Од Винче до Женеве: Како је Југославија учествовала у стварању ЦЕРН-а

Југославија је била једна од 12 држава које су поставиле темеље Европске организације за нуклеарна истраживања, данас познате као ЦЕРН. Њено учешће није било само формално: земља је прихватила финансијске и научне обавезе, учествовала у управљању новом организацијом и укључила своје физичаре и инжењере у ране европске пројекте.

После Другог светског рата европска наука налазила се у тешком положају. Лабораторије су биле разрушене, истраживања прекинута, а велики број водећих научника преселио се у Сједињене Америчке Државе. Европске државе појединачно нису имале довољно новца да изграде акцелераторе способне да се такмиче са америчким постројењима.

Из тог разлога настала је идеја о заједничкој европској лабораторији у којој би трошкови, опрема и знање били подељени. Пројекат је добио подршку Унеска и утицајних физичара који су веровали да научна сарадња може да помогне обнови Европе и ублажи политичке поделе настале током рата.

Према историјским подацима ЦЕРН-а, конвенцију о оснивању потписале су Белгија, Данска, Француска, Западна Немачка, Грчка, Италија, Холандија, Норвешка, Шведска, Швајцарска, Велика Британија и Југославија. После неопходних ратификација организација је званично почела да постоји као заједнички европски истраживачки центар.

Улазак Југославије био је значајан и због њеног посебног положаја у Хладном рату. После сукоба са Совјетским Савезом и Резолуције Информбироа, југословенско руководство тражило је нове облике политичке, економске и научне сарадње са западноевропским земљама, али без одрицања од социјалистичког уређења.

Павле Савић и југословенски потпис

Конвенцију о оснивању ЦЕРН-а у име Југославије потписао је физикохемичар Павле Савић, једна од најважнијих личности југословенске науке. Савић је пре рата у Паризу сарађивао са Ирен Жолио-Кири на истраживањима која су допринела разумевању нуклеарне фисије, а после ослобођења учествовао је у стварању Института за нуклеарне науке у Винчи.

Његов потпис имао је више од протоколарног значаја. Југославија се обавезала да учествује у финансирању заједничке лабораторије, да делегира представнике у њене органе и да омогући својим научницима да раде у међународним тимовима. За земљу која је из рата изашла тешко разорена, то је било озбиљно финансијско и политичко опредељење.

ФОТО: Shutterstock/olrat

ЦЕРН је организован тако да државе чланице доприносе буџету у складу са својим економским могућностима. Заузврат су добијале право да учествују у доношењу одлука, шаљу истраживаче, школују младе стручњаке и укључују своју индустрију у изградњу научне опреме.

Југословенски физичари и инжењери били су укључени у неке од најранијих пројеката организације. ЦЕРН у својој историји односа са Србијом посебно наводи рад на постројењима SC, PS и SPS, односно на раним синхроциклотронима и протонским синхротронима који су омогућили проучавање структуре материје при до тада недостижним енергијама.

Учешће у таквим пројектима било је важно за развој домаћих научних института. Истраживачи су у ЦЕРН-у стицали искуство у експерименталној физици, електроници, детекторима, обради података и конструкцији сложене опреме, а затим су део знања преносили у Београд, Загреб, Љубљану и друге универзитетске центре.

Чланство је прекинуто, али сарадња није нестала

Упркос оснивачкој улози, Југославија је после само неколико година одлучила да напусти организацију. Званична хронологија ЦЕРН-а показује да је југословенска влада формално најавила повлачење пошто је земља имала тешкоће да плаћа годишње чланске доприносе. Чланство је престало крајем 1961. године.

Одлуку не би требало тумачити искључиво као идеолошко удаљавање од Запада. Југославија је управо тада била један од покретача Покрета несврстаних и настојала је да води самосталну спољну политику, али је наставила да сарађује са западним научним установама. Главни непосредни проблем била је цена пуноправног чланства у односу на економске могућности земље.

ФОТО: Shutterstock/Belish

Повлачење државе није значило и потпуни прекид контаката научника са ЦЕРН-ом. Истраживачи из југословенских института наставили су да учествују у појединим експериментима и међународним пројектима. Научна сарадња показала се трајнијом од формалног статуса државе.

После распада Југославије Србија је постепено обнављала институционалне односе са ЦЕРН-ом. Споразум о међународној сарадњи закључен је 2001. године, након чега су домаћи научници укључени у експерименте ATLAS и CMS на Великом хадронском сударачу, светску рачунарску мрежу ЦЕРН-а и друге истраживачке програме.

Србија је потом добила статус придружене чланице, а 2019. постала је пуноправна чланица ЦЕРН-а. Тиме је, после прекида дужег од пола века, поново добила право гласа у Савету организације, веће могућности за запошљавање домаћих стручњака и приступ конкурсима на којима српске компаније могу да испоручују опрему и услуге.

Више од симболичног места међу оснивачима

ЦЕРН је временом постао највећа светска лабораторија за физику честица. У њему је изграђен Велики хадронски сударач, потврђено постојање Хигсовог бозона и развијена технологија на којој је настао World Wide Web. Његови пројекти утицали су и на развој медицине, рачунарства, електронике и нових материјала.

Када се говори о улози Југославије, важно је направити разлику између оснивачког учешћа и тврдње да је земља сама изградила ЦЕРН. Највеће финансијске и технолошке доприносе давале су економски снажније западноевропске државе, али без пристанка, новца и научника свих оснивача заједничка организација не би могла да буде успостављена у планираном облику.

Југословенски допринос био је истовремено политички, институционални и научни. Земља је потписала и ратификовала оснивачку конвенцију, учествовала у заједничком буџету и раду органа организације и послала стручњаке у европске истраживачке тимове.

ФОТО: Shutterstock/Grzegorz Czapski

Присуство једне социјалистичке државе која више није припадала совјетском блоку имало је и симболичку тежину. Показивало је да ЦЕРН није морао да буде само клуб најбогатијих западних земаља, већ простор у којем су различити политички системи могли да сарађују око заједничког научног циља.

Зато прича о Југославији и ЦЕРН-у није само занимљива епизода из историје физике. Она показује како је једна послератна земља, упркос сиромаштву и политичком сукобу са некадашњим савезником, покушала да модернизацију и међународни положај гради и посредством науке. Данашње чланство Србије представља наставак те прекинуте традиције.