина, али које неће да забораве анђеоске очи Синише Добрића да би добили аплауз у Загребу, Сарајеву, Подгорици.
Обраћам вам се последњи пут као председник Србије, али желим да вам важне ствари да изговорим.
У претходних 12 година смо много тога изменили, од ћутања о страдању Срба, до тога да нам је било најважније да се допаднемо некима тиме што бисмо говорили да кад устанемо у пола 11 слушамо Северину, за нас је било важније да слушамо и глуво Гламачко коло и крајишку песму и да не заборавимо страдање нашег крајишког народа и у Лици и у Банији и у Кордуну, Далмацији и свуда и на свим местима и тиме се и данас поносимо.
Успели смо да се супротставимо наративу који је већ постојао ”немојте да се замерате”. Као што су нам после Другог светског рата говорили да не причамо о Јасеновцу.
Мени су забранили да одем у Јасеновац, знају да је моја породица жртва усташког терора, баш их је било брига, знао сам да су бескрупулозни и да њиховој бестијалности краја нема, али нисам се надао да ће у тишини да прође у Европи, свету и да се сви праве блесави и ћуте на то. Замислите председник, потомак жртава, не сме да посети најстрашнији концентрациони камп из Другог светског рата. И сви ћуте, демократске, европске вредности… Нисам ту у питању ја, ту је у питању истина о Јасеновцу.
Свако мало, узео сам статистику, у последњих 40 дана, имате стотину текстова у медијима у Загребу, има симболике, о томе како је Јасеновац мит, како је то измишљотина, како су бројеви претерани, а како уствари таквих злочина није ни било јер је то био само радни камп. И није све почело Олујом. Не заборавите они оптужују Србију, да су Срби агресори, па нису Срби растакали Југославију, то је била једина међународна призната творевина, СФРЈ, ви сте кренули у рушење међународног субјекта, ви сте изазвали сукобе, а Срби су само хтели да сачувају државу и остану на огњиштима. И ништа више од тога. Баш вас брига што лажете свакога дана, мислите да можете довека. Мислите да нико не сме да вам одговори, и подсети на то каква је права истина.
Јесте ли некада видели било кога из Загреба да је положио цвет на било који споменик српских жртава. Они се нама ругају носећи на Јасеновачки цвет венце са хрватском заставом, ругају нам се, нису тамо страдали Хрвати, да било је изузетака, тамо су страдали Срби пре свега, па Јевреји и Роми. Кад је почео сукоб у Хрватској прво су нам очистили градове, урбане средине, побили људе од Загреба, Ријеке, Задра, Осијека, сви су имали своју кристалну ноћ, почистили градове од стварне и праве српске елите. Држали нам придике како је Медаковић зликовац и злочинац. Усвојили своју квази елиту, баш као што су урадили у Другом светском рату када су имали Саву Бесаровића, генерала Узелца и многе друге на својој страну, Србе зликовце који су зарад сопствених привилегија били на усташкој страни. А онда су наш прост, дивни крајишки народ, слободољубиви народ који је увек бранио своју крсну славу, своју српску цркву, своје име и презиме, онај најхрабрији део нас, напали са свих страна са све америчком и европском логистичком, економском и свом могућом подршком и убеђивали нас како су наши људи, како је наш Добрић Синиша кукавица па отишао на трактору, а они велики јунаци.
Цео крај против малог крајишког народа, а Србија слаба, и пошто говорим последњи пут као председник Републике извините Невенка, у име свих Срба што је Србија била слаба, што вас је крила и ћутала, што вам није дала да дођете у Београд, што вас је склањала са аутопутева. Опростите нам, а ми себи нећемо опростити ваше сузе и очи Синише Добрића.
Рекао сам, први пут када смо на Рачи држали комеморативно сећање на трагедију која је задесила наш народ, гледали сте ме и мислили сте ”овај прича политичке приче, прича нешто што народ воли да чује”, ја никада не причам оно што народ воли да чује, а чућете и за неколико тренутака зашто сам вам ово рекао. Никада то нисам радио и увек сам се трудио да говорим истину и да тежим путем остварујемо циљеве. Не заборавите, тада сам вам рекао – док сам неко у Србији и док се питам у Србији, а знао сам шта нам предстоји, како морамо економски и политички да оснажимо Србију, војно да је оснажимо, јер би нас прегазили до сада и Србију и Српску. Тада сам вам рекао да никада више нећемо дозволити, а знам да то говоримо у веома тешком, озбиљном тренутку, као озбиљан човек, човек који је најдуже на власти у Србији, демократски изабран, гарантујем вам да више нигде ни у Републици Српској ни у било ком делу Србије неће бити Олује, погрома и страдања српског народа. Србија је довољно снажна, сачуваће и заштитиће свој народ и нећемо чекати и склањати се да оставимо свој народ на цедилу.
Није замерити Србији у том тренутку, Србија је била економски разбијена, политички слаба. И да вас подсетим, нисмо били ни довољно пристојни, ни довољно дисциплинова да водимо рачуна о себи, руководство Србије је уводило санкције и блокаде за руководство Српске, руководство Српске је, нажалост, политички одговарало на то, кренуле су увреде с једне и друге стране и уместо као браћа и сестре, као исти род, да будемо на истој страни, неретко смо били, супростављени једни другима, а наши непријатељи су само то чекали. И прву прилику коју су дочекали, искористили су да нам нападну и униште и српску Крајину и да у потпуности униште Републику Српску. Што, јел су презали од републчких граница, тада већ државних граница, јел им сметало да уђу овде у Мркоњић где је увек било неколико Хрвата и не више од тога? Јел им сметало да спале сваку кућу? Јел им сметало да убију сваког на ког су наишли, који је дисао, мрдао и имао очи Синише Добрића? Није им сметало, никакав проблем са тим нису имали. Јел их неко осудио у свету, јел им неко рекао да су погазили међународно-јавно правне норме? Није им нико ништа рекао и све су то урадили.
Јесте ли ви по ко зна који пут, чули чувену Туђманову реченицу са Бриона да Срби „практично нестану“. То нам је говорио Павелић и Лубурић и сви су то желели и много сте Срба протерали и побили, али ево нас опет у Мркоњић Граду, који сте спалили, диже се српски народ, долазе нова поколења и никад вам нећемо дозволити да нас газите као што сте то у прошлости радили!
Нема каквим се триковима нису служили. Колико пута смо изговорили синтагму хрватски Србин, босански Србин, косовски Србин, а никад нисте изговорили српски Хрват, никад нисте то чули јер ми нисмо преваранти, ми смо поштовали друге народе. Никада нису могли да поднесу Србе, користили су присвојне придеве. Нисмо ми ни хрватски ни босански ни србијански, ми смо само Срби, немојте да нас делите, немојте да нам измишљате имена да не бисмо ми вама почели да измишљамо имена.
Кад кажу у Сарајеву Србијанац, ја нисам Србијанац иако сам рођен у Београду и Србији. Не зову ни Угљанина Србијанац, има да нас зовете Срби, да нас поштујете, јер ми истом роду припадамо и нема никакве разлике из Срба из Пирота, Никшића, Косовске Митровице, мркоњића. Не будете ли променили понашање, ми ћемо да променимо понашање па ћете да видите како изгледа кад вам будемо надевали имена и надимке. Наравно, увек су то прихватали и број ни Срби. Увек је међу нама Србима било и слугу окупатора, слугу разних агентура, оних који су на различите начине желели слом Србије. Одувек.
Вечерас ћу као најискуснији председник Србије у историји Србије да укажем на ствари које морамо да радимо и на вирове које желим да избегнете. Мир је увек добар за све, за нас је очување мира и стабилности најважније јер ради за нас. Најбрже растемо, брже нам напредује економија, брже растемо у сваком смислу, чак и у војном смислу. Време и мир раде за нас. Раде и за друге, али добро ви знате колико пута су рекли да њих чека друго полувреме, ми их молимо да не чекају друго полувреме, ми их молимо јер са њима желимо мир и добре односе. Али као што сам рекао, српски народ је насјстрадалнији народ у 20. веку и ми више немамо право да трпимо ни погроме ни геноциде ни злочине. Не можемо, изгубићемо народ, а ваљда смо из свих својих грешака понешто научили.
Оно што је, такође, важно морамо да будемо дисциплиновани у поштовању минималних националних интереса. Демократија је важна, најбољи облик политичког режима, бољи још није измишљен, али ми Срби морамо да знамо шта су нам елементарни национални циљеви и да се тога држимо.
Малопре је Миле рекао једну важну ствар. Ми смо се договорили пре 14 година, био је против мене у кампањи, а онда после годину дана је рекао да је задовољан јер више води рачуна о српским интересима него они пре мене. Постали смо пријатељи, али се нисмо увек слагали у свему. Јесте ли приметили у 14 година да се никада није догодило да неко из Српске каже нешто Србији и обрнуто. Успели смо да будемо дисциплиновани и одговорни према свом народу. Не значи то да се некада нисмо споречкали. Кажу људи ти си одређивао, наређивао. Ја, не. Понекад бих рекао Милету шта мислим и кад он каже када могу или не могу, и ја кажем и да можеш и да не можеш, Србија ће бити уз вас. И то је најбољи могући однос и мора да постоји.
Хвала вам, светости, што чувате српску цркву, није је лако сачувати. И у цркви смо имали идеје које су опаке и опасне, полицентричним идејама. У федерализовању и конфедерализовању српске цркве, чули сте од истакнутих српских националиста, и идеја о полицентричном српству, то је смрт српског народа, то је смрт српске цркве. Кад су почели да праве православну цркву у Хрватској, Црној Гори, наше владике су на време осетили на време о чему се ради. Да су то успели, не би нам била СПЦ иста као сад. Она је иста на сваком другом месту. Морамо да знамо шта су нам интереси.
Имамо Србе који су радили против виталних српских интереса. Једна група је отворено против свега српског. Увек су радили против. Опаснији су они други који нам држе придике о полицентричном српству, где ћете Подгорицу да супротстављате Београду и Бањалуци, то вам је полицентрично српство, то вам је растакање и разарање Републике Српске. Нећемо вам дати и победићемо ваше опаке идеје. А ко се појављује, салонски националисти. Презиру народ, кажу Вучић издајник није заратио са Приштином.
Први дан одрицања од континуитета од Југославије и СЦГ, други дан пуштање на слободу албанских терориста, 3. дан растакање заједничке заједничке државе да би се створили услови за растакање СЦГ. Погром Срба на Косову, економија Србије се распада, 500.000 људи без посла, проглашавају независност Косова.
Сви ћуте кажу немојте то да за време избора, то су нам урадили велики родољуби, јесу ли нешто урадили за Републику Српску? И ћутиш као председник јер мораш да гледаш у будућност. Нећу да ћутим, хоћу да упозорим српски народ ако се исто будемо понашали и на исте преваре наседали!
У ЦГ живи процентуално више Срба него у БиХ. Да ли је БиХ признала Косово? Није, јер није дала РС и Бањалука. Да ли је признала Црна Гора? Јесте, прва, још 2008. Да ли је БиХ члан НАТО? Није зато што РС не да, јер следи Србију“.
Четири пута су у ЦГ изгласали декларације да смо геноцидни народ! Хрватска није 4 пута, колико је ЦГ. Молио сам их пре неку годину, долазили у Београд, договорили се мислио сам. Молим вас, знамо ви да нећете да мењате политику, разумемо вас, остаће Косово признато, све ми то схватамо. Али не морате да идете на Олују да обележавате са Хрватима, бар то покажите да поштујете српске жртве, овог дечака ког су са 12 метака зликовци убили.
Кажу: „Да, да, водићемо рачуна“. И ево како воде рачуна и баш их брига. Похвалиће их сутра неко и отвориће им још неки кластер, шта год да је у питању. Хоћу да се захвалим вама у Српској јер сте увек били уз Србију, и могли су да притискају Српску колико хоће, никад нас нисте оставили на цедилу. И ми имамо обавезу вас никад да не оставимо на цедилу.
Хоћу да вам се захвалим шта је Српска све учинила за Србију, говорим последњи пут као председник Србије. Хвала свима који сте били уз српски народ. Да вам се наклоним и кажем хвала Републици Српској и ви не верујете колико вас волим и колико народ у Србији воли Републику Српску.
Драга Невенка, нисам могао да зауставим сузе, можда сам слаб мушкарац, када сам гледао очи вашег сина. Али вам гарантујем једно, докле год будем у могућности, борићу се за снажење Србије, никада нећемо дозволити да умре сећање на Синишу.
Молим вас, није све што је лепо упаковано, добро за наш народ, извините за све моје грешке. Бесплатан сир је само у мишоловци. Ми смо један, јединствени народ. Морамо да се боримо против свих трикова и лажи, немам проблем да добар део терета прихватим на своја леђа, ја сам најсрећнији кад ме нападају, јер се присетим речи владике Сергија. Мора да је добро нешто урадио председник, кад га толико нападају.
Хвала што не заборављате крајишке жртве, извините јунаци српства што нисмо били довољно јаки, извините јунаци српства, што смо крили вас и ту срамоту са свог образа нећемо моћи да обришемо. Али ћемо гледати у будућности да себе променимо и да никада не дозволимо да нам страдају деца попут Синише Добрића. То је наша заклетва и обећање. Олује против српског народа и погрома српског народа неће никад бити ма ко год био на другој страни. Нека живи Република Српска, живела Србија!
Обраћање Милорада Додика
„Треба да знате да ово није протоколарни дан. Ово је место када говоримо истину и када захваљујући председнику Вучићу нешто што је било у забораву, заједно смо рекли да ћемо заједнички обележавати важне датуме. И прва од манифестација које смо организовали на мосту у Рачи управо је била посвећена егзодусу, погрому у Хрватској, из Хрватске Срба, а из, наравно, Републике Српске. Хоћу да кажем да је Хрватска извршила агресију на Републику Српску, улазећи на наш простор и вршећи погром и покољ наших људи. Хрватска коју овде памтимо као независну државу, која је иза себе оставила Јасеновац и многа страдања, која су сабрала готово милион српских жртава, од Крагујевца па све до Сремске Митровице и других стратишта које сутра обележавамо, и готово да нема дана да немамо неки парастос, па све до Брода на Дрини, Гаравица, коју смо само пре неколико дана обележили, где су усташе, локални Хрвати и муслимани, убили 12.000 Срба за три дана, свели их изнад Бихаћа и побили, тукли и убијали нас док нас нису, што каже народ, „сравнили са земљом“.
– Срамота. Али један од тих пет, који је био најзлогласнији усташа, неки Капетановић, муслиман, је 1957. године постао члан општинског комитета партије, оне исте партије која је крила сав тај злочин и склањала га од јавности, а нама нудила ћутање, тражила од нас да ћутимо, да се стидимо, да ништа не говоримо, да носимо своје боли, јер смо ми наводно нешто криви зато што постојимо. Зато што нисмо хтели да их прихватимо, а и они који су прихватили лоше су прошли. Срби су поносан народ. Срби оплакују и поштују своје жртве, поштују и друге и туђе жртве. И то треба тако да остане. То је величина народа коме ја припадам, српског народа. Али они, ни једни ни други, ни трећи, никада то неће показати према нашим жртвама“.
„Зар мали Добрић није довољан разлог да се укључе и све релевантне институције и мајци подаре тамо то што она тражи? Какви сте људи? Шта хоћете од нас? Зашто мислите да можете да Републику Српску и Србију вечно кињите, или да ћете кроз неку вашу „европску причу“ нама испричати причу коју ви хоћете, да нас поново покорите, да кажете: „Да, бићете тамо, али ако ми кажемо.“ Не треба нам то ни Европска унија ни Европа. Као што су Олују организовали амерички стручњаци, као што данас знамо да је директно, са највишег врха тадашње Америке, дата сагласност да се Олуја спроведе, али имали су само један услов: брзо. Брзо. Да се не би побунили други на међународној сцени“.
– Не волим овакву Црну Гору, издајничку, без обзира шта ће рећи ко, они нам директно забадају нож у срце. ИДу и стоје на страни оних који су нам побили 2.000 људи из Крајине. Очистили Републику Спрску Крајину, и нису дозволили данас да се тамо врате. Јеидни наш пуит је исправан ,а то је Србија и Република Српска, ми немамо другого правца. Ја сам сведок нашпих напора да очувамо напу традицију, пре њега то није било. Он је тај који је рекао, нећемо стати.
– Срам их било, Хрвате и оне који су 2 путао окретали иавион да гађају избегличку колону. Ко је био Изетбеговић да представља нас, мислтие да смо глупи? Ушли сте овде да завршите незавршен посао усташке државе Хрватске. Републику Српску сте ударили, али је нисте сломили. Република Српска је остала захваљјући вашој жељи да нестане, и нашем карактеру да остане.
– Нема начина да зауставе нашу интеграцију, живимо за дан свње већег приближавања Србији. Неће нас велики сотвити на миру, немамо још много времена. Питање је кад ће муслимани преузети политичку власт у ЕУ, сигурно неће нас гледати. Морамо се окупити и да нестане политичких разлика. Имаћемо још доста проблема, Србиај се развија, Српска не стоји, одбранила је свој статус, окрњен али неуништен. Имам одовољно иснтрумената да се боримо за наша права, тражимо да се врати на изворни Дејтон и да се прогласе ништавним одлуке високих представника јер су биле засноване на искривљеној вољи.
– Не смемо изгубити државу, мора се подржати Александар Вучић., Верујем да народ добро мисли и припадам српском народу. Окупимо се око наше СПЦ, око Српске, око Србије, то је једино што вреди, Срби никад више не смеју да пристану на било шђта, сем српског интереса и идентитета. Какви партикуларни српски интересу, то је равно историјској издаји.
– Хвала ти Александре што уважаваш Српску, хвала свима.
Обраћање Милана Кнежевића
– Данас бих био најпоноснији да у овом обраћању могу да се обратим представницима ЦГ владе Милојка Спајића којима је бил оместо овде, на сећању на погром српског народа, етничко чишћење, геноцид који смо проживели. Био бих најсрећнији да поред светих грбова Србије и Српске, буде и наш црногорски крсташ барјак, са којим смо заједно са браћом Србима били у свакој победи и поразу. Нажалост, одрођена ЦГ одлучила је да своју заставу одреће сутра у Загреб и да је стгави поред шаховцина и тако још једном забодеу братско срце и леђа и српском народу и Србији и Српској. МИ као Срби из ЦГ не можемо да се помиримо са овим велеиздајама које почињавају разне владе у 21 веку, толико су издали нашу заједничку ситорију, памжћење и духовност да је доста за све наше мртве ,живе и све Срб е који ће се родити у ЦГ.
– Призанли су 2008 срце Србије нашу свету земљу, 4 пута су нас прогласили за геноцидан народ, сваки пту с у у међ. институцијама да намс е отму манастрији, мошти наших светаца и дају Аљбину Куртију, јер еј тако неко наредио из БРисела. Данас овде Срби из ЦГ, престављају Његошеву ЦГ, Светог Саве, Марка Миљанова, светих ратника, који сен ису стидели да кажу да су Срби и да гину за ослобођење.
Сутра, тамо, у лијепој њиховој биће представници ЦГ која персфонификују НДХ злочине и пројектат црвене Хрватске од којег се није одустало у ЦГ и велеиздајничкој влади Милоја Спајића. Опрости им божће, јер не знају шта чине. Ови наши сутра знају одлично, слушају Томпсонове песме, играју на згариштима 220 000 спљаених кућа и гробницама безимених.
– Србија и српски народ и Републиак Српска трпи још једно братоубиство од владе Милојка Спајића, не желим да им се извињавам због издајника и уверн сам да ће их казнити народ а ове исповести прогоноти у њиховим сновима, јери здаја се не можће опростити ономе ко брату забија нож у леђа.
– У ЦГ живи 33 посто Срба и треба сви да знају да ко жели да са Србијом и РС бдуе умиру, биће и у миру са 3 3псото Србау ЦГ, а ко жели да буде урату, мораће да рачуна и на отпор 33 одсто Срба из ЦГ. Нисмо изашли из Бриселских епрувета, ми смо настали на косовском завету, верни нашој СПЦ и наш врховни верск ипоглавар је патријарх Порофирије.
– Немојте да вас чуди ова криза идентитета и издаја, јер је виђена у Италији, па је Мелони одлучила да ста
– Могу да устану из гроба, са Кајмакчалана, Монјковца и висде срамно забадање ножа у леђа Србији, или би нас одрекли, и псолали поруку „Нисмо ми за ово крв проливали, да играте на згариштима Срба“. Али како каза Његош, на гробљу ће изникути цвеће, воскресњеа не бива без смрти .Рађају се нови Срби, љути ка крајишка гујаа запамтите добро душмани никад више Бљесак и Олуја.
– Нека цркну од муке, никада нам Брисел нам неће бити ближи од Беоргада и Бањалуке!
Потресно обраћање Невенке Добрић којој је убијен син Синиша (12)
– Желим да се захвалим државном врху Србије на челу са нашим председником Вучићем и државном врху Српске на челу са Додиком. Хвала свима који се трудите 31 годину да 4. августу не буде само обичан датум. Мој син је пошао у колону да спаси свој малени живот, у тракторској кабину са дедом и са мон у приколици. Нисмо 10 км одмакли, када је Хрваљтска пресекла колону и 12 рана усмртила Синишу и Петра. На лицу места трактор је скренуо са пута , а приколица у којом сам ја била преврнула се.
– Хвратска војка убила је моје дете и свекра, сачекала је ис ледећи трактор у ком су били моји родитељи и бака. Видевши шта се догодило, скамењни од бола итуге, очајнички моле ХРВ војску да мене извуку испод приколице, они дозвољавају, али долућуј уда анс приведу. На молбе и плач моје мајке, одлуују да пусте мајку баку и мене, а мог оца одводе у затвор. У тим моментима, нисам била свесна шта се догодило. Али храбре крајишке жене нису дозволиле да тело мог детета у шуми да га растргну звери. Односе мог Синишу где га ми сахрањујемо 5. августа, а затуим 26. августа 1996 на Синишин рошендан преносимо посмртне остатке, а свекар Петар се води као нестае лице.
– Трагам за праводм, не постоји суд на коме не водим не парницу как оби моје дете добвило статус цивилне жртве рата, јошђ увек нисам успела, дете не почива у миру јер су моје ране отоврене. Сваког 4. августа причам своју причу и надам се да ће допрети до оних кој иделеп равде и увек саи стим питање. Ак омој синишпа није цивилна жртва рата, има ли српских жртава рата. Тражићу правду за мог Синишу, да злочинци одогвоарају и признају злочин, борићу се да ова прича неикад не падне у заборав, а на споменику мог сина написала сам песму: Ој тешка судбина пуста Крајино, што узме мене млада, зар не тругујеш сада, узе мене од мајке оца и брата, да ја мали морам бити жртва рат.а Нисам крив, а нисам ни жив.
Обраћање патријарха Порфирија: Нећемо тражити нове речи, истина је иста
– Помаже Бог свима. Из године у годину, сабирамо се на различитим местима да помено пострадале у страшном прогону над нашим народом, прогону са вековних огњишта названом Олуја и загрлимо све који данас носе рану тог небивалог изгнанства на тлу Европе у 20. веку. Нећемо тражити нове речи у односу на оне које смо раније изговарали, јер истина остаје иста, бол не пролази, а наша обавеза је да пред Богом памтимо наше страдалнике. У Мркоњић Граду који сам носи дубоке ране, вечерас нас је сабрала љубав преман ашим мученицима који су током ужасних прогона са Далмације, Кордуна, Лике и Баније, невино изгубили животе.
– Са посебнним болом сећамо се пострадалих на Петровачкој цести, где су страдали недужни људи. Сећамо се свих који су напуситли вековна огњишта, свих који су кренули ка Србији.
– Молитва је најдостојнији облик памћења. Она чува истину, а срце ослобађа од мржње која човека изнова везује за зло. Страдања треба да нас крштени народ опет и изнова врате ономе што одувек јесмо, коренима, окрену Богу и упуте једне ка другима, као заједници, као једном и јединственом народу. Да нас уведу у истинско и дубље разумевање речи Христових, љуби ближњег свога. Љубите и непријатеље своје.
– Осећам дужност да овог тренутка позовем све нас да не дозволимо да нас уместо љубави према ближњем, опхрве мржња, да постане нормално оно што се данас често дешава међу нама, да се прибли претвара у туђина, да брат постане противиник, а различитост да се претвори у непријатељство. Да нам мржња према ближњем не постане једини прихвазтљив начин живота.
– Молим вас да сви исто говорите, да нема мешу нама раздора, енго да бутете утврђени у истој мисли. Јер сам чуо да су међу вама свађе, та реч апостола Павла, то је реч Христове. Реч која нас позива да се препознамо као браћа, да праштамо и тражимо опршотај. Да једни другима отворимо срце да знамо да нико није вишак, већ да је свако драгоцен.
– Памтећ исовје страдалнике, памтимо ко смо чији смо и коме приапдамо. Припадамо Христу, цркви његовој иј едни другима светосавксом, српском народу. Само тако смо сабрани и када смо расејани. Помоливши се опет за нашу браћу и сестре пострадале 1995. Као и за све који су напустили вековна оггњишта и кренули путем изгнансртва, завршимо и овог пута наше слово, вапајем патријарха Павла: Господе Исусе ГХристе, прими наше молење и прихвати загрешња наша, који си отишао на крст за све нас, да тих и миран живот проводемо као мирни људи.
– Сачувај земљу нашу и народ од неправде, насиља, међусобне заваде и неслоге и немој уклонити светњак цркве наше.
– Нека је вечан помен свој нашој браћи и сестрама који су пострадали у страшном прогону Олуја. Хирстос васкресе, ваистину васкресе.
