Владајућа коалиција може бити задовољна постигнутим резултатима, али треба рећи да и опозициони блок има разлога за задовољство

Исход управо завршених локалних избора био је очекиван. Пре недељу дана на овом месту написао сам да ће избори, извесно, потврдити резултате оних који су одржани у јуну и новембру прошле године, односно да ће СНС победити, али да ће у појединим општинама бити тесно. Сада нигде није било тесно као ономад у Косјерићу, али ако ту маргину проширимо на пет процентних поена онда се може рећи да је само у Кули било заиста тесно јер је јаз између листе Александар Вучић – Србија, наша породица, и другопласиране опозиционе листе био око 2,5 одсто. У Аранђеловцу и Севојну опозиција је остварила одличан резултат јер је од владајуће коалиције дели мање од десет одсто.

У Бору где је листа окупљена око СНС освојила мање од педесет одсто разлике у односу на опозицију била је девет, а у осталим општинама разлика се мерила у десетинама процената – од петнаест у Књажевцу до преко 45 у Мајданпеку и Кладову. Мада ови резултати не морају бити репрезентативни за Србију они збирно потврђују да у Србији више од половине бирача гласа за владајућу коалицију, да је разлика између власти и опозиције у унутрашњости већа од двадесет, а укупно узевши вероватно нешто више од десет процената.

Мада ови резултати не морају бити репрезентативни за Србију они збирно потврђују да у Србији више од половине бирача гласа за владајућу коалицију, да је разлика између власти и опозиције у унутрашњости већа од двадесет, а укупно узевши вероватно нешто више од десет процената

Потврдила се и друга прогноза да ће на овим изборима доминирати референдумска атмосфера. О томе сведочи изузетно висока излазност и веома мали проценат такозваних расутих гласова који су отишли листама које нису прешле цензус. Из тог разлога, можда и више од изборног скора од 10:0, СНС може да буде задовољан чињеницом да је издржао пробу референдумске атмосфере. Наиме, у борби више странака неко може победити са 10:0 чак и ако нигде не освоји више од 30 одсто гласова, али на „референдумским изборима“ губи ако нема натполовичну већину.

Друштвена поларизација

У опозиционим медијима се тврди да је СНС странка која подстиче друштвену поларизацију. Међутим, такав закључак пркоси здравом разуму јер је СНС једина странка којој поларизација не одговара с обзиром на то да је под сталним притиском да мора да придобије преко половине бирача. Логично је да би свакој странци више одговарало да победи са, на пример, 30 одсто гласова и да са неком мањом странком формира власт. Међутим, у ситуацији у којој свако ко се усуди да разговара са Вучићем бива означен као издајник такав сценарио делује као научна фантастика. Сетимо се како је својевремено прошао Драган Ђилас након што је после локалних избора у Београду отишао да разговара са Вучићем о понављању избора. Дрвље и камење којим је обасут у такозваној опозиционој јавности и осталим странкама опозиције отерало га је у својеврсни остракизам у коме је провео готово годину дана.

Сцене сукоба

Трећа прогноза, тачније више добронамерно очекивање било је да ће избори протећи мирније него они у Косјерићу и Зајечару што се и потврдило. Ово може да делује чудно с обзиром на то да су у многим медијским извештајима истицане сцене сукоба које су требале да баце сенку на ове изборе. Треба, међутим, запазити да ни у једном од тих извештаја није поменут број изгредника. Да јесте, свима би било јасно да ту није реч о некаквом друштвеном сукобу. Интензивнији сукоби се виђају пре или након појединих фудбалских утакмица тако да, без намере да се релативизују немиле сцене треба рећи да су оне биле ограниченог и контолисаног обима. Проблем је што је и једној и другој страни било важније да противнике прикаже као изгреднике него да се утврди обим и значај нереда. Наравно, никоме није мило да гледа сцене насиља, али када до њих већ дође треба установити чињенице и последице. Чињеница је да је постало уобичајено да неколико хиљада присталица опозиције већ годину дана иде од града до града и покушава да испровоцира сукобе са присталицама СНС. Било је за очекивати да ће тако бити и у местима где су одржани ови локални избори. За разлику од ранијих случајева када су разбијане просторије СНС овога пута је показано да батина има два краја, па се као у оном вицу из периода комунизма могло рећи – бију наши, ал’ бију и партизани. Но, важније је истаћи да ти сукоби нису утицали на регуларност избора, или што би се спортским речником рекло, публика није утрчала на терен као што је било покушаја на претходним изборима.

Годинама уназад се тврди да владајућа странка побеђује захваљујући крађи избора, застрашивању и  притиску на бираче. И сада је било покушаја таквих тумачења, али број посматрача који је овога пута претио да надмаши број гласача у појединим општинама обесмислио је ову тезу

Велики број посматрача

Најважније је међутим нагласити да то нису сукоби између грађана него између активиста политичких странака. У Србији не постоји идентитетска ни културна подела већ само страначка коју поједини медији свесно или не покушавају да прикажу као друштвени расцеп. Када смо већ код сукоба постоји мантра да њих подстиче владајућа странка. То је, међутим супротно логичном закључку да властима одговара мир и стабилност, а не немири и сукоби, што наравно не значи да и међу присталицама власти нема оних који доприносе распламсавању сукоба.

Резултати ових избора довели су у питање још једну мантру. Наиме, годинама уназад се тврди да владајућа странка побеђује захваљујући крађи избора, застрашивању и притиску на бираче. И сада је било покушаја таквих тумачења, али број посматрача који је овога пута претио да надмаши број гласача у појединим општинама обесмислио је ову тезу. Заправо могло би се рећи да би пораженима било боље да је посматрача било мање јер би тада поново могли да се правдају на, нашој култури пријемчив начин – покрао нас судија. Међутим, пред очима хиљаду и седамсто посматрача колико их је према извештајима било само у једној општини, а и другде су посматрачке мисије биле веома бројне, тешко да је могло да дође до било какве малверзације или застрашивања. Па ипак, треба приметити да овако велики број посматрача није био присутан да би обезбедио регуларност избора већ да би у случају истински тесног резултата од, на пример, неколико десетина гласова утицао на њихово понављање на одређеном броју бирачких места. Разлика је, међутим, била таквог квантитета да никакво понављање не би могло да утиче на коначан исход па је и улога посматрача остала незапажена.

Разлог за задовољство

Речено је да владајућа коалиција може бити задовољна постигнутим резултатима, али треба рећи да и опозициони блок има разлога за задовољство. Пре свега, тешко је сетити се да је нека опозициона листа до сада пребацила 40 одсто на било којим изборима. Овог пута то је успело у чак шест од десет општина. То заправо значи да је у одређеној мери артикулисан глас оног дела јавности који не подржава владајућу коалицију.

Остаје да се види какав ће закључак из тога извући опозициони политичари. Они рационалнији ће вероватно закључити да је парламентарни начин борбе ефикасније средство од уличних перформанса и јуриша на полицију. У прилог томе треба се сетити да је својевремено ДОС успео да савлада Слободана Милошевића тек када се ослободио баласта Српског покрета обнове (СПО) мада су та странка и њен лидер Вук Драшковић или како су га звали – краљ тргова, били симбол опозиционог деловања током деведестих година прошлог века.

Међутим, да би се пошло тим путем неопходно је испунити пар предуслова. Пре свега, а то неће бити лако, ваља се ослободити манитих и бесних у сопственим редовима. Без тога је немогуће ојачати организам који је почео да се формира али још увек представља ембрион. То заправо значи да опозиција мора да пронађе препознатљивог лидера и разумљив алтернативни програм – што не значи нужно и јединствену идеологију. Чак и ако се све то постигне потребно је стрпљење јер никада опозиција није победила власт пре него што је владајућа странка направила кардиналне грешке које су пољуљале поверење њених бирача. Разлог више за ову тврдњу је то што је, како уче ови избори, резевоар „нераспоређених“ гласова фактички исцрпљен, па потребних десетак одсто мора да се прелије из владајућег фундуса.

Да је опозиција победила бар у половини броја општина притисак за одржавање парламентарних избора био би снажан

Дисциплиновање мангупа

То је наравно изазов и за владајућу коалицију јер сада мора много више да води рачуна о дисциплиновању мангупа у сопственим редовима. Потребно је уложити максималан напор да се издржи притисак опозције која дува за врат и испунити обећања која су дата у овој кампањи – а она нису мала. То је најважнија позитивна последица ових избора за друштво у целини. Друга вероватно добра последица је што ће обе политичке групације морати много више да воде рачуна о тактици него о утиску. То би могло да доведе до смиривања политичких страсти под условом да владајућа коалиција уклони мангупе, а опозиција успе да се ослободи утицаја екстремиста. Без тога власт неће моћи да сачува, а ни опозиција да освоји десет процената гласова.

Шта је ко научио из ових избора видеће се на парламентарним изборима. Када ће они бити одржани сада је тешко рећи. Да је опозиција победила бар у половини броја општина притисак за одржавање парламентарних избора био би снажан. Овако, више им одговара да избори буду што касније како би се за њих припремили и решили сва поменута питања.

Укратко, сада од власти зависи када ће избори бити одржани. Срљање у ванредне изборе без преке потребе не одговара ни опзицији ни владајућој коалицији јер ни до сада никоме није донело добро. Поред тога, избори би могли да успоре значајне пројекте пре свега ЕКСПО и да се поклопе са негативним ефектима енергетске и светске политичке кризе. Минимална пажња којом је, све до тренутка саопшавања резултата, телевизијска публика пратила специјалне емисије посвећене овим изборима сведочи да је и народу за ову годину доста избора.