Прошло је три године од трагедије у Рибникару, а чини се да је прошла вечност или да је било јуче. Оно што тај догађај издваја од осталих, па чак и од масакра у Дубони и Малом Орашју, је чињеница да је злочин починио ученик основне школе и школски друг невиних жртава

Нажалост трагедије се, чак и веће, догађају, а у њима, некада и бројније, страдају и деца. Летописи памте такве случајеве, али не уреже се свака несрећа у колективну свест. Већина родитеља, ма како да до тога дође, никада не може да се помири са губитком детета и та рана оставља трајан ожиљак. Међутим, има трагедија са којима ни друштва не могу да се помире и која остављају траг у колективној свести. То су оне трагедије које нису морале да се догоде, али у којима жртве нису могле да избегну злу коб. Оне нису последица ни природне катастрофе, ни нехата, непажње или немара, већ свесне одлуке ментално здравих злочинаца да убијају децу. Те трагедије обичан човек не може да схвати па тиме ни да прихвати и оне остају мистерија и опомена о постојању исконског зла.

У колективном памћењу нашег народа забележено је стрељање ђака у Крагујевцу. Мада је у два октобарска дана стрељано готово три хиљаде цивила, колективну свест обликовала је, пре свега, погибија 300 ђака крагујевачких школа и њихових наставника изведених из школских клупа и одведених на стратиште. У школским клупама страдали су и ученици ОШ Рибникар. Иза оба злочина стајала је, ко зна чиме мотивисана одлука једне особе да у смрт одведе децу. Колико год се трудили, тешко је пронићи у мотиве оних који су – врло свесно, донели те одлуке. То је оно што те масовне злочине чини ванвременским трагедијама.

Колико год се трудили, тешко је пронићи у мотиве оних који су - врло свесно, донели те одлуке. То је оно што те масовне злочине чини ванвременским трагедијама

„Велики школски час“ који се у Крагујевцу обележава од краја Другог светског рата представља манифестацију која је не само дан сећања и одавања почасти невино страдалим ученицима већ и снажан допринос култури сећања која и у светским размерама представља опомену, али и симбол вредности живота и младости. Најзначајнија национална манифестација која је везана за трагедију у Рибникару је „Недеља сећања и заједништва“. Фокус који се те недеље ставља на васпитну а не само образовну улогу школе, наглашавање заједништва а не само индивидуалног такмичења, емпатија а не равнодушност према другима, основне су поруке које би током ове недеље деца требало да понесу из школе. Мада би те вредности морале да буду афирмисане током читавог школовања јасно је да је школа одавно и систематски отишла у неком другом правцу.

Зато би, макар у извесној мери, ова недеља треба да буде подсетник на те вредности да би се очувала хуманост коју је све теже неговати у свету гламура, профита и спектакла.

Наравно, није довољно да школа једном годишње подсећа на те вредности. Неопходно је да и родитељи, макар и овим поводом разговарају са децом и да се и сами суоче са питањем у каквом духу васпитавају децу и какве последице њихово васпитавање може да остави на потомство. Подстицај свему томе могу да дају и медији јер на дневном нивоу обликују друштвену свест. У мору наслова и текстова тек с времена на време се појаве они који се баве питањима васпитања, односа родитеља и деце, односа наставника и ученика, ученика и ученика и значаја заједнице. И није реч само о вербалним и директним позивима на несебичност, другарство, подршку другима, већ и томе да се кроз свакоденевне праксе и примере те вредности афирмишу као нешто што се подразумева. Уместо тога, неретко се почев од реклама, музике, па до филмова и новинских извештаја, друштвене мреже да и не помињемо, као подразумевајуће афирмишу себичност, такмичарски дух, завист, конзумеризам, канцеловање које воде отуђењу од других људи, а на крају дана и од сопствене људске природе.

Неопходно је да и родитељи, макар и овим поводом разговарају са децом и да се и сами суоче са питањем у каквом духу васпитавају децу и какве последице њихово васпитавање може да остави на потомство

Са свим тим у вези било је занимљиво бацити поглед на насловне стране дневних новина и портала који су осванули 3. маја. Свуда је ударна тема било подсећање на злочин и извештаји са комеморације. Основна порука у већини медија се односила на подсећање на злочин и неразјашњено питање зашто? Чак и пословично неукротиви Информер који свему даје (пре)наглашену ноту остао је у границама комеморативне пристојности. Оно по чему се евентуално издвојио било је истицање речи „дечак монструм“. Сви други медији остали су у границама новинских вести и извештаја из којих се није могло прочитати неко дубље значење и тумачење самог догађаја. Од насловних страна и кратких текстова који их прате више се није ни могло, а ни требало очекивати. Али чак и у таквој атмосфери и скраћеној форми трилинг медијских штихова, којима ни име не треба помињати, је успео да, свако на свој мање или више отворен или потуљен начин, убаци политичку поруку. Неко тиме што као главног кривца означава државу, неко подсећањем на масовне протесте који су уследили после злочина, а неко тако што као готово подједнако важну информацију истиче да ће студенти у блокади мозга тога дана блокирати раскрсницу код Правног факултета.

Можда је много у данашњој медијској ситуацији очекивати да медији, као што је некада био случај, покрећу и подрже акције којима би ова трагедија преточила у извориште инспирације за уметничке радове деце којима би се афирмисали другарство и брига о другима. Но, најмање што се може очекивати је да се уздрже од дневно политичке злоупотребе трагичног догађаја који ће за сва времена остати забележен у колективној свести читавог народа.